Protest 2024/26 će rekonstruisati i koristiti buduće hegemone vladajuće ideologije u Srbiji. Tumačiće ga kao izdaju ili kao revolt, kao plaćenu nacionalnu diverziju ili kao opravdanu ogorčenost korupcijom. Kao nešto što treba zaboraviti ili upotrebiti. Menjaće se procene protesta, kao što je to bilo sa protestom iz juna 1968. U titoizmu je ovaj protest demonizovan, za vreme Miloševića prećutkivan, a nakon 2000. recikliran. I sami šezdesetosmaši su, kada su došli na vlast, većinom tvrdili da su bili liberali, a ne levičari. Isto su tvrdili i oni koji su ih svojevremeno nadzirali. Dupla konverzija sećaša s obe strane barikade. Važne proteste više recikliraju kontrolori pamćenja nego istoričari. Zato je buduće pamćenje aktuelnog protesta neizvesno. U ovom prilogu, međutim, treba naznačiti kako protest valja danas definisati, uz sve rizike trajnosti ove procene. Treba ga zabeležiti kao Veliki pokušaj i kao Događaj. U kom smislu?
Ne u monumentalnom nego u kritičko-istorijskom. Kod studenata u protestu je mobilisana budućnost još neostvarenog života, ali ova budućnost nije suštinski nova. Centrirana je oko vizije poštenog kapitalizma. Pridruživanjem građana protestu vizija budućnosti postala je još manje alternativna. U protestu jeste donekle aktiviran pluralizam budućnosti, ne samo kod mladih. Vizije su donekle nužno moralistički centrirane oko poštenijeg kapitalizma i oko otpora dugoj koruptivnoj vlasti. Prilaženje građana studentima je preseklo generacionalizovanje otpora, ali ga je omasovilo. S jedne strane je razvodnjeno generacijsko jedinstvo studenta, ali je s druge zajednički doživljaj koruptivne vlasti integrisao studente i građane. Emotivno ozajedničavanje protesta nije moglo biti održivo bez sadejstva otpora i političke mržnje. Zajedničke emocije doteruju u korak jedinstvo političke generacije različite starosti od sedamnaest do sedamdeset sedam godina. Formirana je nova protestna politička generacija koja nije homogena starosna kohorta, nego je mreža raznih nezadovoljnih grupa koje vezuje zajednički javni neprijatelj. Čak ni jezgro protesta ne čine samo vršnjaci. Nije nevažno dodati da je protest poluga sazrevanja mladih. Studenti su biološki i socijalno najviše otvoreni promenama u fazi vlastitog najintenzivnijeg sazrevanja. Sazrevanje samoviđenja ubrzava otpor. Proživljavajući opasnost na ulici mladi prestaju da budu deca, formira se identitet u otporu starijima. Nulti čas sazrevanja mnogih mladih u Srbiji je bio tragični pad nastrešnice 2024. koji je podstakao diskontinuitet u odnosu prema vlasti. Usuđivanje na rizik novog jeste bio novi početak, ali drugačije vrste od ranijih protesta u Srbiji. Pritisak kapitalističkog okruženja umanjio je šanse radikalnog diskontinuiteta mladih. Tvrdo kapitalističko okruženje sprečava pojavu generacija sa novim početkom, a kontinuitet propisuju jednako i EU i Rusija. Do trivijalnosti je postalo jasno da je neoliberalizam teleološki zacrtan i institucionalno zacementiran. I više od toga, globalizacijom normalizovani kapitalizam je planetarna barijera novom početku.
U Srbiji je ostalo izolovano glavno dijalektičko pitanje da li duga korupcija kapitalističke vlasti priprema vlastitog grobara? Ovo pitanje protest nije otvarao jer kao krivac nije markiran kapitalizam, nego vladajuća partija. Vlast se branila političkom neistinom, raznim verzijama zamagljavanja razlike između činjenica i mišljenja. Ali režimske neistine nisu neškodljive laži kojima niko ne veruje, nego su zbog medijskog monopola vrlo uticajne. Nisu to razumljive laži zbog višeg državnog interesa (kod kojih katkada vrlina dotiče neistinu), nego kombinacija cinizma i samoobmane. Doduše kod razmatranja političke laži ne treba prevideti složenost pitanja zašto političar u odnosu prema istini ne može da bude presavestan.
