Razgovor vodio Relja Knežević
„Eto, ne grme više topovi okolo danas i ovde, dakle rata nema. Ali to je sasvim pogrešan zaključak jer nije više reč o tome da je rat završen na ovim prostorima, nego da bi tek trebalo da dođe.
To je kao kada tvrdite nešto pre nego što se to isto desi, kada ubica pre no što nekog ubije kaže „mrtav si“. Naravno, osoba je još živa, ali uskoro neće biti. Ne misli se više nužno na produžetak rata iz 90-ih kada se to kaže, nego na jedan drugi rat: u Hrvatskoj je odnos prema prošlosti danas element društvene, političke i ideološke podele. Mogli bismo reći da je Hrvatska danas u ideološkom građanskom ratu u kakvom nije bila ni 90-ih. Tek sada su u pravom smislu – ne nužno negativnom – otvoreni i postavljeni frontovi, i tu konačno neće biti moguć nikakav nacionalni kompromis.“
Ovu pesimističnu procenu izgovara za naš list Boris Buden, filozof koji živi i radi u Berlinu, gde uglavnom američkim studentima predaje teoriju kulture i piše provokativne knjige, a koji se u Novom Sadu pojavio sa saborcima iz Arkzina, lista koji je 90-ih predvodio antiratnu kampanju u susednoj zemlji. Ovde se susreo s prvoborcima nekadašnjeg ovdašnjeg Nezavisnog. Arkzin je 90-ih zastupao „pripadnike nove klase poniženih i uvređenih koji su u hrvatskoj nacionalnoj revoluciji, uglavnom bez svoje krivice, ostali bez igde ičega“, čitamo u za ovu priliku štampanom novom izdanju, gde na naslovnoj strani dominira silueta onog nesretnog fudbalera koji uz ustaški pozdrav urla u mikrofon „za dom!“ a ceo stadion mu odgovara „spremni“. Čitamo na naslovnici još i: „Vratile se devedesete“ i „Ne, ne volim Hrvatsku“.
Uporedili ste sadašnju Hrvatsku s Vajmarskom republikom. Nije li to preterano? Nisu li težnje svih zemalja eks-JU ka Evropskoj uniji, zajednici mira, potvrde preuzete obaveze tih društava da se iznutra pacifikuju?
U ovom trenutku reč Vajmar znači sasvim određeno: opasnost od fašizma. Ne fašizma koji dolazi iz prošlosti, nego koji je deo svakodnevice. Svojevremeno je slovenački filozof Rastko Močnik naslovio svoju knjigu „Koliko fašizma?“ Nije reč o tome da mi ne živimo u fašizmu, nego o tome koliko smo fašizma u stanju da podnesemo. Na našim prostorima fašizam je odavno svakodnevica, to je oblik reprodukcije onoga što nazivamo mir. A u osnovi su društva na našim prostorima u velikoj meri fašistički strukturisana, i kada se fašizam nađe ugrožen, kreće u rat.
Na pojavnoj ravni, recimo, ljudi u Bosni žive u miru. Međutim, sam sistem koji je nametnut spolja, kao što znate, priznao je u osnovi fašističke ciljeve samog rata. Priznao je oblike života na koje možete pristati zato što nemate druge mogućnosti, ali ne morate se s njima pomiriti. Na primer, načelo segregacije, po prvi put na ovim prostorima, koja ide tako daleko da se u Mostaru, recimo, muslimanska i hrvatska deca uopšte više ne dodiruju, žive u odvojenim svetovima, u školi uče različite istorije… Možete to nazivati oblikom mira ili suživota, međutim u normativnom smislu, to su protivurečja nametnuta upravo u formi mira, pacifikacije, za koja svi znaju da vode sukobu i da ih je nemoguće razrešiti bez sukoba.
Segregacija u Vukovaru, na Kosovu, masovno podizanje zidova oko nas u vremenu koje se diči uspostavljanjem slobode nakon rušenja Berlinskog zida, može da se gleda kao nešto normalno, ali ja ne moram da vam verujem. Mislim da je bolje senzibilisati se za protivurečja koja su ugrađena u same institucionalne temelje tzv. mirnodopskog života. Treba postaviti neka radikalna pitanja, jer na ovim područjima sve je radikalno. Ako hoćete stvarno da mislite i da vaše ideje i politički stavovi odgovaraju realnosti u kojoj živite, morate misliti radikalno. Jer inače uopšte neće korenspondirati sa stvarnošću koja vas okružuje.
