Emisija Peščanik, 16.05.2001.

Svetlana Lukić: Sada ćete čuti gospodina Bekima Fehmiua. On je napisao knjigu koja se zove Blistavo i strašno. Posetili smo gospodina Fehmiua, razgovarali smo o knjizi a naravno i o nekim drugim neizostavnim temama.

Branka Petrić (čita): Pet godina nisam bio na Kaljaji. Od mog pokušaja samoubistva.

Sedim pored ‘ramazanskog’ topa.

Vidim moju Bistricu, koja deli grad u dva dela, i račva se na jazove koji teku pored nje i obrću teško mlinsko kamenje. Jazovi prolaze pored zidova kuća, ispod radnji, čiji vlasnici u njima hlade lubenice i boce piva, presecaju kaldrmisane ulice sa mostićima, pa, protičući pored jablanova, vrba, topola, razilaze se u potoke i potočiće. Ovi pak jure ispod zelenih krošnji i crvenih ćeramida, sa čuvarkućama na njima, ulaze u svako cvetno dvorište, brzaju pored dudova, bresaka, šljiva, mušmula i, odlazeći iz dvorišta u dvorište, povezuju komšije jednog sa drugim, da bi se svi ponovo izlili u jazove, a ovi u svoju maticu.

Bistrica mi izgleda kao ogroman, položen, od tekućeg srebra razgranat dud… Srebrni dud.

Baka Hili mi je davno rekla: Nemoj slučajno da pljuneš u potok, jer će ti ostati kriva usta!

Bekim Fehmiu: Pretposlednji put sam bio u Prizrenu ’97. godine i video sam da je između čaršije i šadrvana je bila crkva oker boje ali okružena lipama. I mi kao klinci smo uvek kada su bile slave i praznici išli tamo i sa vrata slušali pesme. Video sam da su sve to posekli, izgradili su spomenik caru Dušanu od tri, četiri metra, od žutog granita, umesto onih božanstvenih lipa popločali sa kamenim pločama, postavili neku zelenu klupu i ispod klupe spava neki jadni izbeglica iz Like a odmah iza metalne ograde je kafić gde se pije i peva.

To je bio grad za čoveka. Nažalost, više ne postoji. Da li znate da mi se juče ili prekjuče javila Olja? Popova ćerka iz mog bogaza. Nisam znao da se nalazi ovde, da se povukla sa armijom. Ali znao sam da će do toga doći, u mom poslednjem intervjuu sam rekao: Zbogom narodi i narodnosti bivše Jugoslavije. Dao sam ga 14. aprila 1987. godine. Citirao sam Šekspira: Ovo je vreme izašlo iz zgloba. O prokletstvo, sram što sam rođen da te popravljam sam.

Da, ja se osećam kao u pesmi Čovek peva posle rata Dušana Vasiljeva koji je za mene testament:

Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova.

Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose.

I ja u ovom moru bluda i kala ne tražim plena.

Ja sam željan zraka, i mleka, i malo bele jutarnje rose.

Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao zašto.

Brata sam zvao dušmaninom kletim i kliktao sam kada se u mraku napred hrli i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov.

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu gubavi bakalin grli

i kako mi s glave raznosi krov.

I nemam volje il’ nemam snage da mu se svetim.

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena, i preživeo ove godine klanja radi ovog svetog saznanja što mi je donelo propast.

Ja ne tražim plena. O dajte meni samo još šaku zraka, i bele jutarnje rose.

Ostalo vam na čast.

Branka Petrić (čita): Leto je. Paklena je vrućina. Dudinje opadaju. Bos, u kratkim pantalonama, upadam u dvorište, sav musav, prašnjav i gladan.

Jaaoooj, pere se veliki veš.

Mrzim kad se pere veliki veš i kad se kreči kuća, jer je Dija tada nervozna, pa ja pobegnem na ulicu. Ali ovoga puta nisam to učinio.

Ujna je nasred dvorišta, sa koritom preko potoka, gde ispira rublje. Na sebi ima prozirnu haljinu sa crveno-belim cvetićima. Prilazim potoku iza ujne. Sedam. Nije me ni primetila. Bućnem noge u hladni potočić i krišom je posmatram.

Sva je zajapurena. Pri pokretima podiže joj se i spušta haljina, kratka do kolena, koja se mestimično od znoja lepi za telo. Ima lepe grudi, tanak struk i, čini mi se, nema gaciće.

Ja, kao da perem noge, saginjem se i sa strepnjom virim ispod haljine… Kad se uspravi vidim joj samo zadnji deo nogu i unutrašnjost bedara, a kada se saginje… Prokletstvo.

Vesa mi je donela parče hleba i isterala me na ulicu. Znam da sam uradio nešto što nisam smeo, ali sam ipak to uradio.