Sudar skrivanih političkih neistina i masovnog otpora neistinama na trgu nije jedina tekovina protesta. Već danas se može nagovestiti koje će tekovine protesta biti pamćene kao Događaj. Premda je daleko od pokušaja da se zbiju klasni redovi, protest je Veliki pokušaj opomene da ne treba zbijati nacionalne redove. Odsustvo nacionalizma je delom rezultat studentskog otpora vrednostima starijih. Hemingvej je pisao da nismo verovali nikome ko nije bio u ratu. Nedorečeno načelo protesta je da ne treba verovati aktivistima u građanskom ratu sećanja koji korupciju maskiraju etnomoralizmom. Uprkos prisustvu popova i ponekih nacionalista osnovno geslo protesta jeste: Ne veruj osvetnicima nacionalnih žrtava koji ističu neuporedivi viktimološki uslov nacionalnog samopoštovanja. Studenti su pokazali da ne treba biti unapred obeshrabren hegemonom politikom laži koja lovi u prostoru između nacionalnog straha i osvete. Moralni kapital protesta oteo se ljubavi prema Rusiji i Kini, ali i mržnji prema susedima u regionu. Aktiviran je skriveni, ali eksplozivni studentski generacijski identitet u otporu vlasti, čime je razboritost napala dugu laž od koje žive vlasti u regionu već 35 godina. Jasno istaknuti progresivni međunacionalni temelj vrednosti bio je virus od kog strepe i nacionalističke vlasti susednih država u regionu. Na antinacionalističku studentsku osovinu Novi Sad – Novi Pazar, u Hrvatskoj u leto 2025. odgovorili su šovinističkim koncertom Tompsona. Analitičarima je lako uopšteno ponavljati da treba antagonizovati socijalno umesto harmonizovanja nacionalnog. Daleko je teže bilo operativno preoteti socijalno koje je zauzela desnica i naporedo s tim osvajati demokratsko nacionalno koje je desnica pretvorila u slepi patriotizam. Ovaj operativni kurs međunacionalnog zbližavanja studenti su jasno pokazali na vrhuncu masovnosti protesta 2025. Novo se valjalo između Novog Sada i Novog Pazara.
Kako razabrati novo u nepreglednom mnoštvu raznih antirežimskih nezadovoljstava na srpskim trgovima? Treba se setiti koji su protesti u prošlosti beleženi kao istorijski Događaj. Multinacionalne kolone studenata iz raznih srpskih gradova sprečile su da nacionalno jedinstvo uguši građansku neposlušnost protesta. U drugim državama regiona nacionalno uspešnije guši građanski otpor jer se anacionalni građanski protesti shvataju kao izdaja nacionalnog identiteta i nacionalne države. Premda je i u regionu bilo studentske i građanske neposlušnosti, samo se studentski protest u Srbiji može jasnije definisati kao Veliki pokušaj i kao Događaj. Iako je po obimu lokalni, ovaj protest nije u strukturnom pogledu kriza nego je nenadani upad, kakav je na primer bio globalni studentski pokret 1968. Ova analogija nije preterana. Protest u Srbiji nije običan, nego je Veliki pokušaj demokratizacije zapadnog Balkana zato što se ne može svesti na privremenu i kratku političku koaliciju građana i studenata koju vezuje zajednički režimski neprijatelj. Više je od duge provokacije režima. Čak iako bude beležen kao sizifovski, protest jeste Veliki pokušaj, jer nije nastao kao kriza (odnosno kao deo) dubokih etnomoralističkih struktura nego je upad stvoren izvan njih. To je masovni upad mlade generacije u normalnost zatvorenog duha palanke (R. Konstantinović). U duhu Alana Badijua protest jeste Događaj zato što nije klasična kriza, koja je normalni sastavni deo funkcionisanja sistema, nego je upad skrivenog, nevidljivog koje uklanja prinudu. Koju prinudu? Ne ekonomsku, nego etnocentričnu, čime je protest pokazao mogućnost svladavanja neprogresivnih granica zatvorene nacionalne grupe. Čak i ako ne ostavi dugoročne posledice, ovaj Događaj je mogućnost nemogućeg. Ako kao važna masovna provokacija ipak ostane pokušaj, ostaće Veliki pokušaj. Neće biti beležen kao jedna deonica napetosti, koja je konstitutivni deo istih napetosti, nego kao upad kvalitativno različitog neslaganja. Protest je u Badijuovom smislu Događaj zato što je u etnički eksplozivnom regionu nenadanim upadom uznemirio smireno prihvatanje normalizovanog etnocentrizma. U rečenom antinacionalističkom smislu protest je delatno jedinstvo iznad sakralizovanih razlika, nemoguće koje je postalo realno.
Protest se upravo u višegodišnjoj studentskoj nadnacionalnoj saradnji i solidarnosti pokazao kao važan posredni nenameravani saveznik radikalne demokratije. Nije to radnički internacionalizam niti građanski kosmopolitizam, nego otpor korupciji režima koji se dugo ideološki štiti slepim patriotizmom. U protestu nije otvoreno socijalno nemoguće 21. veka, tj. zahtev da treba radno mesto repolitizovati i vratiti u centar politike, kako je to bilo u prošlom veku, niti je raščišćeno sa defetizmom da je bolje biti eksploatisan nego nezaposlen. Ali jeste otvoreno Nemoguće međunacionalne saradnje. Nije otvorena socijalna ekonomija, ali je uzdrman socijalšovinizam. Socijalni interes jeste tesno vezan sa nacionalnim, ali je u regionu vezan i sa međunacionalnom saradnjom. Međunacionalna saradnja će ostati istinski studentski proboj, upad u isključive etnomoralističke strukture. Iako lišen socijalne ekonomije, protest predvođen studentima nije dozvolio desnici da koruptivni kapitalizam zamagljava etnocentričnom identitetskom politikom. Premda protest nije koruptivnu kolonijalnu politiku režima (koji obećava stranim investitorima klasni mir i pasivne sindikate) kritikovao sa klasnog stanovišta, ipak je studentski antinacionalizam važan stupanj socijalne emancipacije. Ne samo stoga što je ulevo sa budućnošću nespojivo sa etnomoralizmom desnice, nego i zbog pojave dugo očekivanog, ali ipak nenadanog masovnog antinacionalističkog Događaja.
Peščanik.net, 19.05.2026.
