Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Počelo je sa sto za jednog – pardon, to „ubićemo sto Muslimana za jednog Srbina” je neka sasvim druga analogija. Dakle, počelo je sa „97 atentatora u Jajincima!”, da bi se nastavilo sa „Masovni pokušaj ubistva u Srebrenici!” pa se smanjilo na četiri opozicionara („Evo, ja sam sam, a vas petorica!”) da bi sada spala knjiga na jedno slovo. Tačnije, na tri slova koja su inicijal neke žene što je psovala po tviteru.

Kako reče ministar policije, napadi su kao da ih pišu braća Andersen ili su, kao što isto reče isti ministar policije „pojava konfabulacije – bogatih lažnih sećanja”. Ali, u bajkama su neprijatelji i izazovi sa kojima se glavni junak suočava obično sve veći što se bajka više bliži kraju, pa zašto je onda u ovoj domaćoj verziji na kraju – antiklimaks? Je li to, u opštem sunovratu svih vrednosti – i predsedniku države pala cena? I zašto je, ma koliko svi iz vlasti „najstrože osuđivali ovaj najstrašniji napad” to ipak samo „napad” psovkom? Neukusnom i odvratnom ali – psovkom?!

Zašto je vlast pomislila da bi jedna pa makar i odurna psovka mogla da kod učmalog glasačkog tela prođe kao napad na predsednika države? Ovde gde se u svakodnevnom govoru psuje i u najboljoj nameri? Gde su se pas, majka, polne radnje i polni organi odavno srodili sa srdačnim pozdravljanjem? Gde se keva i polno opštenje u sadašnjem vremenu trećeg lica jednine koriste da istaknu izuzetnost nečega ili nekoga? Gde čak i ministar inostranih poslova svoje rečenice najčešće završava onim prepoznatljivim (prepoznatljivim u klinačkom uzrastu ne u diplomatiji) „jeb” (uz kratko zabacivanje glave i značajno podizanje obrva)?

Sa druge strane, da biste nekoga istinski ugrozili ne morate biti vulgarni kao vlastima omiljeni opozicioni poslanik kad nekažnjeno poziva na obračun sa ljudima iz medija i nevladinog sektora, čak i Poverenicom za ravnopravnost („pravi seks nikada nije upoznala. Braćo, četnici, ima li neki dobrovoljac, bar mesec dana nekupan i s bradom do pojasa?”). Ne, ljudima možete pretiti i mnogo probranijim rečima. Možete im, kao što se dešavalo i dešava, fino i kulturno staviti do znanja da su praćeni i špijunirani, da znate gde su im zaposleni roditelji, da oni ne pospremaju svoju sobu (oni, ne roditelji), koje filmove vole da gledaju i o koje kuke vole da vise dok istražuju vaš kriminal i korupciju.

Da, smrtna pretnja se može uputiti bez ijedne vulgarnosti. Na primer kao što to čini vlast kad preko državnih i provladinih glasila pripoveda o tajnom planu po kojem će se ugled predsednika države rušiti tako što će uskoro jedan od opozicionara biti ubijen.

I na kraju, napad sa smrtim ishodom se obično ne izvršava preko niskotiražnog tvitera već preko visokobudžetne televizije. Što bi vam najbolje potvrdio Oliver Ivanović. Da je živ.

Peščanik.net, 29.07.2019.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)