Ako je verovati srpskim medijima, Veliku Britaniju očekuje burna politička zima i ustavna kriza kakvu njeni građani nisu doživeli u novijoj istoriji. Takav razvoj situacije je, po njima, ako ne izvestan, ono moguć, ukoliko nakon isteka roka za obnovljene pregovore o statusu Kosova, albanska strana jednostrano proglasi nezavisnost a ubrzo je potom priznaju Sjedinjene Američke Države. Priznanje Kosova bi, tvrdi se u našoj štampi i elektronskim medijima, ohrabrilo separatiste iz Škotske, Velsa i Severne Irske, čiji je pogled već duže vreme uperen ka rešenju problema južne srpske pokrajne. Suštinska autonomija koju je Velika Britanija već ponudila Škotima, Velšanima i Ircima pokazala bi se kao nedovoljan ustupak. “Kosovski presedan” uveličao bi apetite separatista širom Britanije i povećao njihovu popularost kod škotskog, velškog ili irskog naroda čija je lojalnost Britaniji već duže vreme pod znakom pitanja. Srpski mediji će po ovom ključu verovatno tumačiti i razloge za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora u Britaniji, o kojima se sve češće govori. U održavanju prevremenih izbora samo nekoliko nedelja pre mogućeg unilateralnog proglašenja kosovske nezavisnosti, oni će videti pokušaj da se izbegne po britansku vladu nepovoljan efekat najjačeg argumenta separatista. Tvrdiće da Braunova vlada na izborima traži novi mandat za borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ujedinjenog Kraljevstva koji joj omogućava da eventualnu nezavisnost Kosova dočeka spremna! Ovdašnja anticipacija “dramatičnog razvoja situacije” u Velikoj Britaniji je u najvećoj meri proizvoljna i u funkciji borbe za “našu stvar”. Prošle nedelje, na primer, na prvom kanalu javnog servisa, u emisiji “Oko” (RTS, sreda 4. oktobar) u kojoj su gostovali ministri Slobodan Samardžić i Vuk Jeremić, prikazan je prilog u kojem je novinarka Danijela Cvetković ukazala na “krizna žarišta” u Evropi, koja bi se mogla “otvoriti” jednostranim proglašenjem nezavisnosti južne srpske pokrajine. Na početku reportaže prikazana je karta Evrope na kojoj je bilo naznačeno dvadesetak mesta “potencijalnih separatističkih problema”. Najgore od svih evropskih zemalja prošla je Britanija sa čak tri “pokrajine” u kojima se širi “virus separatizma” izazvan “separatističkim težnjama” osokoljenih nacionalističkih elita. Za Škotsku je rečeno da nikada nije bila bliže otcepljenju. Arhivskim snimcima nasilja na ulicama Belfasta ilustrovan je sve glasniji “zahtev Iraca za ujedinjenom državom”. Gledaocima je skrenuta pažnja na tešku situaciju u Velsu gde “pod plaštom očuvanja nacionalne kulture i tradicije jačaju nastojanja za nezavisnošću”. Petominutni prilog koji je opisao slične probleme u Belgiji, Francuskoj, Italiji, Španiji i drugde, završen je zaključkom da bi “mirno posmatranje cepanja granica na Balkanu, i obodima ujedinjene Evrope, uskoro moglo da preraste u efekat bumeranga”. Ovo upozorenje propraćeno je snimcima uličnog nasilja i zvucima rafalne paljbe, kakve, sva je prilika, možemo uskoro očekivati pored ostalih i na ulicama Kardifa, Edinburga i Belfasta.
