šuma

Foto: Predrag Trokicić

Brza pruga Beograd–Budimpešta proradila je iako još nije svečano otvorena. Kako bi inače bivši premijer Makedonije Nikola Gruevski stigao do Mađarske? Preko Bugarske i Rumunije (ne samo zbog „viška“ granica) mnogo je nesigurnije, a avionom iz Grčke još više. Prošle godine su, naime, dva pripadnika makedonske tajne policije pokušala da iz Soluna odlete upravo za Budimpeštu, ali su na aerodromu uhapšena. Turska je, zbog vrlo komplikovane unutrašnje situacije, već na prvi pogled isključena iz svih kombinacija.

Orban i Gruevski, sa druge strane, stari su politički saveznici. Kad smo već kod istorijskih veza, da napravim i malu digresiju, atentatori na kralja Aleksandra Karađorđevića 1936. u Marseju, pripadnici makedonske organizacije VMRO, kako danas glasi prva polovina akronima partije Nikole Gruevskog, obučavani su u Hortijevom logoru „Janka-puszta“ u Mađarskoj.

Šta je bilo bilo je, današnji mađarski predsednik je poznat po tome što je makedonsku vlast, dok joj je na čelu bio Gruevski, snažno podržavao u opredeljenju da ne pristane na promenu imena zemlje. A ta je politika Skoplja, treba li podsećati, bila mnogo bliža srcu i aktuelnog režima u Beogradu. Kada se tome dodaju takoreći „bratski“ odnosi između Vučića i Orbana, kanal Vardar-Morava-Dunav nametao se kao idealan za izvlačenje i „žive sile“ i „komore“.

Ne treba, međutim, isključiti ni drugu mogućnost, ma kako fantastično izgledala. Uostalom, ono što je na prvi pogled fantastično, ne retko se pokaže kao sasvim realno. Zaevu, naime, ipak više odgovara Gruevski u egzilu, gde god, nego u azilu u Skoplju. Otud nije nemoguće da je čitav taj transfer uredila neka viša sila te da je njegovim akterima ostalo samo da manje ili više ubedljivo odigraju svoje, manje ili više nevidljive, uloge.

Postavlja se ovde, na kraju, još jedno pitanje: da li je Budimpešta krajnji cilj dojučerašnjeg makedonskog premijera, a danas lica sa policijske poternice. Malo je verovatno da će Gruevski moći duže da se zadrži u Mađarskoj – koja je em članica Evropske unije, em članica NATO alijanse – a da ne bude isporučen. Dakle, ako ne želi da bude uhapšen ni da se preda, on mora dalje.

Na sever više ne može, na zapad još manje, ostaje mu istok. Dakle, Rusija. Gde ga čeka Mirjana Marković. Koju srpska policija takođe potražuje, ali čije izručenje Srbija više ne sme ni da zatraži. Možda i zato što se – kako kažu dobro obavešteni izvori, doduše malo skloni špekulacijama – njen povratak u Srbiju odavno priprema. I samo se, kažu, čeka pogodan trenutak.

Peščanik.net, 14.11.2018.

Srodni link: Dejan Ilić – Sigurne kuće


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.