Ljudi koji znaju

‘Cause Jesus, He knows me and He knows I’m right
I’ve been talkin’ to Jesus all my life
Oh, yes He knows me and He knows I’m right
And He’s been tellin’ me everything is alright
Genesis – Jesus He Knows Me

Prošle nedelje smo imali prilike da pročitamo sjajan tekst Mirjane Nikolić o tome šta sve ne znamo o novoj studentskoj listi koju se očekuje da podržimo. Nikolić konstatuje da neke od ključnih stvari ne samo da ne znamo, nego ih niko i ne pominje kao sporne, pa čak ni kao važne, ali one jesu važne, i ne pričati o njima dovodi ceo ovaj zajednički poduhvat u opasnost.

Međutim, čitateljka je to svakako primetila, i u takvoj situaciji u kojoj mnogo toga ne znamo, postoje ljudi koji znaju. Ne umeju da objasne kako znaju, ali znaju. Na primer, znaju da će mandat novog saziva skupštine, u kojoj će većinu (što takođe znaju) činiti tzv. studentska lista, biti ograničen na godinu dana. Ili na godinu i po dana. Ili na dve godine. Ali svakako znaju.

Kada sam napisao tekst o „žrtvovanju opozicije“ i tome kako još uvek nije jasno šta se tačno od opozicije traži, niti sa kakvim argumentima i planom, sretao sam, kako uživo tako i na mrežama, puno ovih ljudi. Svi oni su mi sa blagim, prijateljskim nestrpljenjem objašnjavali da opozicija nema potrebe da brine jer se zna da je mandat novog saziva ograničen (iako se, kao što smo videli, škole mišljenja razlikuju oko tačnog trajanja ovog ograničenja), i zaista nema potrebe da ja tu sad nešto komplikujem. Odakle se to zna, pitam ih? Na to se i sami malo zbune, kao da se bûde iz nekog sna. Pa to se zna. Ama, odakle? Mnogi ne umeju da odgovore, ali ipak ne odustaju od tog znanja. Drugi mi kažu: pa… zna se… piše. Gde piše? Pa u dokumentu. Kom dokumentu? Jednom koji sam video preko interneta. Hajde, pošaljite mi link da pogledam sâm, uporan sam ja. Pa… nema linka, nije javno. Reče mi jedan čoek na jednom mestu, kod jednog čoeka, jednu stvar…

Ili uzmemo za primer buru koja je nastala oko nastupa Mila Lompara, o kojem u svojim tekstovima pišu Nikolić, Lakićević i Živkov. Milanovićevo trolovanje na stranu, tu je svakako imalo šta da se objasni. Zar nije, posle onih divnih scena iz Novog Pazara bilo najblaže rečeno neukusno izvesti na binu govornika koji će govoriti o „integralnom srpstvu“ i to tek nedelju dana nakon što je govorio na promociji knjige Radovana Karadžića, pa još ovome poslao telegram u kojem mu želi brz izlazak na slobodu? Pa ipak, nismo dobili nikakvo objašnjenje, nikakav odgovor na brojna, iskrena i dobronamerna pitanja i nedoumice. Međutim, tu su opet bili ljudi koji znaju: ma šta se brineš, to je samo taktika, ionako znamo da će lista biti nadideološka i da će njen nosilac biti rektor Đokić. Odakle to znamo? Pa znamo, videli smo vest. Gde? Nema odgovora, ali pitani ipak ostaje nepoljuljan u svom znanju.

Čitateljki sada već polako postaje jasno da ovde nemamo posla sa znanjem u tradicionalnom smislu tog pojma, dakle sa znanjem kao istinitim, opravdanim verovanjem. Niko od ovih ljudi, čak iako je ponešto od onoga što tvrde možda zaista i istinito (mada meni nije problem da kažem da ja naprosto ne znam da li jeste), nije u stanju da ponudi opravdanje za ono u šta veruje, pa ipak, ne samo da nastavlja da veruje, nego i da tvrdi da zna. O čemu je onda reč? Reklo bi se, o svojevrsnom religijskom fenomenu.

Na primer, jedan prethodno nepoznati američki farmer, po imenu Džozef Smit, tvrdio je da je od 1823. relativno redovno krenuo da mu se ukazuje anđeo po imenu Moroni. Ovaj anđeo mu je otkrio da se u blizini njegove (Smitove) kuće nalaze zlatne tablice na kojima je zapisana istorija drevnog jevrejskog plemena koje je navodno stotinama godina pre Hristovog rođenja nastanilo Severnu Ameriku. Smit je tvrdio da je posle nekoliko neuspešnih pokušaja, konačno uspeo da pronađe ove tablice u septembru 1827. i, služeći se tzv. „vidovnjačkim kamenovima“ koje je pronašao na istom mestu, prevede sadržaj zlatnih tablica sa nepoznatog jezika na engleski, te da je tzv. „Knjiga Mormonova“ koju je objavio 1830, i koja je postala sveti spis novoosnovane Crkve svetaca zadnjeg dana, zapravo samo skup ovih prevoda.

