Možda je ovoj temi sve rečeno: zgranuli smo se, moralizirali smo uopšteno, protestovali indignirano, užasnuli smo se odgovarajuće, podržali, izrazili smo duboku zabrinutost, pozvali vlast da zaštiti i procesuira, smatrali smo i ukazivali. Više od toga – kao ljudska bića, državljani i javnost – nismo ni mogli.
Ono što mene brine sasvim posebno jeste – da li smo razumeli? Posao kriminaliste, kako nas uči veliki sovjetski kriminalist Sjerov, nije da mrzi i osuđuje, nego da razume.
Naime, koliko vidim, grupacija labavo definisana kao „navijači“, to jest zbir navijačkih plemena koja će se između sebe uredno poklati čim se ukaže prilika, sada se ujedinila – zaprepašćena, uvređena, indignirana, zabrinuta itd, emisijama „Insajdera“ o njima. Štaviše, preduzeli su i mere, kao ljudi skloniji „direktnoj akciji“ od civilnog sektora: pretnje telefonom i anonimno preko interneta, napad u kojem je (na svu sreću!) stradao samo kišobran Bojane Maljević; nastavak se očekuje, jer su mnogo ljuti.
Ima tu jedna razlika koja me zbunjuje. Da je neko snimio ovako dobro istraženu i dokumentovanu seriju TV emisija o, recimo, džeparošima ili „seksualnim radnicama“, „motornjacima“ (kradljivci automobila u policijskom žargonu), lovokradicama i sličnima, sigurno ne bismo imali ovakav užasnuti odziv sa pretnjama i napadima. Izgleda da navijačka plemena na to gledaju s tačke gledišta jednog izvesnog sistema vrednosti iz koga izvlače svoj legitimitet i prava; izgleda da je taj sistem vrednosti iskreno „interioriziran“ kao odraz prirodnog stanja stvari u kome oni imaju svoje mesto u društvu i prava koja iz toga prirodno proističu; oni sebe vide kao „društveno-političke radnike“, kako se nekada govorilo. Valjda su se zato i užasnuli od ovih „Insajdera“: neko se usudio da im stavlja primedbe, da zaviruje u njihove poslove zaštićene službenom tajnom, da izrazi sumnju u njihove časne namere! Pa, oni su valjda neko i nešto u ovoj državi i narodu! Neko je dirnuo u njihova stečena i sveta prava: da nekažnjeno čine krivična dela i prekršaje sa elementima nasilja; da nekažnjeno šire versku, rasnu, etničku i sve ostale mržnje; da se usput bave preprodajom narkotika i ostalim protivzakonitim poslovima jer – od nečega se mora i živeti, navijačke su plate male. Nije ovo prvi put: setite se kampanje i grafita „Pravda za Uroša“ i „Stop represiji nad navijačima“ (kod „Lipovog lada“, stoji već godinama).
E, sad: navijači su – u stvari – u pravu kada se ovako užasavaju i indigniraju. Treba ih, rekosmo, prvo razumeti. Brankica i „Insajder“ zaista su dirnuli u njihova sveta stečena prava, kao što su dirnuli policija, tužilaštvo i sud kad su zaključili da pokušaj ubistva policajca ili ubistvo navijača drugog kluba ipak malo izlaze izvan okvira tih prava.
Čekaj, kažu navijači, kako to sad odjednom to ne može? Bili smo vam dobri kad je trebalo 1990. sprečiti Vuka Draškovića da zauzme tribine; bili smo vam dobri kad nas je Arkan vodio u rat protiv ustaša i „muhadžedina“; bili smo vam dobri za preprodaju deviza, cigareta i benzina; za razbijanje demonstracija i zastrašivanje izdajnika; kad smo mlatili pedere i lezbejke; bili smo vam dobri kad je trebalo paliti džamije i ambasade; kada je trebalo silom sprovoditi politiku uprava raznih sportskih društava; da nije bilo nas, ne bilo ni fudbala u Srba! Jesmo li bili „dvanaesti igrač na terenu“, uzdanica Srpstva i Crkve? A sada vam odjednom ne valjamo! E, neće moći! Mnogo smo jaki!
I sad tu neka Brankica ugrožava njihovu elementarnu egzistenciju. Nijedna društvena grupa neće tek tako prepustiti stečenu moć i privilegije. Čekajte, kažu oni, zar nismo Srbende sa dna kace? Čija je ovo država? Ko podržava „Obraz“, „Dveri srbske“ i ostale; ko se diže kao jedan kad treba braniti Šljivančanina, Karadžića, Šešelja, Mladića, Srbstvo i pravoslavlje?
Navijači su – na izvestan način – u pravu: njima se otimaju stečena prava koja oni iskreno smatraju za prirodna i, zaslužena. Ako ćemo pošteno, treba tu poći od samog početka. Navijači su kao razmažena i besprizorna deca: jednom ispuštena i upuštena, teško se dovode u normalno stanje društveno odgovornih bića. A ko ih je razmazio, upustio i upotrebljavao? Politika i njena policija i Državna bezbednost, pre svega, za vreme nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika. Stvarni vlasnici sportskih društava i klubova, oni koji nisu umeli da naprave dobar tim, ali su zato umeli da izvedu tabadžije na stadion i ulicu, da navijačke vođe drže u skupštinama klubova, pa da se njihova reč „ispoštuje“. Krupni i srednji dileri narkotika kojima su navijačke komandne strukture idealne, jer su zaštićene i pokrivene. Svi oni zajedno, sinergijom, kako bi se reklo, imaju svoje kanale uticaja na policiju (manje), tužilaštva (malo više) i sudove (najviše). Navijači su, dakle, pokriveni.
Danas, 13.12.2009.
Peščanik.net, 14.12.2009.
NOGOMET / FUDBAL
