Erdoganova AKP (Partija pravde i razvoja) odnela je pobedu na lokalnim izborima u nedelju. Za to joj nisu bile potrebne velike izborne prevare. Da, veliki deo njenih glasača nikada nije čuo kompromitujuće snimke, a protestante iz Gezi parka upoznao je samo kroz njihovo mržnjom iskrivljeno predstavljanje od strane Erdoganovih medija.
Međutim, nisu svi birači AKP dezinformisani. Erdoganovi obožavaoci su pozdravili internet cenzuru i blokadu tvitera. Jedni se rukovode velikim materijalnim interesima: AKP ima nekih 8 miliona članova, od kojih se mnogi ne uzbuđuju zbog Erdoganovih pljačkaških pohoda, jer su i sami, zavisno od položaja, uspeli da prigrabe delić plena zvanog država.
Drugi osećaju da ih elita ne predstavlja, preziru sekularni stil života, izgradnja infrastrukture im je važnija od demokratije lii dele Erdoganovu ideologiju islamizma, nacionalizma i ekonomskog liberalizma; skloni su megalomaniji i paranoji, koja odlikuje premijera.
Sve u svemu, AKP je zbog toga i dobio izbore, a tamo gde to nije bilo dovoljno, pre svega u Ankari, moralo je malo da se petlja sa izbornim rezultatima. To se moglo očekivati od ove vlade. Da neposredno pre izbora nisu objavljeni ilegalno prisluškivani planovi o mogućoj vojnoj akciji u Siriji, Erdoganova vlada bi iz taktičkih razloga verovatno napala Siriju pod izmišljenim izgovorom i time, onako usput, uvukla sve članice NATO u rat.
Zapadni svet mora na to da reaguje i preispita odnos sa Turskom, u kojoj vlada klika spremna na sve da bi ostala na vlasti: od huškanja na rat, preko manipulacije izborima i podjarmljivanja pravosuđa, do brutalnog policijskog nasilja.
Zemlja koja je po slobodi mišljenja u istoj grupi sa Iranom, Kinom i Rusijom, a po korupciji podseća na banana rebubliku, treba da bude tako i tretirana. To znači da se mora proskribovati vođstvo AKP-a i Erdoganova lična pratnja. Moraju im se zabraniti putovanja, treba im zamrznuti račune u inostranstvu, ispitati njihove poslovne aranžmane i poslati ih bez kolača na spavanje.
Turska pod Erdoganom postaje diktatura. Ona je bezbednosni rizik, pre svega za njene građane, ali i za članice NATO. I naravno da je vreme da se suspenduju odnosi sa EU.
Međutim, treba prokazati AKP državu, a ne tursko društvo. Konkretno, to znači da treba pružiti podršku lokalnim upravama koje vodi opozicija, kemalistički socijaldemokrati CHP, prokurdski BDP, pa čak i nacionalistički MHP. Vlast CHP u sekularnoj metropoli Izmiru gotovo da uopšte ne dobija finansijsku podršku od države, zbog čeka nedostaju i investicije. Tu Evropa može nešto da uradi.
Međutim, Evropa Angele Merkel je doprinela autokratskom zaokretu u Turskoj. Pre deset godina, na početku vladavine AKP-a, tursko društvo nije bilo toliko polarizovano kao danas. Tada smo imali zajednički cilj koji je ujedinio sve građane Turske – članstvo u EU. U to danas skoro više niko ne veruje. Odsustvo Turske sa pregovaračkog stola u Briselu nabolje se oseća kada čekate da vam odobre turističku vizu za neku od zemalja EU.
Vize bi uskoro mogle da postanu tema broj jedan. „Napolje iz ove trule zemlje“, bila je prva reakcija mladih protivnika AKP posle izbora. Ukoliko Erdogan sada, ili posle pobede na parlamentarnim izborima sledeće godine, krene da se sveti, što je već najavio, mnogi bi zaista mogli da napuste zemlju, a u nekim slučajevima to bi i morali da učine. Vizne olakšice ovim ljudima trebalo bi da prate zabrane putovanje članovima vladajuće AKP.
Nemojmo prezirati Tursku. Sačuvajmo svoj prezir za bandu koja je otela ovu zemlju.
Deniz Yücel, TAZ, 01.04.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 03.04.2014.