Zdravo društvo podrazumeva otvorenu debatu o svim relevantnim pitanjima, a uslov za to je elementarno uvažavanje sagovornika – a ne vređanje i omalovažavanje – u raspravi o argumentima, umesto imputiranja sagovorniku skrivenih i nečasnih motiva, namera, osećanja, karakternih osobina… štagod.
U nezdravom društvu debatu u svom maniru vode ljudi iz vlasti, to znamo i na to smo navikli. Problem je kada to rade i neki ljudi koji su protivnici vlasti (umalo ne napisah reč na O, koju bi neki shvatili kao strašnu uvredu, a ja pazim da nikog ne uvredim).
Nedavni tekst Biljane Stojković „Vera ili empatija“ u kom odgovara na tekst Rastislava Dinića „Ljudi koji znaju“ primer je kako ne bi smela da izgleda debata među ljudima koji se deklarišu kao borci za zdravo društvo, i to sa iste strane barikade. Ona ne polemiše sa njegovim argumentima, već diskvalifikuje čitav tekst, navodeći da „je ipak prilično jasno da povod i motiv njegovog teksta leže u strahu od budućih izbora“. A to, po njoj, „ne služi na čast ni njemu niti stranci kojoj pripada“. I ne samo to, za nju je i sama ideja o debati unutar društva neprihvatljiva. Čudno je da neko ko se zalaže za najviši stepen direktne demokratije već sam poziv na razgovor i argumentovano obrazložena pitanja, smatra opiranjem „logici društvene i istorijske nužnosti“, a one koji postavljaju pitanja optužuje da „bude duhove koji mogu voditi isključivo slabljenju borbe“.
Moglo bi se polemisati gotovo sa svakom rečenicom njenog teksta, koji je pun optužbi i neosnovanih kvalifikacija Dinićevih argumenata da su maliciozni ili „svesno ignorisanje šireg političkog konteksta zarad značajno sitnijih interesa“, ali dovoljna je samo jedna rečenica iz teksta koji Stojković kritikuje, da sve to opovrgne. Dinić, naime, piše: „U načelu, svako je rešenje prihvatljivo, ako je proizašlo iz argumentovane rasprave, ali moramo znati šta smo se i zašto dogovorili, ko preuzima odgovornost za taj dogovor i šta će se desiti ako se on ne bude poštovao.“
Svaki put kad neko poziva na jedinstvo i zbijanje redova, a ne dopušta pitanja kao što su: oko čega (ili koga) se mi to okupljamo, kuda idemo, ko nas vodi, kojim putem ćemo krenuti… ili bilo šta što bi dobronamerni učesnik hteo da zna, valja biti na oprezu da nas taj koji na jedinstvo poziva, ne pretvori u stado svojih sledbenika.
Uvođenje emocija u debate, umesto argumenata, najčešće je posledica nedostataka argumenata. Posebno je problematično ako se diskutuje o tuđim emocijama. Stojković piše: „Ovde se zapravo radi o jednostavnoj dilemi – ili svoje ciljeve vidimo u javnom interesu i opštem dobru […] ili se brinemo za sopstvene mandate i stranački interes.“
Mnogi od nas, bez obzira na stranačko opredeljenje ili odsustvo stranačkog opredeljenja, mislimo da pored navedenih, itekako ima dodatnih razloga za brigu. I o tome su već pisali i govorili mnogi, pa ni ovi moji sigurno nisu jedinstveni. Imam dovoljno godina da pamtim najezdu nacionalizma od početka osamdesetih, prvo u kulturi, odakle se postepeno širila na ceo javni prostor. Pamtim rast popularnosti pozorišnih predstava na kojima je publika doživljavala nacionalni zanos kao u transu ili masovnoj hipnozi. Pamtim redovne književne večeri i saopštenja iz kluba književnika u Francuskoj 7, sveprisutnu i stalno ponavljajuću priču o stradanjima u Jasenovcu i širom NDH, stalnu samoviktimizaciju („ostaci zaklanog naroda“, „svi su oni bili uvek protiv nas“), prekrajanje istorije i neobuzdano širenje mitova o sopstvenoj veličini i značaju. Tek onda je došao Milošević i uzjahao već pripremljenog i osedlanog pomahnitalog nacionalističkog konja. Počistio medije, na sva značajna mesta doveo svoje poslušnike i krenuo u pohod: tzv. antibirokratsku revoluciju, zatim u ratove, etnička čišćenja, zločine i genocid. Pred sud u Hagu izvedeni su arhitekte, organizatori i izvršioci tih zločina, ali idejni tvorci iz kulturne i crkvene elite nisu ni taknuti. Do danas te ideje nisu napuštene, naprotiv, ponovno izbijaju u prvi plan. Slušamo ih na mitinzima, gledamo ljude pod tim simbolima među nama na protestima, slušamo kako će neki od ljudi koji ih promovišu biti među prvima na listi za koju bi trebalo da glasamo.