Sa izuzetkom par odabranih, Smitovih najbližih saradnika, niko nikada nije video ove zlatne tablice. Smit je tvrdio da ih je, nakon što ih je preveo, vratio na isto mesto gde ih je i našao, ali savremeni istoričari smatraju da one skoro sigurno nisu ni postojale, to jest, da ih je Smit naprosto izmislio. Kako piše istoričar mormonizma, Robert Bušmen, „za većinu savremenih čitalaca, ove pločice su neverovatna stvar, fantazam, ali mormonski izvori ih prihvataju kao činjenicu“. I ovo je nekakvo znanje, ili ga barem članovi ove religijske denominacije takvim tretiraju.

Stvari stoje slično i sa ovdašnjom crkvom studenata zadnjeg dana. Evo kako Dušan Vučićević, profesor FPN i istraživač agencije Sprint Insight, odgovara na vrlo razumno pitanje Nedima Sejdinovića da li se od opozicije očekuje da se „samoubije“:

„[Z]aista ne mislim da je neučestvovanje na izborima mera samoubistva. Po svemu što smo do sada slušali, mandat „prelazne“ skupštine bio bi oročen na najviše 18 meseci. Na neki način, neučestvovanje može biti i investicija za budućnost. I to ne zbog toga što bismo nakon prelaznog perioda imali slobodne i poštene izbore na kojima bi se stranke merile, već pre svega zbog toga što verujem da se u prethodnom periodu trajno politizovao ogroman broj mladih ljudi, veliki broj univerzitetskih profesora i građana Srbije. U tom svetlu potez Demokratske stranke, koja je sve svoje resurse stavila na raspolaganje studentima, može da bude i jedna vrsta otvorenog poziva svim tim ljudima da svoje buduće političko delovanje traže u stranci koja je bila spremna da ih u najtežim trenucima podrži, ne tražeći ništa zauzvrat.“

Odakle znamo da će mandat „prelazne“ skupštine biti oročen na 18 meseci? Uistinu, kako uopšte znamo da će ova skupština biti „prelazna“?¹ Neko bi pomislio da jedan ozbiljan politikolog sigurno ima dobra opravdanja za takvu tvrdnju, međutim, sve što od Vučićevića dobijamo kao opravdanje je fraza „po svemu što slušamo“? Gde slušamo? Na TV-u? U kafani? U javnom prevozu? U snu? Ili možda, kao saradnici Džozefa Smita, u diktatu prevoda sa nekih novih zlatnih tablica?

Nisi fer, Diniću, prebaciće mi možda na ovom mestu čitateljka, ovo je ipak samo usputna opaska, težište Vučićevićevog intervjua je negde drugde. Slažem se, ali na toj usputnoj opasci se drži cela konstrukcija. Već mesecima se sa različitih strana, između ostalog i ovde, na Peščaniku, upućuju dobronamerni ali zabrinuti apeli da je vreme za razgovor i dogovor. U načelu, svako je rešenje prihvatljivo, ako je proizašlo iz argumentovane rasprave, ali moramo znati šta smo se i zašto dogovorili, ko preuzima odgovornost za taj dogovor i šta će se desiti ako se on ne bude poštovao. Na sve to, Vučićević odgovara frazom „po svemu što slušamo“, ta fraza se nudi kao zamena za argumente, za razgovor i za dogovor.

Ovo nije znanje, već tek slabo zamaskirana religijska moralka: posle strašnog suda izbora, zla vlast ide u pakao, a opozicija (za koju Vučićević kaže da je nepoverenje u nju „neutemeljeno, ali ne previše“), u čistilište, ili kako bi mormoni rekli, u duhovni zatvor, u kojem treba da okaje svoje grehe i prihvati veru u spasioca. Ovu sudbinu će možda izbeći samo oni koji ne videše, a povjerovaše, poput Demokratske stranke.

