U eseju o svom epohalnom romanu Domorodac (1940), Richard Wright tvrdi da rasni identitet njegovog protagoniste jeste suštinski važan za priču, ali da se širi smisao romana time ne iscrpljuje. Istina, Bigger Thomas – to mračno, brutalno, izranjavljeno klupko rasnog resantimana – jeste Afroamerikanac, ali, kao što Wright konstatuje u eseju „Kako je rođen Bigger Thomas“, mnogo je ljudi sličnih njemu koji to nisu:
„On je proizvod slomljenog društva, čovek lišen nasleđa, čovek kome je oduzeto sve što je posedovao: pored toga, on za izlazom traga u okruženju najvećeg zamislivog obilja na planeti. Da li će u toj potrazi poći za nakinđurenim histeričnim vođom koji mu obećava brzo ispunjavanje unutrašnje praznine ili će se solidarisati sa milionima radnika sličnih sebi… to zavisi od daljeg usmerenja i razvoja događaja u Americi.“
„Razvoj događaja u Americi“ u poslednjih 80 godina doveo nas je tu gde se danas nalazimo. Uz „nakinđurenog histeričnog vođu“ koji „obećava brzo ispunjavanje praznine“ – neizvesnost i opasnost ovog trenutka više su nego očigledni. U pitanju je opasnost koja prevazilazi okvire uobičajenih izbornih tema ekonomske nejednakosti, spoljne politike, reproduktivnih prava i starih podela proizvedenih rasizmom i ksenofobijom. U pitanju je sama budućnost američke demokratije. U neka druga vremena takva tvrdnja se mogla otpisati kao katastrofično preterivanje; ovog puta katastrofa je pred vratima. Narušavanje starih demokratskih normi, podsticanje političkog nasilja, rušenje izborne infrastrukture, odbijanje da se prihvate rezultati glasanja – to više nisu samo pretnje, to je naša stvarnost.
„Ponekad strahujem / da ljudi misle da će fašizam stići u iznošenom kostimu“, pisao je britanski pesnik i pisac knjiga za decu Michael Rosen:
Fašizam ti stiže kao prijatelj.
On će ti povratiti čast,
učiniće te ponosnim…
podsetiće te na tvoju nekadašnju veličinu i sjaj.
Izbori su najdirektnija prepreka daljoj degradaciji američke političke kulture. S obzirom na to koliko je Trumpova pobeda 2016. godine bila tesna, trijumf demokrata u makar jednoj od neodlučnih država mogao bi biti dovoljan. Ipak, prizor uverljivog Trumpovog izbornog poniženja i sloma republikanaca u kongresu doneo bi nam mnogo više od schadenfreude (radovanja tuđem neuspehu). Ubedljiv poraz bi otklonio sve sumnje u regularnost brojanja glasova, a možda i naučio predstavnike desnog centra da se ubuduće uzdržavaju od neprimerenih, zapaljivih i destruktivnih izleta ove vrste.
Ali čak ni to verovatno ne bi bilo dovoljno. Uklanjanje Trumpa sa političke scene voljom birača jeste nužan preduslov za osiguravanje stabilnosti demokratskog sistema, ali nije garancija da će se to i ostvariti. Trump nije proizveo prazninu o kojoj Wright govori. On je i sam njen proizvod. Nije Trump izmislio rasizam, bigoteriju, oligarhiju, ksenofobiju i mizoginiju – on je samo pronašao način da ih iskoristi za svoje političke i izborne projekte, efikasnije nego bilo koji drugi političar. Ako imamo u vidu uticaj novca na američku politiku, ograničavanja prava glasa i prekrajanje izbornih jedinica i propisa, jasno je da je demokratija u Americi bila ugrožena i pre nego što se Trump pojavio.
Joe Biden je jedini protivkandidat koji ga može poraziti, ali njegova pobeda neće doneti ideološko rasterećenje, pa čak ne nužno ni delotvorno političko rešenje za ovu krizu. Zapravo, ekonomske, spoljne i rasne politike koje je ranije ili kasnije podržavao značajno su doprinele situaciji u kojoj smo se našli. Trajno i efikasno rešenje za sve što se u poslednje četiri godine događalo u Sjedinjenim Državama nije moguće bez rešavanja problema rasne nejednakosti, ekonomskih dispariteta, klimatskih promena i sveprisutne mizoginije.
U Bidenovoj karijeri nema mnogo toga što ukazuje na njegovu sposobnost ili bar želju da na te izazove odgovori. Opšte nezadovoljstvo koje bi nastupilo posle još četiri godine stagnacije plata, depresije izazvane pandemijom, daljih političkih kalkulacija i razornog institucionalnog rasizma išlo bi naruku onima koji računaju na otuđenost i cinizam biračkog tela. Ipak, treba verovati da bi Bidenova administracija u najmanju ruku bila otvorenija za progresivne zahteve koji dolaze iz baze.
Praznina o kojoj Wright govori može se ispuniti jedino nadom i idejama za budućnost, a ne rutinskim smenama državnih službenika i obećanjima povratka u „normalnost“ koja nas je i dovela tu gde jesmo. Ili Wrightovim rečima u zaključku eseja:
„U emocionalnom stanju u kom se nalazi, uz svu napetost, strah, nestrpljenje, osećaj isključenosti, sklonost nasilju, emocionalnu i kulturnu glad, Bigger Thomas – koji je svojim okruženjem uslovljen jednako neumoljivo kao i njegovo telo – neće postati jedan od manje ili više srčanih branitelja status quo stanja.“
The New York Review of Books, 19.11.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 02.11.2020.
TRAMPOZOIK