Uoči Sretenja, išao sam sa niškim studentima peške u Kragujevac. Pomislio sam da bih svojim višegodišnjim vojničkim i planinarskim iskustvom dugog pešačenja mogao da budem od pomoći nekome od mladih, a ličnim primerom da motivišem ljude od kojih imam tri puta više godina.
Od početka sam osećao duh solidarnosti i zajedništva koji krasi studentski pokret, a koji celom društvu već dugo nedostaje. Video sam i osetio još mnogo toga lepog, ali i nešto što me je jako uznemirilo.
Čim smo izašli iz grada, na čelo kolone je izbila grupica momaka sa šubarama i crnim šajkačama i kokardama, i razvila neke čudne zastave, među kojima sam prepoznao jednu crvenu sa Isusovim likom u žutom polju, za koju sam čuo i čitao da je nose neke ruske jedinice u Ukrajini. Pitao sam redare da li ja mogu da razvijem zastavu EU, odgovorili su da ne može; ide se bez političkih zastava, samo pod državnim i zastavama fakulteta. Šta je onda ovo napred, pitam. Redar mi kaže, to su srpske srednjevekovne i crkvene zastave. To nije politika?, pitam. I šta je za vas politika? Trudio sam se da objasnim da je svaka društvena aktivnost politika, pa i ovo naše pešačenje, skandiranje i transparenti koje nosimo… Sve beše uzalud. Nije mi bilo nimalo prijatno što moram da hodam iza takvih zastava, poželeo sam da se okrenem nazad. Ne bih da budem saučesnik u novom talasu starog zla. Prisetio sam se Balaševićevih stihova:
„Nisu krivci primitivci što su pokupili mast
Korov nikne digod stigne, ma svaka njima čast…
Ni ti silni infantilni što su puške sanjali, krivi smo mi što smo se sklanjali…“
Ovog puta sam rešio da se ne sklanjam, nego da nastavim da pričam svakome ko hoće da čuje. Zato ovo i pišem, možda će neko pročitati i razmisliti.
To nije opredeljenje ni za stranku, ni za stranu ideološkog spektra. Mira Marković se deklarisala i kao levičarka i kao Jugoslovenka. Imamo i danas ljude koji se predstavljaju kao levičari ili patriote, ali kad pažljivo analiziramo sadržaj njihovih nastupa, shvatićemo da je sve suprotno.
Nemam ni ličnih ni stranačkih interesa da govorim i pišem, ali itekako imam interes da u starosti ne proživljavam ponovo nesreću devedesetih (jer ovo sada neodoljivo liči na osamdesete). Strepim od pomisli da bi moji unuci za koju godinu ili deceniju mogli biti žrtve ili dželati novih zločina, koji neminovno prate romantičarski nacionalistički zanos. Ili zanos saučesnika u nečemu što podseća na „antibirokratsku revoluciju“. Rezultat bi mogao biti isti.
Zato, manje zanosa, više razmišljanja i slušanja sagovornika. Da ne bi kasnije (opet) zabolelo.
Peščanik.net, 31.07.2025.
Srodni linkovi:
Biljana Stojković – Vera ili empirija
Rastislav Dinić – Ljudi koji znaju
NADSTREŠNICA