Ili, pogledajmo kako Vučićevićev kolega sa FPN-a i iz Sprint Insight-a, Nikola Jović, odgovara na zabrinutost povodom Lomparovog nastupa na vidovdanskom protestu:

„Treba razlikovati pojavno od suštinskog kad govorimo o svim pokretima. Pojavno je to 28. jun, kada se odabralo da se održi taj skup, on je folklorno morao na neki način da izgleda malo tradicionalnije, konzervativnije i nacionalnije. Ali to je da uzmete samo taj jedan deo, tu jednu pojavnu stvar. Ali suštinski kad gledate ceo pokret studentski apsolutno od prvog dana do danas insistira na nekim demokratskim vrednostima poput vladavine prava, ravnopravnosti i solidarnosti.“

Kako Jović zna da je Lomparov nastup „samo pojavna strana“ studentskog pokreta, ili drugim rečima, samo nebitni ukras, takoreći folklorna đinđuva na koju ne treba obraćati pažnju, a ne recimo simptom dubljih promena u samom pokretu? Ne daje nam se nikakvo obrazloženje, to se naprosto zna. Ali na stranu loša metafizika, nije moguće da jedan iskusni politikolog ne razume da u skupštinskim klupama neće sedeti „suština studentskog pokreta“, nego konkretni ljudi sa imenom, prezimenom i vlasništvom nad sopstvenim mandatom. Kada su ljudi zabrinuti zbog Lomparovog nastupa na protestu, oni nisu zabrinuti za „suštinu studentskog protesta“, štagod to bilo, nego za to koje će se osobe naći na studentskoj listi, a konačno i u skupštinskim klupama.² Jednom kada se to desi, te osobe će imati apsolutnu autonomiju da rade šta one smatraju ispravnim, a ne ono što „suština studentskog pokreta“ smatra ispravnim i zato je zabrinjavajuće ako se među njima nađe značajan broj onih koji slave ratne zločince i rehabilituju kvislinge.

Ovo što Jović radi zove se teodikeja: opravdavanje božanskog plana. Možda nam se ponekad može činiti da su stvari koje se dešavaju pogrešne, loše, ili čak zle, i možemo se zapitati kakvo je to božanstvo koje ih dopušta, ali tu je dobri pastir da nam objasni da je to samo zato što ne vidimo celu sliku i ne možemo da razumemo celinu božanskog plana. Čudni su putevi gospodnji, a ponekad vode i preko slavljenja zločinaca i rehabilitacije kvislinga. Ne brinite, samo verujte.

Ipak, kod Vučićevića i Jovića dominira izvesna smirenost iskrenih vernika. Poput mladih ljudi koji zvone na vrata nudeći religijsku literaturu, i oni nas s blaženim osmesima ponovo rođenih („Jeste li već ćuli dobru vest?“) obaveštavaju da nema potrebe da brinemo, da ima ko zna i da će sve na kraju biti u redu. Ali ima i drugačijih manifestacija ovog novog religijskog fenomena.

Tako Alek Kavčić, odgovarajući na poziv koji uopšte nije bio upućen njemu, preti ognjem i sumporom svima koji se ne pokore studentima, a zapravo, njemu samom. Sve je u ovom kratkom, ali prilično uznemirujućem tekstu sasvim nalik na američke teleevanđelističke propovednike koji pozivajući se na Isusovu žrtvu (u ovom slučaju na studente koji „se svakodnevno hapse, maltretiraju i ucenjuju“), uteruju strah i poslušnost svojoj pastvi, i kaštiguju one koji su skrenuli s pravog puta. Iako tvrdi da ne govori u ime studenata, jasno je da Kavčić sebi daje za pravo da čini upravo to, kada kaže na primer sledeće:

„Kontraproduktivno je da se narušava postojeća ravnoteža postignuta između studenata, profesora i akademske zajednice, javnim p(r)ozivanjem od strane političkih stranaka koje nemaju legitimitet za tako nešto. Legitimitet za pozivanje je potrebno zaraditi delima, a ne rečima. Zar se u istu ravan mogu stavljati doktori nauka, eksperti i dokazani stručnjaci u svojim oblastima, istaknute javne ličnosti sa ozbiljnim karijerama i čistim obrazom, sa jedne, i svi drugi politički akteri, sa druge strane? Ne mogu, naravno. Samo režim ima interes u ovom trenutku da se obelodane po svaku cenu imena sa studentske liste. Moje ime možda i nije više tajna, ali NIJE ni konačno na toj listi, jer je to ipak samo volja studenata.“

Pre svega, čemu uopšte ovo detinjasto poređenje? Ko je omalovažavao ljude sa studentske liste, ko god oni bili? Ovo pismo je navodno odgovor na poziv da svi akteri antirežimskog fronta krenu da se dogovaraju oko teme koja ih sve zanima: izbornih uslova i revizije biračkog spiska. Na taj, sasvim konstruktivan poziv, Kavčić, ničim izazvan, odgovara ovom tiradom čija je poenta da se zna ko je gazda. Opozicioni akteri, po Kavčiću, ne samo da ne zaslužuju da se studenti odazovu na njihov poziv na razgovor, već nemaju prava čak ni da upute bilo kakav poziv.

