U noći između subote i nedelje, na teritoriji grada Beograda izvršen je dugo očekivani skok u budućnost: sa urbanistički logičnog i opravdanog tretiranja prostora i vremena, prešlo se na urbanistički nelogično i neodgovorno raspolaganje prostorom i vremenom. Naime, Beogradska autobuska stanica prestala je da postoji u Karađorđevoj ulici, skupila je ono malo preostalih kulisa i otišla u istoriju, da bi se na prostoru nekadašnjeg novobeogradskog Buvljaka pojavila „velelepna“, nakon 7 godina građevinskih radova, tek započeta nova autobuska stanica. Poslednjim autobusom sa stare stanice, putnici su mogli da se odvuku nekako do Ljubljane, dok su oni drugi, prvom linijom sa privremene nove stanice otišli put Subotice. U međuvremenu, Šapićeva propaganda je nadomestila sve rupe na novom autobuskom poligonu od 65 perona sa nadstrešnicom i privremenim „buvljim“ objektom umesto stanične zgrade. Tamo su još postavljeni toaleti, šalteri za prodaju karata, bufet, kontejner za kladionicu, par kartomata, kao i aparati za skeniranje QR kodova. Sve ostalo biće izgrađeno, poručuje Šapić, za dve-tri godine, za dva-tri meseca, za dva-tri dana.
Žitelji glavnog grada već su se navikli na stanje privremenog života tako da ih više ništa ne može iznenaditi. Oni samo očekuju da nekako živi dospeju do te nove autobuske stanice, a da im se pritom ne zapali autobus, da svi točkovi ostanu na vozilima ili da ne dođe do udesa sa nekim bahatim mafijaško-funckionerskim džipom, koji će potom nestati bez traga. Javni saobraćaj postao je veoma rizičan u Beogradu, a nova autobuska stanica, budući da je tek započeta i nefunkcionalna, dobro zamaskirana metalnim panelima i bilbordima, obećava silne nevolje koje bi putnici mogli da imaju u probijanju do željenog perona i autobusa. Takođe, građani su očekivali da ih gradske vlasti blagovremeno obaveste o poziciji, saobraćajnoj infrastrukturi koja obezbeđuje prilaz tom objektu, kao i linijama koje mogu biti važne u svakodnevnom snalaženju na putu do nove autobuske stanice. Umesto toga, pojedini mediji, uglavnom nezavisni, obavili su posao obaveštavanja i usmeravanja putnika, dok je gradonačelnik sa svojom svitom nastavio da obećava nova građevinska čuda u sprezi sa projektima Beograd na vodi i EXPO 2027.
Nova autobuska stanica započeta je daleke 2017. i za to vreme grad Beograd je uspeo da izgradi tek 65 perona sa privremenim staničnim objektom. Predstoji izgradnja prave staničane zgrade koja bi trebalo da ima preko 27.000 kvadrata, kao i nove zgrade Železničke stanice Novi Beograd u susedstvu. Ovo građevinsko čudo trebalo bi da se dogodi najkasnije do 2027. godine koja je postala mesijanska tačka u diskursu SNS-a. Čak i popravka pokvarenih toaleta u institucijama kulture od nacionalnog značaja, bibliotekama i muzejima, usmerena je ka trenutku kada će Beograd pokazati svoje pravo lice pred svetom. Pre toga, moraće da se izgradi Nacionalni stadion, bez kog je nezamisliv život u prestonici. Stanična zgrada kao i toaleti za službenike i korisnike institucija mogu da sačekaju neko bolje vreme. Ovde se sada živi između parola Stisni se! i Ništa nas ne sme iznenaditi!
