Foto: Kirsty Wigglesworth/AP
Francuska ministarka za EU Nathalie Loiseau ima novog mačka kome je dala ime Brexit. „Svako jutro mjauče i budi me da ga pustim napolje“, kaže ona. „Kad mu otvorim vrata, on neodlučno stoji u mestu, a ako ga izbacim napolje, gleda me zapanjeno“. Holandski premijer je uporedio Theresu May sa vitezom iz jednog skeča Monty Pythona. Vitezu su odsečene noge i ruke, ali on uporno tvrdi da je to „samo ogrebotina“ i da je rezultat dvoboja nerešen. „Neverovatna je“, kaže Mark Rutte. „Ona jednostavno ne zna da stane. Ali za to ne krivim nju, već britansku politiku“. Prijatelji iz Italije mi kažu da su vesti o brexitu dospele na kraj dnevnika, u onaj zabavni segment pre sporta i vremenske prognoze.
Svi nam se smeju. I zašto ne bi? Da se ne osećamo toliko izneverenima, da nismo toliko iscrpljeni, besni i zbunjeni, smejali bismo se sami sebi. Prema tvrdnjama zagovornika brexita, odluka o izlasku je trebalo da nam pruži priliku da ponovo budemo ponosni i nezavisni: da postanemo, kao što je Theresa May govorila pre dve godine, „velika globalna trgovinska sila koju čitav svet poštuje i koja je snažna, samouverena i jedinstvena na domaćem terenu“. Umesto toga, ostatak sveta u nama vidi nešto između maloumnika i prosjaka. Premijerka je juče zatražila odlaganje, a EU je odgovorila pozitivno, pod uslovom da ona ubedi parlament da prihvati njen plan. Onda je premijerka, demonstrirajući iste one pregovaračke i diplomatske veštine koje su nas i dovele u ovu situaciju, izvređala parlamentarce i tako izglede za kompromis svela na minimum.
Ovi događaji otkrivaju dve krize. Prva se tiče samog brexita. Osam dana pre isteka roka sve što imamo je sporazum koji niko ne podržava i rok za postizanje dogovora koji se ne može pomeriti pre nego što sporazum bude prihvaćen. Možda će EU ublažiti postavljene uslove; možda će se parlamentarci predomisliti. Imamo manje od jedne sedmice da pronađemo jednoroga ili ubedimo sebe da je magarac kog smo dobili za Božić od početka bio jednorog. Katastrofalna igra „kukavica“ bila je njen plan od početka – otezati i kupovati vreme dok jedini preostali „izbor“ ne bude između njenog plana i izlaska bez plana. To bi bio ludo rizičan projekat i u rukama mnogo nadarenijih i harizmatičnijih političara. A ona je dokazala da nema nijedan od tih kvaliteta.
Druga kriza je dugotrajnija, a najjasnije se ispoljila u slomu discipline unutar Konzervativne partije čiji ministri glasaju protiv vlade, a poslanici iz zadnjih klupa su van kontrole. Kriza je dovela do nestajanja partijske lojalnosti. Konzervativni poslanik Nick Boles napustio je lokalnu partijsku organizaciju, ali je ostao član partije, uz obrazloženje da „vrednosti i stavovi“ ljudi koji su ga izabrali „odudaraju od njegovih“. Osmoro laburista su napustili partiju i oformili Nezavisnu grupu. Obe parlamentarne partije se plaše sopstvenog članstva. Mnogi torijevici govore da će otkazati poslušnost ako Boris Johnson bude izabran za novog šefa partije; bile su potrebne tri i po godine, jedan neuspeo pokušaj udara i jedna uspešna kampanja da bi se parlamentarni laburisti najzad pomirili sa izborom Jeremya Corbyna, mada mogućnost novih pobuna nije isključena. Imamo podeljen parlament nesposoban da osigura većinu za bilo šta. Predsedavajući parlamenta je morao da se pozove na presedan od pre četiri veka da bi sprečio premijerku da iznova iznosi isti predlog na glasanje sve dok ne dobije željeni rezultat. Samo za tu odluku bio je potreban čitav jedan dan.