Međutim, važnije od toga je opet na čemu se drži ceo ovaj argument, a drži se na tvrdnji da su ljudi sa studentske liste beskrajno iznad „svih političkih aktera“. Kavčić naprosto zna da su „doktori nauka, eksperti i dokazani stručnjaci čista obraza“ bolji od svih ljudi iz političkih stranaka i pokreta, iako već u drugoj rečenici priznaje da zapravo ne zna ni ko su tačno ti ljudi. Dobro, zna za sebe, odnosno… možda i ne zna. Neka bude volja studentska!

A šta je zapravo „studentska volja“ i ko ima prava da govori u njeno ime? Plenumi već nedeljama skoro da ne govore, blokade se očigledno završavaju, i ovo zatišje su iskoristili samozvani proroci poput Kavčića. Daleko smo od priča o direktnoj i deliberativnoj demokratiji, kao i od onoga što se često s pravom potenciralo kao osnovno dostignuće studentskog pokreta: toga što on nema lidera, niti istaknutih lica. Trenutno se čini da su samo wannabe lideri i ostali na sceni. To što su njihove ambicije ogrnute u pozivanje na „volju studenata“ znači taman onoliko koliko i isto takvo pozivanje teleevanđelista na „volju Isusovu“.

***

Kako je primetio američki filozof Ričard Rorti, kada ih upotrebljavamo u razgovorima izvan svoje religijske zajednice, religijski argumenti funkcionišu kao „ono što zaustavlja razgovor“ (conversation-stopper). Na primer, za članove Crkve svetaca zadnjeg dana, to što je nešto zapisano u Knjizi Mormonovoj, može funkcionisati kao argument, ali za nas ostale, koji u religijski značaj ove knjige naprosto ne verujemo, to ne znači ništa. Ako bi se u širem društvenom razgovoru u pluralističkoj javnoj sferi uporno zahtevalo da se prihvati jedan takav argument, to bi zaustavilo svaki dalji razgovor.

U poslednje vreme je u antirežimskoj javnosti puno ovakvih argumenata, argumenata koji pretenduju na znanje, a zapravo su zasnovani na nečemu drugom, što bi se najlakše moglo opisati kao verovanje. Naravno, svako za sebe ima pravo da veruje šta god želi, ali upotreba ovakvih argumenata u javnoj sferi koči dalji razgovor o stvarima o kojima pod hitno moramo iskreno i otvoreno da razgovaramo. Ne samo što ovakvi argumenti suštinski isključuju iz razgovora sve koji ne dele verovanje na kojem se oni zasnivaju, nego njihova upotreba otvara širok prostor za manipulaciju i izgradnju kulta ličnosti. Kao što vidimo, odmah se pojavljuju lovci u mutnom koji za sebe tvrde da imaju najnovije vesti „sa one strane“. ‘Cause Jesus, He knows me and He knows I’m right.

Umesto toga, treba proširiti na celu antirežimsku javnost ono što zaista jesu tekovine studentskog protesta: razložnu, argumentovanu raspravu i inkluzivno i demokratsko odlučivanje. Drugim rečima, umesto nametanja i dogmatizma, potreban nam je razgovor i dogovor. Ovo ne samo da su prosvetiteljske vrednosti univerziteta sa kojeg je pobuna počela i vrednosti oko kojih se okupio široki front borbe protiv autoritarizma, one su još uvek i naša najbolja šansa za pobedu.

Peščanik.net, 26.07.2025.

Srodni linkovi:

Branko Aleksić – Čega (treba da) se bojimo?

Biljana Stojković – Vera ili empirija

NADSTREŠNICA

1. Ideja o oročavanju mandata na 18 meseci u borbi protiv moćnog, žilavog i pokvarenog protivnika, inače izgleda kao čista ludost. Nakon što ste pobedili SNS na izborima, daćete mu šansu da se „povrati“ svega godinu i po dana kasnije? I to u uslovima u kojima još uvek drži sve druge nivoe vlasti i praktično sve poluge moći? Od ljudi koji znaju na ovo pitanje dobijam odgovor da će se SNS „sigurno raspasti čim izgubi izbore“, ali ovo zvuči izuzetno potpuno neutemeljeno i izuzetno naivno. Svakako, imamo prava da se nadamo da će se tako nešto desiti, ali ne i da računamo s tim.
2. Ovako u svom tekstu Mirjana Nikolić: „Da li ću stvarno svojom rukom zaokružiti listu na kojoj će biti profesor poznat po rečenici „pogini za Kosovo“ koju nekako nije uputio ogledalu – već nečijoj tuđoj deci. Hoću li ovom rukom glasati za listu na kojoj neki vide teoretičare zavere, ekstremne desničare i bivše saradnike raznih antivakserskih pokreta? Hoću li glasati za listu na kojoj su svi osim onih sa kojima možda delim stavove? Dozvolite da imam jaku dilemu. Ne mogu. Neću.“