Gostujući u Kažiprstu B92, ministar prosvete Žarko Obradović je na pitanje Suzane Trninić o Spiskovima (sa velikim S) odgovorio da je bio prisluškivan 2008. i da sudovi ne rade svoj posao. Nakon toga je skinuo sa sebe breme odgovornosti, kao pokislu kabanicu, i potvrdio da ON kao ministar jeste deo vlasti ali izvršne, i da bi bilo potpuno deplasirano (njegove reči) da se meša u rad pravosuđa. Posle toga je abolirao svoju stranku čiji je potpredsednik, i krenuo da napada novinarku zamenom teza. Isprovocirana Trninić ga je pitala zna li da je jedan od veroučitelja član organizacije Naši. Ministar je odgovorio odrečno. Suzana je pomislila da ga ima u šaci, ali ministar je izvukao džokera – versku zajednicu koja, kako je naveo, bira veroučitelje. Da li je našista-veroučitelj dobar kadar, nametnulo se kao pitanje, na koje je ministar odgovorio floskulom: Ako dobro radi svoj posao, onda nema veze da li je iz Naših. Prevedeno: Dobar je, ako dobro radi svoj posao.
Floskula koju prečesto upotrebljavaju naši političari, a tiče se odgovornosti izabranih kadrova, našla se na naslovnim stranama internet portala i zapljuštali su komentari. Sve ovo podseća na tezu o dobroti (koja i te kako ima veze sa religijom) koja glasi: Dobar sam sa onim ko je dobar sa mnom. Ta osnovna maksima turbo zvezda devedesetih urezana je u vaspitanje nove omladine, ali i naših političara. Ideja reciprociteta u odnosima pitanje je etike, ali i religije. U hrišćanstvu je ovaj moral potpuno radikalizovan i jasno prikazan kao ljubav prema neprijateljima, okretanje drugog obraza, bezgranično praštanje. Ono što, pak, čujemo u rečenici koju analiziramo jeste etika uzajamnosti, jedan nakaradni pristup koji ovde cveta i društveni život oslanja na merenje koliko je neko dobar prema nama (ili koliko dobro radi svoj posao). Onda se dolazi do pitanja: ko je prvi počeo. Ko je prvi bio dobar?
Ovakva zaključivanja se ne uče na veronauci. Tamo se radi nešto drugo.
Sam ću sebi postaviti pitanje: Da li je zaista bitno to što je nastavnik veronauke član organizacije Naši?
Jeste, ali samo po tome što će se o veronauci opet malo govoriti u javnosti.
Naime, sama ideja da verska zajednica, bez ikakve provere sem možda krivične, šalje neke ljude da propovedaju nastavu u školama pomalo škripi. Ministarstvo prosvete i prosvetna inspekcija sa svoja četiri člana, ne samo da ne kontrolišu ko su ti ljudi i kako na ta mesta dolaze, već im dozvoljavaju da plan i program nastave oblikuju po svom nahođenju. Možemo sada da ostavimo po strani sekularizaciju i pitanje otkud uopšte veronauka u školama. Ono čime se treba baviti je kako nastava veronauke izgleda.
Ta nastava je udžbenički primer indoktrinacije. Na tim časovima se ne promovišu empatija i tolerancija, već ksenofobija i homofobija. Uzdižu se dela Isusa Hrista, ali i dela uticajnih crkvenih velikodostojnika. Na veronauci se školarci ne bave pitanjem dobra ili etike, već učenjem običaja i repetitivnim pojanjem molitvi. Egzegeza kao da je pojam nepoznat veroučiteljima, a mnogo im je važnije da deca nauče regionalnu geografiju sa prepoznavanjem najvažnijih manastira (posebno onih van političkih granica Srbije). Na veronauci se praktikuju i odlasci u crkvu, na pričest i liturgiju. Organizuju se i krštenja nekrštene dece. Sve se to dešava pod pedagoškom batinom veroučitelja, bez obzira jesu li iz našističkih organizacija ili ne.
Na sve ovo idu poslednja pojačana delovanja našista, koja se direktno i jednosmerno vezuju za pravoslavlje. Nakon provlačenja pred Ustavnim sudom, problematične organizacije dobile su vetar u leđa. Poduvali su ih i praznici koje smo imali prethodnih dana. Organizacije tog tipa svaki pravoslavni obred koriste za samopromociju. Tu spada i veronauka, kao deo sistema.
Imali smo Božić. Imali smo pravoslavnu Novu godinu i neradni dan. Imaćemo Bogojavljanje. Imaćemo Sretenje. Imaćemo Uskrs, post i sve slave između.
Nek nam je Bog u pomoći.
Peščanik.net, 17.01.2013.
