Stvar me je baš lično pogodila: po obaveštenju Marka Torlakovića, u Kragujevcu, u Knjaževsko-srpskom teatru i na još jednoj lokaciji na otvorenom, uveče 16. maja odigravale su se objava Memoranduma i predstava Mati kruševačkog pozorišta – predstave koju je, na osnovu moje drameKosovski mit, Marko režirao. Memorandum potvrđuje, moja drama dekonstruiše, predstava problematizuje i mit i doživljaj rata 1999. U pozorištu je, ako ništa drugo, bilo mnogo više ljudi nego na predavanju Mila Lompara. To nije nimalo utešno, jer nije reč o dva međusobno suprotstavljena tumačenja, već o raspadanju na mnoge lude i opasne fragmente. Nije sasvim jasno ko je autor, ko vlasnik, a ko sledbenik teksta – bednog, patetičnog, mutnog pokušaja pletenija sloves o Kosovu koje ne damo. Da li će pomoći poznom cvetanju Mila Lompara – baš me briga; da li označava kraj uzbudljivog, jedinstvenog, kreativnog, pametnog pokreta koji je mogao promeniti društvo – da, i ubija me, naročito ako studenti ne odgovore na to.
Nahod Memorandoje (ne zna se čiji je, ali prepoznaje se kao naš) znak je jedne toliko glupe vlasti da nije čak ni njega prepoznala i odmah ga usvojila. Zato su se svi oko njega sudbinski osramotili. Sve se sudarilo sa sobom, i veza Novi Sad-Novi Pazar, i ponude pored puta, i uplakane starice, i starci koji ustaju da zaigraju, i reduše, i portabl ikone, i krst na rame pa šalaj do Strazbura, i konji ispred povorke, i psi pored povorke, i sve što je bilo em duhovito em trpeljivo. A na stolu, neke novine od juna (’68). Nahod Memorandoje se od svog mnogo starijeg rođaka razlikuje po tome što su se onog prvog svi odricali – setite se, starci – „izneli su ga, ukrali su ga, nezakonito objavili“ iz SANU, gde je nevin počivao. Ovaj je odmah postao svačiji i ničiji, vuče ga svako kako mu padne na pamet. Šteta je ogromna, čak i ako ga se neki odreknu. I ostaje ono najgore: deo velike pokretne svečanosti izvesno su četničići, neki i mnogi koji ne znaju, ne čitaju, ne proveravaju, koji su loši đaci i još gori ćaci, koji su nepovratno umazani Elitom… oni ne slute kako je raznositi gajbe sa pivom neočetničkim vojvodama, kako je bilo Belim orlovima uređivati logistiku u hotelu za silovanje i ubijanje u Višegradu, kako se raslo među beretkama i dizelašima, ne razumeju psihičke teškoće te generacije. Četničići su još u žutom paperju i u narodnim nošnjama, a opasnost od njih nije manja od opasnosti onih sa PTS.
Očekivanje je otišlo da dođe, nada je isparila, ostaje samo beleženje. Pokret je klecnuo na sva tri kolena: prilepio se uz nacionalizam i pozvao diktatora da njime obriše sve krvave mrlje, od policijskih podruma do skupih restorana. Drugo, ključno je zanemario borbu protiv neoliberalizma, što se od prve krivine već zaletelo u „domaćina“ i druge opscene viceve koji uključuju porodicu, tradiciju i femicid. I na kraju, nije dobro zalepio crkvu za oltar.
Tu se zaustavljam. Svaka čast onome ko bi još hteo da spasava četničiće.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
