Borba, pobeda, odgovornost

 
Fudbal više nije igra. Na stadionima se vode epske bitke. Igrači postaju heroji, novi nemački heroji. „Fack ju Göhte“, naziv je jednog uspešnog filma od koga ljudi umiru od smeha. „Fack ju, Schweinsteiger“, bio bi veliki neuspeh na bioskopskim blagajnama. Šta je jedan pesnik u poređenju sa fudbalskim kraljem? Zadnja linija umesto pesnika i mislilaca. 2006, 2010, 2014. – Nemačka se pronašla u fudbalu, tu je raspaljena vatra u kojoj se kuje čelik nove nacionalne svesti. Ali šta ćemo sada sa njom?

Ma kakvo postherojsko doba. Fudbalski prenosi opovrgavaju tezu o kraju obožavanja heroja. Fudbalska utakmica je istorijska bitka. Rio, kao bitka kod Sadove, Mario Götze se pojavljuje, kao nekada treća armija, da prekorene ratnu sreću u nemačku korist.

Prenosi donose još nešto. Groteskno iskrivljena muška tela lete kroz vazduh kao pogođena minobacačkom granatom, kao nekada u filmovima Sam Packinpaha, sudaraju se i padaju u agoniji. Bastian Schweinsteiger krvav napušta teren ali ga ništa ne može sprečiti da se vrati u igru. Nazad u pomoć drugovima na fudbalskom frontu. Trideset pet miliona Nemaca ugledalo je sportsku verziju „Gvozdenog krsta“, a komentator dodaje: „Nikada se nećemo tako saginjati kao danas pred Schweinsteigerom.“

Posledice po narod i naciju su kolosalne. Fudbal je za Nemce postao novi utemeljujući mit. Novi broj Spiegela je oduševljen fudbalskim Nemcima: „Sve do 2006. bili smo nacija koja se stalno preispitivala. Ali onda smo u sopstvenoj zemji slavili svetsko prvenstvo. 2010. smo počeli da shvatamo koliko smo važni kao nacija, što se odslikavalo i na fudbalskom terenu. U Južnoj Africi smo igrali lepršavo i nadahnuto. Nemačka je svetu poklonila trenutke lepote, a svet se divio i radovao zbog ovih Nemaca.“ Izgleda da je ovde reč o nečemu daleko važnijem od golova.

Nije slučajno što upravo sada imamo predsednika koji nas opominje: „da smo ranije imali nemačku opravdanu uzdržanost, koju bi sada trebalo da odbacimo zarad veće odgovornosti“.

Gauckovi neprestani govori o ranijoj nemačkoj uzdržanosti i današnjem neophodnom angažovanju pokrenuli su debatu koja ukazuje samo na jedno – iz istorije nismo ništa naučili, a toga uopšte nismo ni svesni. Naime, nije reč o duhovima prošlosti. Stvarnost je sasvim dovoljna. Dirk Kurbjuweit je nedavno napisao da više ne živimo u nemačkom Rajhu i da komandanti nemačke vojske nisu Ludendorff ili Hitler, već von der Layen i Merkel. Ali time je samo rečeno da nećemo ponavljati greške iz prošlosti, a šta je sa onima koje činimo danas. Ursula von der Leyen i dalje sluša sve što Amerika naredi i naručuje dronove za nemačku vojsku – jedno od najgorih oružja modernog ratovanja koje omogućuje bezbedno ubijanje sa distance.

Istorija se ne ponavlja, ali to nije dovoljna uteha. Nemci su svetski šampioni, talasi oduševljenja prete da nas preplave. Šta će sada šampioni iz Nemačke da urade sa novim samopouzdanjem?

Trebalo bi da ozbiljno shvate reči svoga predsednika – odgovornost. Ali šta ona podrazumeva i gde se završava? To izgleda još uvek nije jasno. Debata je tek počela, ali Nemačka ne treba da beži od odgovornosti – naročito u sredozemlju gde se ljudi utapaju, na sirijskim granicama gde su izbeglički logori, u nemačkim deportacionim pritvorima gde ljudi očekuju povratak u Rumuniju i Bugarsku gde ih čeka mržnja i nasilje.

Nemačka bi konačno mogla da poništi zastrašujuću izmenu Ustava iz 1993. kada je jedna jasna rečenica „izloženi političkom progonu imaju pravo na azil“ pretvorena u, kako to Navid Kermani ispravno naziva, „monstruoznu naredbu“, kojom se pokušalo prikriti da je time u stvari ukinuto prvo na azil.

Za ovu vrstu odgovornosti Nemačkoj nisu potrebni dronovi, koje von der Leyen naručuje, i drugo oružje, o kome je Gauck nedavno govorio. Malo veće srce bilo bi dovoljno. Možda veliko kao fudbal.

 
Spiegel, 14.07.2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 15.07.2014.