Subota, 6. oktobar 2012. Park Manjež

Policajac me nemušto zaustavlja. Gledamo se tri sekunde, na kraju obazrivo progovara.

Razumete li srpski?

Da.

Odakle ste?

Odavde.

Srbin?

Paa, ako je vama tako lakše.

Gde ste bili?

Na Poliklinici.

Gde je to?

Uz ulicu. U Krunskoj. Gde je Demokratska stranka.

Ne znam gde ti je to. A kako baš danas?

Kako to mislite?

Pa danas je subota.

Jeste, ali sam na terapiji. Primio sam dva penicilina.

Kuda idete?

Kući.

Nemate veze sa ovim događajima?

Ne razumem, kojim događajima?

Ovim, ovo danas.

Kako to mislite? Pa ništa se ne događa. (pokazujem rukom na prazan park)

Znate vi na šta mislim.

Ne znam. Znam da se ovde održava sajam cveća povremeno, ali sve je otkazano. Premijer je otkazao sve događaje ovog vikenda.

Smejemo se obojica. Drugi policajac, koji je stajao voljno četiri metra niže, prilazi.

Kolega, ima li problema?

Ćutimo.

Neki problem, pita mene, uz trzaj glave.

Ne, nema problema, odgovaram.

Gde idete?

Kući.

Gde živite?

Tu, malo iznad. Presecam dijagonalom park.

A, pa ne možete da prođete ovuda.

Aha, vidim, a što?

Iz bezbednosnih razloga.

Je l’ neko preko noći postavio mine u parku, pa je zatvoren?

Nemojte da se šalite, kažem vam da ne možete da prođete.

Dobro, nisam ni mislio. Mogu li da idem?

Pogleduju se. Jesi li, pita viši nižeg.

Nisam, odgovara.

Daj ličnu kartu, obraćaju se meni. Vratili su mi je, posle provere.

Rekao sam doviđenja, a niži policajac mi je čak salutirao.

Bio sam uveren da je s tim gotovo i ponosno nastavio niz ulicu. Mislio sam da su dobili poslednju priliku da na meni vežbaju bezbednosnu kulturu. Znao sam da će Beograd dogodine biti slobodan.

Kako upravo javljaju: Pogrešio sam.

Peščanik, 28.09.2013.

TEMA – PARADA PONOSA +