A to bi primenjeno na Srbiju bilo…?
U Srbiji bi za mene bio radikalni demokratski potez dovesti u pitanje instituciju kao što je SANU. Ne u klasičnom smislu razmišljati o tome kako da ta institucija zauzme neku drugu, liberalnu poziciju, da se ogradi od svoje prošlosti, da počne pozitivno da deluje na svoj kontekst, socijalno i političko okruženje… Treba postaviti pitanje da li takve institucije uopšte imaju smisla. Nije pitanje kako učiniti Akademiju boljom, demokratskijom i liberalnijom, nego kako zamisliti kulturu i društveni život s one strane takve ideološke institucije, koja u određenim istorijskim uslovima nužno proizvodi fašizam i daje fašistički odgovor na izazove savremenosti. Institucije nacionalne države u današnjem svetu igraju ulogu, u određenim okolnostima, ne uvek i ne svugde, koja se slobodno može opisati tom teškom rečju: fašizam.
Ali tvorci Memoranduma poriču da su s takvom namerom sastavljali taj dokument, nije čak ni službeno objavljen i dovršen…
Mi ne volimo da kažemo fašizam jer nam to zvuči prestrašno. Ali zar nije strašno posle zločina u Srebrenici da mase na stadionima viču „nož, žica, Srebrenica“, ili kada u Hrvatskoj pozdravljaju fašističkim pozdravom? Kada se sasvim otvoreno u javnosti zastupa ne samo rasistička politika, ne samo politika segregacije, nego politika masovnog zločina? I to je deo svakodnevice za koju tvrdite da je pacifikovana, mirna, u kojoj je tako nešto normalno. I pre Kristalne noći u Vajmarskoj republici postojala je svakodnevica insistucionalizovane mržnje prema Jevrejima. Niko ih nije ubijao, ali jednog dana je ubijanje počelo.
Kada govorimo o Arkzinu 90-ih, uvek me je čudila reakcija javnosti koja je tvrdila da su taj list i moji stavovi radikalni. A to je bilo vreme etničkog čišćenja, prostorije u kojima radimo su prepune ljudi koji su izgubili sva prava, imovinu, najbliže članove porodice, koji su isključeni i izloženi državnom teroru… Tvrditi da je opasno imati radikalne stavove u toj situaciji – pa zar ona nije bila radikalna? Dakle reč je o tome šta mi doživljavamo kao radikalno, a u ovom trenutku to ne izgleda dobro… Morate ući u rat s ćirilicom da biste zamračili činjenicu da je radna nedelja proširena na 60 sati i da će poslodavci imati pravo da otpuštaju trudnice. Ne tvrdim da je to smislio nekakav zločinački um koji proizvodi te strategije, ali javnost ima i tu funkciju anestezije socijalne senzibilnosti za neke istine.
S kog mesta vi uopšte govorite, koja je adresa vaše poruke?
S kog mesta ja govorim? Pitaju me šta sam, da li govorim kao Hrvat, kao Austrijanac (jer imam austrijsko državljanstvo), koji je odnos između toga što kažem i tzv. hrvatske istine mog identiteta… Međutim, postoje i mesta koja su performativna, dakle moj govor nešto želi da etablira, tek da uspostavi to mesto kojeg nema. Taj govor samo podseća ljude da postoji i neko mesto – u-topija ili ne-mesto – koje nije prisutno i koje se ne opaža u realnosti, ali koje je nužno da bi se opstalo.
Dobar je primer 1941. kada ta mala jugoslovenska komunistička partija kreće u veliki rat s Trećim rajhom i svim tim kvislinškim tvorevinama ovde, a broji tek nekoliko hiljada ljudi. I legitimno je bilo pitati – a s kog mesta vi to krećete u rat? Tog mesta nije bilo. Ono je uspostavljeno samom borbom. Moj govor i ovo što govorim je performativni akt uspostavljanja mesta kojeg nema.
Hoćete da kažete da se obraćate iz fašističkog stanja nekome i nečemu s one strane fašizma? Kako se sami snalazite u toj ulozi?
