Zahuktale rasprave o pravima građana Srbije na sopstvenu seksualnu orijentaciju izrodile su mnoge, najblaže rečeno, besmislene izjave i komentare kako čuvara hrišćanskog morala, tako i navodno dobrih poznavalaca problema prirodnog versus neprirodnih oblika seksualnog ponašanja.

U više navrata ove godine, poglavari i sveštenici priznatih monoteističkih crkava u Srbiji prikazali su nam se kao „vrsni“ poznavaoci nauke. U svom Apelu povodom donošenja Zakona o diskriminaciji potpisnici navode: „Neophodno je imati u vidu i ugledne naučne autoritete, koji smatraju da je izražavanje rodnog identiteta kroz transeksualnost izraz mentalnog poremećaja, kao i one koji su utvrdili da ne postoje naučni dokazi da je seksualna orijentacija urođeno svojstvo.“ Nadbiskup Hočevar je istom prilikom izjavio da sve studije o homoseksualnosti poništavaju jedna drugu. Najsvežije su, naravno, izjave mitropolita Amfilohija po kojima, sažeto govoreći, vidovita Crkva Božja ne može i ne sme prihvatiti protivprirodnost za prirodnost.

O značajnoj ulozi crkava u teškom oboljenju srpskog društva u domenu etike i poštovanja ljudskih prava rečeno je mnogo toga. Pitanja istorijske i socijalne prohibicije homoseksualnosti ostavljam stručnjacima (pametnim sociolozima, naravno, ne političkim analitičarima), a ja ću se posvetiti biologiji i kritici neargumentovanih tvrdnji o prirodnim i neprirodnim seksualnim sklonostima.

Pošteno govoreći, nauka nije u potpunosti imuna na dominantne društvene stavove o raznim pitanjima. Na primer, iako su decenijama u svojim proučavanjima različitih vrsta uočavali često homoseksualno ponašanje životinja, naučnici su se retko upuštali u objektivno objašnjavanje ovog fenomena. Metaforički rečeno, totem oličen u tradicionalnoj mačo-muškoj ulozi u ljudskim društvima i porodici, upotpunjen homoseksualnim tabuom, odvlačio je sve interpretacije ove pojave u životinjskom svetu u domen greške i devijantnosti. Ukorenjene predstave o ljudskoj socijalnoj organizaciji snažno su se odrazile na naučnu objektivnost tumačenja podataka iz sveta prirode.

Krajem dvadesetog veka, međutim, situacija se značajno promenila. U nauci, homoseksualno ponašanje prestaje da se posmatra kao tabu i započinje intenzivno proučavanje raznovrsnosti seksualnih interakcija u životinjskim vrstama. Ogroman broj radova u vrhunskim naučnim časopisima (npr. Nature, Science, Trends in Ecology and Evolution, da pomenem samo neke) navode rezultate po kojima se različiti oblici kontakata između jedinki istog pola, a koje se mogu dovesti u vezu sa seksom, uočavaju u gotovo svakoj grupi životinja, uključujući sisare, ptice, gmizavce, vodozemce, ribe, insekte, mekušce, gliste i druge grupe. U homoseksualne interakcije ubrajaju se istopolna udvaranja i kopulatorna ponašanja u kratkom vremenskom periodu, kao i dugotrajne veze između partnera istog pola koje mogu podrazumevati različite kombinacije udvaranja, privlačenja, kopulacije i roditeljstva (brige o potomstvu).

Treba imati na umu da se shvatanje ljudske homoseksualnosti, pored psihološkog i biološkog pojma seksualne orijentacije, često svrstava u društvenu kategoriju gej i lezbijskog socijalnog identiteta. Mnogi savremeni sociolozi navode da i samo razmatranje homo- i heteroseksualnih kategorija ukazuje na kulturološki i sociološki aspekt naše potrebe da stvari definišemo u binarnim suprotnostima, dok nam čitava psihologija i biologija ukazuju da takvu podelu u stvari teško možemo napraviti zbog neprekinutog kontinuiteta varijabilnosti kompleksnih osobina ponašanja uključenih u seksualne sklonosti.

Čak i kada bismo upotrebili uobičajenu terminologiju podela, jasno je da seksualna orijentacija, definisana kao postojana unutrašnja preferencija prema istopolnim ili suprotnopolnim seksualnim interakcijama kod ljudi, može biti bitno različita od spoljašnje identifikacije ili samog seksualnog ponašanja. Heteroseksualna osoba može imati privatne homoseksualne preferencije, dok gej orijentisana osoba ne mora nikada biti uključena u bilo kakav oblik seksualnog kontakta sa istim polom. Šta bi onda trebalo biti kriterijum za prirodno i neprirodno – ispoljavanje ili unutrašnja tendencija ka određenom seksualnom ponašanju?

