Martin Luter propoveda, detalj sa gravire 1882, foto: UIG via Getty Images

Martin Luter propoveda, detalj sa gravire 1882, foto: UIG via Getty Images

Sledeće godine se navršava 500 godina od početka Reformacije. Martin Luter je 31. oktobra 1517. na vrata crkve Svih svetih u Vitenbergu zakucao 95 teza u kojima je visoke crkvene poglavare optužio za korupciju. Povod je bila prodaja indulgencija-oprosta, kojom su bili finansirani raskalašni životni stil sveštenstva i raskošni građevinski poduhvati kao što je crkva Svetog Petra u Rimu. Reformacija se proširila Evropom kao univerzalni protest protiv elitističke filozofije i centralizma katoličke crkve. Odatle potiču i prvi začeci evroskepticizma.

Ova istorija se olako zanemaruje i prepušta protestantskim ekstremistima koji još uvek besne na papu kao antihrista. A ko bi još mario za to u naše doba sekularizacije? Ipak, istraživanje sociološkinje Margarete Šerer sa Geteovog univerziteta u Frankfurtu pokazuje da je evroskepticizam rašireniji u protestantskim nego u katoličkim zemljama. To ne treba da nas čudi, jer Reformacija je bila pre svega pobuna protiv spolja nametnutog autoriteta. “Rimski biskup nema nikakvih nadležnosti u našem engleskom kraljevstvu”, glasi 37. od 39 članova u kojima je sažeta teologija anglikanske crkve pod vrhovnim vođstvom monarha.

Predistorija ovih događaja je dobro poznata. Pod izgovorom vraćanja crkvene moći u zemlju, kralj Henri VIII je iskoristio zgodnu priliku da ospori papin autoritet. U tome nije bilo ničeg posebno časnog. Henri prosto nije hteo da se pokorava naređenjima nekog rimskog biskupa. Ali odbacivanje autoriteta Rima je omogućilo da se Biblija prevede sa elitističkog jezika Vatikana na narodni jezik koji su svi razumeli. Inspirisani svojom novostečenom moći, protestantski intelektualci su obnovili duh demokratije.

Sa svakim narednim papinim pokušajem da povrati ono za šta je verovao da mu pripada – zavere, armade i tako dalje – tvrdoglavo insistiranje na engleskoj nezavisnosti se sve dublje ukorenjivalo u naš identitet. U katoličkim zemljama nije bilo ničega što bi na sličan način oblikovalo pogled na svet. Tako kardinal Vinsent Nikolas može da izjavi: „Katolicizam ima dugu tradiciju… vere u jedinstvo i zajedništvo. Zato je stav katoličke crkve prema inicijativama kao što je Evropska unija pozitivan“. Naravno, pitanje je ko je nadležan za održavanje „jedinstva“? Za ovog kardinala ta nadležnost – bar teološki – pripada Rimu.

S druge strane, za mnoge građane protestantskih zemalja EU je produženi, polusekularni odjek Svetog rimskog carstva, birokratskog čudovišta koje je nametanjem kanonskog prava gutalo razlike i nametalo doktrinarnu uniformnost. Luter je osporio taj poredak i zato je otpor centralizaciji u protestantskoj svesti jako izražen. Čak i Dejvid Kameron, koji prihvata ideju ujedinjenja, neprekidno ponavlja da nam je potrebna „reformisana EU“ – što znači manje integrisana a više supsidijarna zajednica. Termin supsidijarnost potiče iz teologije, iako se danas pre svega vezuje za Džona Mejdžora i dosadne debate o evropskom političkom ustrojstvu. Reč se pominje u Mastrihtskom sporazumu, a skovao ju je jezuitski teolog Osvald fon Nel-Brojning kao neku vrstu odgovora Luteru – pokušaj da se objedini najbolje iz oba sveta: lokalno gde je potrebno a centralno tamo gde je nužno.

Ali jednom osvojeno se nerado vraća – bilo bogu (ako ste papa) ili narodu (ako ste EU). „Mislimo da brexit ne bi doprineo jačanju Evrope“, izjavio je u proevropskom duhu ministar spoljnih poslova Vatikana, biskup Pol Galager. Tome se protive svi koji ne žele da im zakone pišu strane sile, bez kontrole domaćeg parlamenta. Referendum o brexitu kao da je obnovio buntovni duh Reformacije.

Giles Fraser, The Guardian, 05.05.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 12.05.2016.

TEMA – BREXIT