Nemačka je provincija Evrope, ali Berlin, gde živim, nije provincijalni grad. On je u protivurečju s onim što je njegovo okruženje, spram ideje centra nacionalne kulture u kome je koncentrisana nekakva njena supstanca, pa se ljudi u tom gradu doživljavaju kao materijalno otelovljenje znanja, kulture, vrednosti… tako da kada prstom pokažete na zidove te i te zgrade i njen sadržaj – kao da je samo oživotvorenje identiteta socijalnog korpusa. Ali Berlin je grad intenzivne migracije, gde žive i rade ljudi koji su potpuno odvojeni od onoga što se zove nemačka kultura, jezik… Živim u Berlinu i 90% novaca zarađujem na engleskom. Na nemačkom univerzitetu 70 do 80 odsto vremena predajem na engleskom.
Ali vi možete živeti berlinski i u Novom Sadu, Zrenjaninu ili Subotici. To ne samo da nam omogućuju novi mediji, nego treba zauzeti stav koji dovodi u pitanje postojeće kulturne, socijalne i političke oblike reprodukcije ove realnosti. Berlin nije samo pun slojeva klasične industrijske moderne, tzv. gastarbajtera, onih koji su već prošli kroz nemačke škole, i koji se iz ne znam kojih razloga još uvek nazivaju Turci, Hrvati ili Srbi, nego je prepun američkih studenata koji su došli u Nemačku zato što postoji mogućnost kvalitetnog besplatnog studiranja. Prepun je izraelskih LGBT zajednica, jer postoje slobode i ima infrastrukturu za takav oblik života, ima tu atmosferu – i na tom mestu se može biti radikalan u smislu postavljanja pitanja identiteta.
S druge strane, vi ćete naći u okolini Berlina „nacionalno oslobođene zone“, u kojima su desni, profašistički, naci-nostalgični elementi očistili prostor od stranaca. Oni su povezani i s hrvatskim navijačima i srpskim radikalnim grupama i mađarskim „jobicima“… reč je o internacionali. Mi često zaboravljamo da fašizam nisu samo neki ljudi zatucani i zabiti iza svojih nacionalnih taraba – to je nova internacionala, što ga čini opasnim. Hrvatska katolička crkva je, recimo, u direktnoj ideloškoj vezi, verovatno i infrastrukturnoj, sa konzervativnim profašističkim pokretima u celom svetu. S mađarskim fašizmom, sa francuskim masovnim pokretom protiv liberalnih prava, Viledrsom u Holandiji, i to je ono što te elemente čini opasnim a postojeću situaciju nestabilnom.
Nije li liberalno-demokratska država brana tome?
To što je nemački šef diplomatije gej i što svako malo šetaju parade ponosa, izgubilo je političko značenje: momenat subverzivnosti koji je postojao. To je sada zabava i ne treba biti odveć optimističan pa misliti da je to moguće zbog toga što je dostignut određeni stepen kulturno-socijalnog razvoja koji je brana bilo kakvoj regresiji. Ne, reč je o tome da se jedinstveni liberalni sistem raspao i da postoje paralelni svetovi. Nešto što je moguće u jednom delu Berlina nije moguće u drugom, gde vladaju bande skinsa. A to je po sebi opasno. Sloboda nije stanje, nego razlog za stalnu mobilizaciju i borbu, ona se u svakom trenutku mora izboriti, ona je konfliktna i nije neposredno zasnovan oblik života.
Klasični oblik ucene danas je: „sloboda ili sigurnost“. A to nije nikakva alternativa. To je kao da vam dođe neko i kaže „pare ili život“. Ako odaberete pare gubite i pare i život. Ako odaberete život gubite pare. I onda imate samo jedan izbor: morate birati život i ostati bez para. Kada vam danas kažu „sloboda ili sigurnost“ i hoće da legitimišu ograničenje slobode u ime sigurnosti, onda zapravo kažu – ako biraš slobodu izgubićeš oboje. Dakle, moraš da biraš sigurnost. To su momenti ideološke ucene, zamke, a njena sekundarna materijalizacija je sistem globalnog špijuniranja koji, kao što smo videli, funkcioniše perfektno. Onog trenutka kada pristanete na tu tzv. alternativu zaboravili ste da zapravo nemate izbora, odnosno slobodu.
Upravo zbog toga sam srećniji što moja ćerka ide u dvojezičnu školu u Berlinu, nego da u Hrvatskoj mora da pohađa veronauku. Jer tamo je praktično nemoguć drugačiji izbor, mada formalno postoji – 95% njenih drugarica i drugova bi je uguralo u taj tor. Fašizam se uči od malih nogu.
Dnevnik, 02.12.2013.
Peščanik.net, 02.02.2013.