Prestao sam da čitam novine. Povremeno se informišem listanjem nedeljnika i pregledom četiri i po internet portala. Nije to bilo lišavanje, samo racionalan potez konzumiranja informacija.
Onda sam 16. novembra, od ranog jutra, bio opominjan da pogledam vesti. Svi su me pitali za mišljenje o novonastaloj „situaciji“. Oslobađajućim presudama Gotovini i, ovoga puta neizostavljenom, Markaču. Čitao sam, zevao i ćutao.
Za nekoga ko je prošle godine pratio prvostepenu presudu i zanimao se za rad Tribunala za bivšu Jugoslaviju, sada sam imao potrebu da ostanem ravnodušan. Zaključke sam zadržao za sebe, a maksimu: Neka svako priča o svojoj sramoti, a ja ću o svojoj, uvažio sam kao mantru koju prevlačim preko usana kada idem na spavanje.
Onda sam bio miran do prethodne nedelje. Kada je usledilo oslobađanje Haradinaja. Za koje sam se nadao da se neće dogoditi, iz čisto sebičnih razloga, kako ne bih morao da trpim likovanje patriota i slušam komentare po gradskom prevozu. Svi su se iznova dali u zaključivanje. Složnost je cvetala. Svi su mogli da stanu pod jednu krušku, ili dud.
No, to je bilo očekivano. Ono što nije, usledilo je danas. Studenti su izašli na ulice. I svi su to primetili.
I kako se prethodnih godina licitiralo jesu li našisti organizovane grupe ili samo čopori lutalica, to se videlo danas sa studentima. Njih su iste te organizacije čiji su članovi, političke partije u čijem su podmladku, predsednici, sekretari i članovi studentskih parlamenata, udruženja, klubova itd. organizovali kako bi pokazali nešto. Kako bi udarili na „situaciju“.
I šta smo dobili? Paket aranžman skarednosti. Udruženi protest pred simbolom pogrešnih ideja.
Dobili smo novu generaciju studenata koja je počela da čita novine. Tabloidne. Besplatne. Okupiranu humanitarnim pravom i slepom pravdom. Zapaljenu da komentariše nastupe odbrane i tužilaštva. Spremnu da kritikuje sudije, tu potplaćenu bandu. Mlade ljude koji znaju termine kakvi su: zajednički zločinački poduhvat, pogrom, zločini usmereni protiv mira, zločini protiv čovečnosti (genocid će još neko vreme ostati teška reč). Setili su se povampirene Karle Del Ponte, ona strašne žene, o kojoj su na Dnevniku slušali kada su bili deca. Iako, češće pamte koliko su se radovali kada se survala niz stepenice u jednoj od poseta BiH.
Dobili smo novu vojsku. Oni protestvuju. Glasni su. Znaju da su na pravoj strani. Demagogiju prihvataju umesto udžbenika, a zamena teza glavni je argument koji koriste.
Tako je predstavljanje da se ne radi o političkom skupu ostalo bezuspešno, jer su se pojavile parole: “Svako je nevin dok se ne dokaže da je Srbin”, “Hag, pravo sile, a ne sila prava”, “Od vaše pravde, nema veće nepravde”, “Haški sude dokle više”, “Sudije treba da sude po zakonu, a ne po nalogu” i neprevaziđeno „Ne damo Kosovo”.Parole koje se samo njima ne čine političkim, već vickastim. A vickasti su i njihovi performansi puni nadahnuća. Sjajne su zastave koje su kupljene samo za ovu priliku. Prevagu na stranu nepolitičkog, međutim, odnele su pesme koje su zapevali i autoriteti koji su im se obratili.
I tako smo dobili nove poltrone. Izmanipulisane poput studenata u komšiluku, koji slave oslobađanje njihovih heroja. Zajednicu laktaša koji se kunu, spominju svetinje i pozivaju se na svoja neotuđiva prava. Oni su istovremeno osnaženi i očajni. Dobili su medijsku pažnju i uvideli mogućnost društvenih mreža u mobilizaciji. Ipak, njihovi heroji su u zatvoru (ili pišu knjige saveta namenjene mladima), a ubice i neprijatelji na slobodi. Njihove šanse za uspeh u životu direktno zavise od novonastale „situacije“. Oni moraju da dignu glas, van Fejsbuka i foruma, kako bi mogli mirno da spavaju.
A mogli su da budu pravi i zapitaju se gde će spavati. Dok se svakodnevno na Univerzitetima zataškavaju afere i korupcija se smatra poželjnom pojavom, poslednji u nizu događaja o kojima niko ne izveštava jeste raspodela mesta u studentskim domovima. Tom crnom tržištu trgovine lažnim dokumentima i podvaljenim dokazima. I umesto da studenti dignu glas protiv uslova u kojima uče, oni se zabavljaju (ne)političkim šetnjama.
Prethodnih dana čitao sam Jaspersa. Mislio o tome koliko bi lepo bilo štampati „Pitanje krivice“ i deliti knjigu besplatno. S tim da bismo mogli zameniti imena Nemačke i Srbije i deliti novi pamflet o pomirenju. Onda sam shvatio da o tome mogu da sanjam, bez obzira mogu li da spavam.
Sve ovo ide u prilog ideji vraćanja kritičke misli na univerzitete (o nezavisnosti da ne govorimo) u zgradu rektorata BU gde svakodnevno viđam neke uniforme: sakralne i profane.
Ono što ostaje, osim pitanja krivice, jeste pitanje šta ćemo mi. Šta je sa nama koji smo pročitali nešto o istoriji Univerziteta u Beogradu? Šta je sa nama koji se ne slažemo sa ovim što se događa? Demokratija jeste vladavina većine, ali uz poštovanje prava manjine. Ovo jeste jedan od onih slučajeva kada se radujete da ste u manjini, ali ovo je i onaj slučaj kada vam nije jasno gde ste pogrešili.
Nama ostaje da se stidimo. Nama ostaje nesanica.
Srbija je večna dok su joj deca verna.
Srbija može mirno da spava.
E-novine, 06.12.2012.
Peščanik.net, 07.12.2012.