Predlog konsolidovanog budžeta, dakle republički budžet zajedno sa fondovima i lokalnim zajednicama, za sledeću godinu računa sa deficitom od oko 132 milijarde dinara, što bi trebalo da iznosi 3,6 posto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Za razliku od oko 222 milijarde, ili 6,8 posto BDP, ove godine. BDP bi, po proceni Vlade, sledeće godine trebalo da bude veći za nešto više od 11 posto nominalno, u dinarima, a 2 posto realno. To daje, otprilike, inflaciju od bar 9 posto, godina na godinu. Njen najveći doprinos je smanjenje deficita.

Javni rashodi bi 2013. trebalo da budu nešto manji od 50 posto BDP, dok bi ove godine trebalo da izađu na nešto više od 52 posto. Prihodi bi trebalo da iznose oko 46 posto BDP, za razliku od oko 45,5 posto ove godine. U „Obrazloženju“ budžeta se daju drukčiji procenti (2012. rashodi oko 50 posto, a prihodi oko 43,5 posto; 2013. rashodi oko 48 posto, prihodi oko 44 posto), ali oni nisu u skladu sa procenama nominalnog BDP i planiranim javnim prihodima i rashodima za obe godine. Do smanjenja procenta javnih rashoda u BDP dolazi usled njihovog upola sporijeg rasta u odnosu na rast BDP, što je u najvećoj meri posledica inflacije, kao što je već rečeno. Obično se ovaj efekat preokrene kada se rast cena uspori, ukoliko se trajnije ne promene prava i sklonost ka diskrecionoj potrošnji. Ovo je očekivani ishod „racionisanja inflacije“, neke cene i neka potrošnja se povećavaju pre drugih, što je uobičajen sistem u Srbiji, usled čega inflatorno finansiranje nema trajne efekte na nivo javnih rashoda i prihoda.

Prihodi uglavnom dolaze iz posrednih poreza, od poreza na dodatu vrednost i akciza. Prihodi od neposrednih poreza na dohotke i dobit, zajedno, su nešto veći od akciznih, a kako teret posrednih poreza pada ponajviše na prihode od rada (gde spadaju i penzije), to znači da se iz njih praktično najviše i obezbeđuje povećanje poreskih prihoda. Isto se može reći i za doprinose, koji su najveća pojedinačna stavka u prihodima konsolidovanog budžeta. Daleko najveći poreski izvor je uvoz, gde carine imaju sve manji udeo, ali raste udeo poreza na dodatu vrednost. Potrebno je znati da se iz poreza na dodatu vrednost iz uvoza očekuje prihod od gotovo 300 milijardi dinara, dok od poreza na dodatu vrednost u zemlji tek nešto više od 133 milijardi dinara. Ako se doda i prihod od carina, fiskalni značaj uvoza je oko dva i po puta veći od unutrašnjeg prometa.

Kod rashoda, struktura je uglavnom ostala ista. Nešto je povećan udeo troškova za zaposlene (plate) i nešto su nominalno smanjeni izdaci na subvencije, usled čega je nešto smanjen i njihov udeo u ukupnim rashodima (za oko pola procentnih poena). Manje je predviđeno za kupovinu robe i usluga, za oko jednog procentnog poena, i za stavku ostali tekući rashodi. Na penzije i socijalnu zaštitu i transfere se troši praktično isti deo konsolidovanog budžeta. I to važi i za sve ostalo. Budući da inflacija realno smanjuje ukupne javne rashode, uz neizmenjenu strukturu to važi i za čitavu funkcionalnu raspodelu budžeta, sa već pomenutim manjim izuzecima.

Dakle, inflacija je zaslužna za očekivano smanjenje postotka javnih rashoda u BDP, a više poreske stope za nešto povećan procenat predviđenih javnih prihoda u BDP. To je u skladu sa politikom oslanjanja na inflaciju, vođenom u poslednjih nekoliko decenija. Kako je struktura rashoda ostala uglavnom nepromenjena, a i doprinosi poreskih izvora su uglavnom isti, za sada nije moguće govoriti o zaokretu u budžetskoj politici.

Peščanik.net, 25.11.2012.