Životinje su u tom smislu mnogo jednostavnije. Kod njih ne možemo definisati seksualnu orijentaciju jer nam one ne mogu reći svoje skrivene želje. Možemo samo zapaziti i istraživati šta rade, a rade mnoge seksualno zanimljive stvari. Eksperimenti na većem broju vrsta pokazali su da se kod životinja može utvrditi unutar-populaciona varijabilnost u seksualnoj preferenciji kada je jedinkama ponuđen izbor partnera oba pola. Na primer, kod jedne vrste vilinih konjica ustanovljena je veća preferencija mužjaka prema sopstvenom polu ukoliko su prethodno živeli u istopolnoj grupi. Ogrličasti pingvini formiraju dugotrajne muške parne veze u zarobljeništvu, dok će se neki mužjaci američkog muflona pariti sa ženkama samo ukoliko one usvoje neke elemente ponašanja karakteristične za mužjake. Varijabilnost seksualnog ponašanja unutar svake vrste je ogromna, zavisi od sredinskog konteksta i nasledne različitosti, isto kao kod ljudi. To je prirodno stanje stvari, sviđalo se to nekom ili ne.

Veoma važan problem koji se nametnuo u naučnom proučavanju homoseksualnosti (ma kako je definisali) jeste evoluciona „opravdanost“ ponašanja koje je navodno u suprotnosti sa reprodukcijom. Naizgled paradoksalno, ovakvi oblici seksualnih interakcija danas su objašnjeni u okvirima evolucione biologije. Adaptivni značaj homoseksualnog ponašanja opisan je na različite načine kod različitih vrsta, ali možemo definisati nekoliko širih kategorija objašnjenja. Prvo, homoseksualni odnosi predstavljaju važan mehanizam uspostavljanja, održavanja i pojačavanja socijalnih veza u grupi (npr. kod nekih delfina i mnogih socijalnih primata). Sklapanje istopolnih dugoročnih veza može doprineti boljem odgoju i kvalitetu potomstva, kao što je ustanovljeno kod nekih vrsta ptica. Zatim, istopolni seksualni odnosi utiču na smanjivanje ili pojačavanje intraseksualne agresije i konflikta što može voditi boljem reproduktivnom uspehu jedinki i čitave populacije. Konačno, homoseksualni kontakti mogu pružiti mladim jedinkama praksu u udvaranju, kopulaciji i drugim aktivnostima koje su važne za reprodukciju. Primere za svako od navedenih objašnjenja možemo pronaći u veoma različitim grupama životinja.

Biologija više nema dilemu u odgovoru na dugovečno pitanje šta je prirodno i neprirodno (ili urođeno/stečeno, mada smisao nije identičan). Jednostavno, geni ne postoje van konteksta, izvan procesa razvića i životne sredine koja utiče na konačno formiranje osobina nekog organizma. Da li je veći uticaj biološkog nasleđa ili sredinskih faktora, pitanje je stepena, a ne „protivprirodnosti“ budući da su oba elementa prirodna.

Danas puno znamo o „ne-sredinskoj“ osnovi homoseksualnosti kod ljudi i drugih organizama. Iako, kao što rekoh, to ne mora biti relevantno za pitanje prirodnosti, navešću samo jedan podatak iz savremene nauke. Moderne genomske studije pokazale su da postoji asocijacija ljudskog homoseksualnog ponašanja sa tri regiona na različitim autozomima (ne-polni hromozomi), kao i sa određenim regionom X polnog hromozoma (čuveni Xq28). Nekoliko teorijskih modela ukazalo je na iznenađujuće širok spektar „genetičkih uslova“ pod kojima genetičke varijante uključene u homoseksualnu orijentaciju opstaju (uprkos nereproduktivnom efektu) i predstavljaju uobičajenu genetičku raznovrsnost u populacijama ljudi. Važno je naglasiti da kada govorimo o tako kompleksnim osobinama kao što su različita ponašanja životinja, uključujući i seksualne preferencije, uvek moramo imati na umu da na njih utiče veliki broj gena, kao i njihove interakcije sa drugim genima u genomu i životnom sredinom. Konkretne genetičke varijante mogu ukazivati na predispoziciju, ali ne nužno i na konačnu osobinu. Dakle, važan je kontekst, a on je takođe prirodan.

Ako vam se ova priča čini previše „biologiziranom“ za razumevanje čoveka kao uzvišenog stvorenja sa duhovnom dimenzijom, nemojte kriviti mene. Oni koji se uporno pozivaju na „prirodno i neprirodno“ jesu upravo razni ideolozi homofobije, hrišćanske apologete i pozivari na linč gej osoba. Zanimljivo je da baš oni zaboravljaju šta je njihov jedini kriterijum za osudu raznih oblika seksualnog ponašanja – Sveto pismo i hrišćanski moralni imperativi. Da li je u crkvenim krugovima sumnja u sopstvene premise toliko velika da je potrebno dodatno, naučno, polje argumentacija? Ako je tako, morali bi biti znatno bolje obavešteni, jer ono što nam priroda govori poražavajuće je za njihove ciljeve.

Peščanik.net, 26.09.2009.

TEMA – PARADA PONOSA +

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)

Leave a Reply