Bekim Fehmiu: Nikada nisam krivio Srbe za ono što se dogodilo Albancima. Za to krivim samo Albance. Oni su sami krivi. Moj poslednji intervju od 1991. u Glasu omladine u kome sam predložio da optuže u međunarodnoj zajednici za zločine koji se čine tokom mira na Kosovu od ’81. do ’91. federaciju, Republiku Srbiju, pred međunarodnim sudom. Nisu to uradili. Zašto? Jer ubiti dete od 3 godine i starca od 92 godine u sopstvenoj kući, pa krvava bajka koja se desila samo dva, tri dana ispred onoga što kažu Srbija od tri dela postaje cela, 28. marta, i ćutati o tome.

Meni slobodu niko ne može da ukine. Može da mi ukine kada mi otkine glavu ali ja sam slobodan čovek. Nikada se robom nisam osetio. Znao sam da dolazi rat. Govorio sam o srpskoj deci a ne o albanskoj deci. Ja sam govorio o svačijoj deci jer ja sam predratno dete, ja sam doživeo rat, doživeo sam i ono posle rata, a oni koji su bili u krvi sopstvenog naroda, u srpskoj krvi do guše, u hrvatskoj krvi do guše, odjednom ti ljudi koji su preživeli to klanje od ’41. do ’45, milion ljudi je ubijeno a najviše smo se pobili među sobom. Ovde čovek ne može da umre bez najmanje dva-tri rata.

Branka Petrić (čita): Predveče je. Sneg se najzad stvrdnuo. Klizamo se na kratkim metalnim klizaljkama. To su polovine rascepljene cepanice. Od vrha do dna je zategnuta žica, koja je zavrnuta pri vrhu kod prstiju i kod stopala. Kroz to je provučen kanap, koji se vezuje i polovinom olovke ili manjim štapićem pričvršćuje za nogu. Više hodam nego što se klizam. Neko predloži da odemo do Papaz-čaršije.

Kod Batine prodavnice čekalo nas je iznenađenje.

Izdaleka smo primetili jednog mladića koji se kliza ispod velike ulične svetiljke. To nije klizanje kao naše, to je nešto sasvim posebno.

Zanemeo sam od divljenja. Šta sve taj mladić ume! Lep je. Na sebi ima beli džemper sa rolkragnom, tamnoplavu bluzu pripijenu uz telo, kao i pantalone. Na nogama ima divne cipele sa klizaljkama, koje prvi put vidim. Drugovi kažu da su od čelika, a meni svetle kao da su od srebra.

On je sam. Oseća da nam se dopada pa izvodi sve što zna, dok se pored česme nije pojavila devojka koja ga je pozvala:

– Bane, ‘ajde kući.

Bane se zavrteo još dva-tri puta oko sebe kao čigra pa se, zabacujući čas jednu, čas drugu nogu, udalji. Kad je stigao do česme gde ga je čekala devojka, on se okrenu prema nama, osmehnu nam se i mahnu rukom u znak pozdrava. Svi mi, kao po komandi, otpozdravismo mu, presrećni zbog onoga što smo videli.

Bekim Fehmiu: Ne znam za Srbe, koliko njih uopšte je ikada napisalo nešto na albanskom jeziku, ili Hrvata, ili Slovenaca, ili Bošnjaka, ili Crnogoraca osim Miljana Miljanova. Da li je iko ikada čuo kako zvuči, kakvu muziku ima taj jezik?

Bekim Fehmiu: govori stihove iz pesme Edgara Alana Poa Gavran na albanskom

Svetlana Vuković (čita): Preda mnom kao da leži neko tuđ, a ne moj otac…

U Bajrakli-džamiji se klanja dženaza (molitva za pokojnika).

– Stoj ti tu, pored tate, dok se klanjaju. Najmlađi treba da ga čuva. Takav je adet – reče mi neko.

Ja stojim sam. Sagao sam glavu i gledam crvenu zastavu pa crnog orla sa dve glave, raširenih krila. Crna orlova krila počinju da se šire. Orlove obe glave se dižu i gledaju nadole.

Užasnut, odmakao sam se kad se veliki dvoglavi orao uspravio i naglo zario svoje kandže kroz poklopac tabuta. Izvlači tatu zavijenog u belo platno. Zamahuje svojim ogromnim krilima i poleće. Obleće oko dvorišta džamije u krug, a svakim krugom diže se sve više i više.

Očevo telo visi, opuštenih nogu i sa glavom nagnutom u stranu. Orlove kandže su zarivene u njegov grudni koš. Leteći u širokim krugovima oko belog minareta, orao sleće na sam vrh…

Mrak je… Samo minaret u svojoj belini žestoko blešti. Crni orao sedi na tati. Čudim se: kako tatu ne probije vrh minareta.

 
Emisija Peščanik, 16.05.2001.

Peščanik.net, 16.06.2010.

Leave a Reply