Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Toliko smo napredni da ne samo što ćemo uskoro imati višak poslova a manjak radnika nego su i crkveni praznici počeli da nam stižu pre roka – Bogojavljenje je palo malo posle Božića kao da je, bože mi oprosti, po Gregorijanskom kalendaru. Bog se, naravno, prvo javio prvom svešteniku. Koji je pohitao da to odmah objavi i svojoj pastvi.

Šta je sve bog rekao, da li je imao primedbe na vozni park, pedofiliju, mizoginiju, neznaboštvo, pogani jezik, osveštavanje oružja i mega marketa, to nam nije rečeno. Samo nam je preneta poruka da nam je bog lično podario predsednika države na čemu mu je patrijarh blagodaran. Da li je blagodaran i vlastima koje su njemu podarile i milijarde za hram i milijarde za troškarenje po sopstvenom nahođenju, takođe nam nije rekao, kao što nikome neće reći (jer mu se može) ni kako je taj novac utrošen.

I ne samo da smo sa najviše instance posredno saznali da nam je predsednik bogomdan nego nam se koji dan kasnije, takođe pre roka, desila i repriza Bogojavljenja. Samo što nam se ova najviša instanca nije obratila “putem” patrijarha već “putem” javnog servisa (koji kao da već nema dovoljno svojih muka otkad su, po rečima generalnog direktora, “tviteraši pokrenuli hajku na RTS” zbog jedne epizode jedne od domaćih serija).

Iz obraćanja te najviše instance mogli smo da saznamo da se crkva politizuje, ali samo onda kada ima primedbu na predsednika države, ne i onda kada ga hvali. A saznali smo i koliko je zahtevno biti bog otac. Ne samo što moraš lično svojom rukom i svojom hemijskom olovkom da crtaš koridore i puteve, nego moraš i da sastavljaš i predstavljaš liste za gradske izbore. Da li moraš lično da formiraš i “opozicione” liste, “nezavisne” medije i još “nezavisnija” medijska udruženja zajedno sa “nevladinim” organizacijama ili makar te poslove možeš da prepustiš apostolima, to nismo saznali. A nije ni važno.

Važno je samo da utuvimo da nam je predsednika poslao bog lično i da lično on (predsednik, ne bog) postavlja parlamente, premijere, gradonačelnike, direktore, vlasnike… a da mi nemamo šta da se pitamo. Naročito nemamo da se pitamo zašto se u Srbiji automobili pale ko badnjaci, kako je za skandal u Savamali odgovoran samo mali od palube (ne taj, nego šef smene u policiji), zašto je, uprkos obećanjima, “ko je organizovao proteste protiv diktature?” postalo novo “ko finansira Otpor?”, kako je zadovoljavajući ishod istrage samo to da u Kanadi postoji tetka, a ne i kako je tetkino tetinče zataškalo transakcije i da li je plaćeno u kešu kao što njegova supruga svedoči ili preko računa kao što u ugovoru (doduše zatamnjenom za javnost) piše…

E, na ta, kao i na još mnoga druga pitanja, odgovor nećemo dobiti ni od boga pa sve i da nam se stvarno javi za par dana kad mu je i vreme. Osim ako nam bog ili izbori ne podare neku drugu vlast.

Peščanik.net, 15.01.2018.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)