Sve učestalija poređenja Kosova s jedne i Škotske, Katalonije ili Korzike s druge strane lišena su dubljeg poznavanja činjenica, koje se pomenutih oblasti i država tiču. Čak je i ministar Jeremić nakon što je u studiju odgledao reportažu Danijele Cvetković, voditelju diskretno dao do znanja da argument o navodnim tragičnim posledicama kosovske nezavisnosti po međunarodni poredak i mir u svetu, srpski pregovarači potežu pre svega u kontaktima s diplomatama iz Afrike i, kako je ministar to rekao, “sa svih meridijana”. Razumljivo je izbegavanje ovakvih argumenata u razgovoru sa zapadnim diplomatama, uključujući i one iz Britanije. Nije verovatno da bi srpski ministar spoljnih poslova naišao na veliko razumevanje svog britanskog kolege Dejvida Milibanda, poredeći Škotsku, Vels, Severnu Irsku ili čak Foklande sa “južnom srpskom pokrajinom”. Zasto? Zato što ni Škotska, ni Vels, ni Severna Irska nisu ničija pokrajina. Zato što nijedan engleski političar ne bi ni pomislio da Velšanima, Škotima ili Ircima kaže da žive na “tuđoj zemlji”, kako je Albance upozorila Sanda Rašković-Ivić. Zato što se u Ujedinjenom Kraljevstvu težnja za nezavisnošću bilo kog naroda ili regije smatra legitimnim političkim projektom, a ne “izdajom” i narušavanjem teritorijalnog integriteta. Zato što se autonomija smatra stečenim pravom, a ne “ustupkom” većine. Zato što se “očuvanje nacionalne kulture i tradicije” konstitutivnih naroda smatra osnovnim pravom, pa čak i ako ostvarivanje ovakvog prava za posledicu ima “separatističke težnje”. Ipak, možda je glavna razlika između međunacionalnih odnosa u Srbiji i Britaniji to što, za razliku od Srbije, “teritorijalni suverenitet i integritet” Ujedinjenog Kraljevstva Engleske, Škotske, Velsa i Severne Irske ne počiva samo na jednoj ustavnoj preambuli i osam godina staroj rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Celovitost Velike Britanije bazirana je na političkom dogovoru koji se ostvaruje kroz demokratske institucije i procese u kojima učestvuju građani te zemlje.
Ako bi se na nekom budućem referendumu građani Škotske, Velsa, Severne Irske, ili čak Foklanda, Kornvola, ili ostrva Man kojim slučajem izjasnili za nezavisnost, teško da bi im iko mogao uskratiti to sasvim legitimno, demokratsko, pravo. Međutim, uprkos tvrdnji koju smo mogli čuti u reportaži na RTS, političke stranke koje se zalažu za secesiju u Britaniji za sada ne ostvaruju naročiti uspeh na slobodnom tržištu političkih ideja. Čak ni najuspešniji među njima – škotski nacionalisti – ne preteruju u insistiranju na referendumu o nezavisnosti zato što bi, izvesno, rezultat takvog izjašnjavanja bio tesan. A razlog za to je što stanovnici Škotske secesijom ne bi zapravo dobili ništa novo. Ostali bi ono sto su i sada: ravnopravni građani jedne demokratske zemlje, ma kako se ona zvala i kolika bila. Nažalost, ovo ne važi za kosovske Alabance. Oni bi – ukoliko Srbija uspe da očuva svoj “teritorijalni integritet” – za većinu ostali “Šiptari”, a njihove bi interese u Ujedinjenim nacijama “predstavljali” oni u čijem izboru ne bi učestvovali, tek da se zna ko je nosilac suvereniteta i “na čijoj se zemlji nalaze”. Iz ovakvih “ustupaka” i “kompromisa” i potiče želja kosovskih Albanaca za nezavisnošću.
I pored dosad pomenutih razlika između Britanije i Srbije, srpska politička elita može ponešto da nauči iz britanskog iskustva. Kada se predsednik Tadić i premijer Koštunica sledeći put nađu u Londonu, bilo bi im možda od koristi da zatraže prijem kod Kraljice Elizabete II. Britanska kraljica ima preko osamdeset godina i već više od pola veka nalazi se na čelu monarhije. Sigurno se seća vremena kada je njeno kraljevstvo obuhvatalo znatno veću teritoriju nego što je to ova, današnja. Na toj teritoriji živeli su ljudi koji nisu mnogo marili za njen “suverenitet”. Britanija je pokušavala na razne načine, uključujući teror, masakre i policijsku državu da očuva svoj “teritorijalni integritet”, pa je na kraju ipak, pod međunarodnim pritiskom, morala da se “odrekne dela teritorije” i da “da nezavisnost” čak i narodima koje je njena elita smatrala inferiornim u civilizacijskom i svakom drugom smislu. Sigurno bi Tadić i Koštunica, u onome što je Kraljica Elizabeta II prošla, prepoznali neka od iskušenja pred kojima se oni danas nalaze. Kraljica bi mogla da ih posavetuje kako preživeti “gubitak teritorije”. U zlu ne trebalo!
Danas, 10.10.2007.
Peščanik.net, 10.10.2007.