Dolazak kišne jeseni, korisnici međugradskog autobuskog saobraćaja dobro će osetiti na bespućima Novog Beograda. O tome bi mogli da se obaveste kod heroja sive ekonomije koji su devedesetih izneli higijenski, pokućanski i prehrambeni život Beograđana, radeći na tezgama novobeogradskog Buvljaka. Za potrebe preživljavanja i kakvog takvog zaklona od vremenskih neprilika, prodavci na Buvljaku su tada izgradili koridore od tendi kojima su kupci mogli da se kreću u nedogled, u potrazi za konzervama iz Mađarske, gaćama iz Turske i toaletom iz Bugarske. Sada ni toga više nema, ostaje snalaženje po nahođenju dok Beograd na vodi ne dobije sve svoje pripadajuće blokove. Na mestu stare autobuske stanice uskoro će početi da se gradi novi stambeno-poslovni kompleks BW Diva. Još jedna u nizu grdosija do 100.000 kvadrata, dostojna naprednjačke poslovne i ambijentalne estetike.
Beograd je ionako privremeno stanište. I ništa tu nije uređeno ni trajno. Ni cena izgradnje nove autobuske stanice nije fiksirana. O tome se ništa ne zna, osim da periodično Beograd mora da presipa iz gradskog budžeta i do 20 miliona evra kako bi se izgradila tek elementarne stanična infrastruktura. O glavnoj staničnoj zgradi još uvek se ništa ne zna iako postoje arhitektonski i građevinski planovi u koje se može zaviriti čisto informativno. Uostalom, ona neće ni koštati onoliko koliko je predviđeno. Ta privremenost odgovara vlastima jer se životom u haosu može lakše upravljati nego u uređenom sistemu. Građani još uvek rade na prazna obećanja. Sada se govori o metrou koji će početi da radi u proleće nakon EXPO-a 2027. Niko više ne veruje u ta obećanja, ali mediji i dalje insistiraju na tome. Isto tako, biće završena pruga ka Budimpešti ili ona ka Zagrebu i Ljubljani. Nedavno je Vesić ponovo izlazio s novim obećanjima, ali ostaje tužna činjenica da je Beograd diskonektovan od sveta, saobraćajno, kulturno i ekonomski. On ostaje kao glomazno ostrvo na kome buja urbanistički i finansijski haos kojim upravlja nakaradna politika. U svemu tome, bagatelisani su životi građana. Egzistencija im je zagarantovana ali u privremenom modusu.
Stanovnici Beograda dobro znaju šta znači prelazak preko mostova u špicu. Polazak ka novoj autobuskoj stanici zato treba isplanirati blagovremeno. Najbolje, dan-dva ranije. Ko zna šta se sve na tom putu može dogoditi. Uostalom, mostova je sve manje. U novembru se očekuje početak rušenja Savskog mosta. Novi će biti izgrađen za godinu-dve. Na sreću, uvek postoje neka privremena rešenja. Mogu se postaviti pontonski mostovi, kada bude krenulo ponovno služenje vojnog roka od 75 dana. Taman da se reaktivira rod inžinjerije. Sava je odlična pokazna vežba. Uostalom, postavljanje pontonskih mostova, kao i njihov svakodnevni prelazak, mogu poslužiti kao vid vežbe teritorijalne odbrane Beograda pod budnim okom bronzanog đenerala sa Terazija. I dok se estradna i politička elita useljava u divinske kvadrate od 8000 evra, obični građani mogu vežbati forsiranje reke pod punom putničkom opremom. Takve vežbe postale su deo svakodnevice u Belorusiji, zašto ih ne bismo imali u Beogradu. Naposletku, vlasnicima skupih kvadrata nije potrebna ni nova železnička, niti autobuska stanica. Ni njih, kao ni političke elite koje ih zastupaju u parlamentu, ne interesuju problemi običnih građana. Zbog narasle klasne razlike njima je u ovakvom planiranju glavnog grada sve postalo logično i lepo.
Peščanik.net, 30.09.2024.
Srodni link: Stefan Aleksić – Kako do centra, ako nisi iz centra?
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Buvlja stanica - 30/09/2024
- Lu i njegova svita - 20/09/2024
- Hermanov sindrom - 11/09/2024