U pitanju je kriza političkog sistema – normi političke i izborne kulture u čijem su središtu partije – koji se približava potpunom kolapsu. Konvencionalno mišljenje je da je brexit izazvao krizu. Pitanje o izlasku iz EU ili ostanku u njoj neizbežno je izazvalo podele, ohrabrilo otpadnike i pokolebalo umerenjake. Zavisno od prihvaćenih predrasuda, kada je zemlja sa malom razlikom donela odluku o izlasku, politička klasa se suočila sa izazovom da odgovorno obavi jedan neodgovoran zadatak ili da ispuni volju naroda. Pokazalo se da naši političari nisu sposobni ni za jedno ni za drugo. Brexit je doveo do opšteg sloma.
Ipak, zanemarivanjem onoga što se događalo u zemlji pre juna 2016, kao i globalnih trendova, ishodu referenduma se pridaje preveliki značaj. Brexit nije izazvao disfunkcionalnost i poremećaje u političkom sistemu – on ih je samo upečatljivo ilustrovao. Pre prelomnog referenduma, dva najuočljivija trenda u posleratnoj izbornoj politici bili su pad izlaznosti i opadanje podrške za dve vodeće partije. Od 1945. do 1997. izlaznost nikada nije bila manja od 70 odsto; posle 2001. nikada nije dostigla 70 odsto. U međuvremenu, narušena je i dvopartijska ravnoteža koja je dominirala u sistemu „pobednik nosi sve“. Sve je manje ljudi koji žele da glasaju, a još manje je onih koji žele da glasaju za jednu od dve vodeće partije (taj trend se donekle obrnuo posle 2001, ali i dalje smo daleko od nekadašnjih brojki). Winston Churchill je 1950. godine osvojio 38 odsto glasova ukupnog biračkog tela i izgubio. Na izborima pre referenduma torijevci su pobedili sa većinom od svega 24 odsto ukupnog broja glasova.
Tako smo se našli u situaciji da sve vodeće partije, sindikati i predstavnici velikog biznisa podržavaju ostanak, a zemlja glasa za izlazak. Nije brexit proizveo političku krizu; politička kriza je omogućila da se brexit dogodi. Naravno, ta kriza nije ograničena samo na Britaniju. Posle ekonomskog sloma 2008. godine u većini zemalja na zapadu došlo je do osipanja biračkog tela, propadanja vodećih partija, bujanja nativizma i bigoterije, javnih protesta i opšte političke disfunkcionalnosti. Žuti prsluci su i dalje svake subote na ulicama Pariza; Evropski parlament je ocenio da Mađarska predstavlja „sistemsku pretnju“ demokratiji i vladavini prava, a konzervativni blok je izbacio mađarsku vladajuću partiju iz svojih redova; estonska vladajuća partija razmatra mogućnost da u vladu pozove ekstremne desničare; italijanskim humanitarcima se preti zatvorom zbog toga što spasavaju izbeglice iz mora i odvode ih svojim kućama protivno volji vlade; antisemitizam je u porastu širom Evrope, a samo u Nemačkoj broj nasilnih napada je porastao za 60 odsto; demonstranti u Srbiji su ušli u zgradu državne televizije tražeći slobodu za medije. A nismo još ni pomenuli autoritarne režime Donalda Trumpa u Sjedinjenim Državama i Jaira Bolsonara u Brazilu.
U većini zemalja opšti narativ je sličan, a ponegde čak i izraženiji od onog koji je nama doneo brexit. Glavna razlika je u tome što brexit podrazumeva jasnu vremensku dinamiku i pregovore sa entitetom – EU – koji je takve trendove dosad uspevao da izbegne jer postupa u skladu sa diplomatski izraženom voljom evropskih vlada, zaštićen od izbornih pritisaka glasačkog tela.
Teško je zamisliti scenario po kome Britanija neće biti predmet podsmeha bar još neko vreme. To smo i zaslužili. Ali oni koji se najglasnije smeju treba da pripaze da se ne zagrcnu od viška hibrisa. Virus koji je izazvao ovo ludilo je veoma zarazan. Možda smo mi trenutno najteže pogođeni. Ali izvesno je da nismo ni jedini ni poslednji.
The Guardian, 21.03.2019.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 25.03.2019.
BREXIT