Narodni front je počeo aktivno da napada narod, i što su ti napadi aktivniji, to kaša u glavama nedužnog elektorata postaje sve gušća. I ne samo to. Izgleda da više niko neće biti u stanju da raspoznaje sve te tako delikatno iznijansirane audio-vizuelne senke jednoumlja. Siroti Boris Grizlov, već sasvim preplašeno gleda u svaku televizijsku kameru uperenu na njega i sve mlitavije brani pozicije prvorođene Jedinstvene Rusije. Čak i sam Vladimir Putin sve češće brka platforme sa kojih nastupa. Čini se da je za aktuelnu rusku vlast, za sve te ljude koji tako slabo poznaju svoj narod, ulog stavljen na političku igru s imenom „nacionalna“, ipak suviše teško breme.
Moj najomiljeniji televizijski žanr – tekuća politička hronika – svakodnevno meri i beleži težinu tog balasta. Evo gde Nikolaj Fjodorov, predsednik Instituta za socijalno-ekonomska i politička istraživanja, ustanove koja inače priprema sve programe za Jedinstnenu Rusiju (kao i za Opšteruski narodni front), sve trudeći se da prikrije radost u svom glasu, premijer-ministru lično podnosi izveštaj o uspesima novoosnovanog političkog resora: „Preko milion građana je već izrazilo želju za članstvom i aktivnim učešćem u radu Fronta.“ – Preko milion? – zadivljeno i s lakom senkom nepoverenja u glasu, pitanjem uzvraća Putin. Da – uvereno će Fjodorov – A prikupljeni materijal koji odražava duboki bol i svo stradanje građana Rusije, dozvoljava nam da bez dvoumljenja ovaj dokument nazovemo „narodnim programom“. – No to je pre svega program Jedinstvene Rusije – precizira Putin. I odmah zatim, samog sebe ispravlja primedbom: „Mada je to ipak mnogo više od prostog partijskog programa“.
Aj, koliko ih je već dosad nestalo u tom košmarnom bezdanu! Koliko je već partijskih programa u kojima su odraženi „bol i stradanje građana“ dosad morala da proguta ta jadna napaćena Rusija! Mi smo se pre dvadeset godina kao rastali sa Zemljom Sovjeta, kad ono, u igru ponovo ulazi taj, u rukavu već skoro sasvim zaboravljeni politički adut. Mada, ako ćemo pošteno, ova karta u konkretnom slučaju ima jedan sasvim određeni smisao. Njena svrha je potpuno zaokruživanje Putinovog televizijskog lika (a drugog i nema), lika koji je iskonstruisan po onoj već odavno poznatoj trijadi S.S.Uvarova: „pravoslavlje-samodržavlje-narodoljublje“.
Setimo se samo onog tako jasnog i lako shvatljivog gesta, kada je tek inaugurisani Vladimir Vladimirovič praćen kamerama ne samo posetio hram, već i sve građane Rusije upoznao sa svojim tadašnjim ličnim ispovednikom, arhimandritom Tihonom (Ševkunovim). Od tada pa nadalje, svi smo bili svedoci neviđenog jedinstva države i Ruske pravoslavne crkve, a otac Tihon je sa svojim potankim izučavanjima drevne Vizantije, postao prava zvezda praktično svih televizijskih kanala. Već pred kraj dekade ovog neviđenog estradnog uspeha, zvezda se ugasila, a pravoslavne strasti skoro sasvim utihnule. Izgleda da se i samodržavlje, danas na ovim geografskim područjima poznatije pod imenom vertikala vlasti i s likom Putina kao stožerom te vertikale, takođe već skoro sasvim potrošilo. Ali je zato za narodoljubljem danas veoma visoko porasla tražnja. Naravno da je ta nesebična borba protiv svih tih zemnih, podzemnih, vodenih i nebeskih stihija koje je dosada činio naš neustrašivi lovac na amfore, takođe bila vođena iskljičivo radi svojih podanika. No, da li primećujete razliku: tokom prethodnih predsedničkih mandata, Putin je želeo da bude voljen, a sada je on taj koji hoće da voli. U svakom svom nastupu premijer ganja temu o brigama koje opterećuju sasvim konkretne ljude. Vladimir Vladimirovič više ni svoj torzo ne ogoljava tek tako, radi banalnog pi-ara. Njegovi su ciljevi blagorodni, i oni su sada usmereni na stapanje s narodom. Evo narode (moj!), i ja bolujem baš kao i vi. Na poslednjem treningu sam nezgodno pao na strunjaču, povredio rame i rešio da se prepustim u ruke običnom traumatologu, u jednoj sasvim običnoj bolnici u Smoljensku.
E, lako je bilo Staljinu. On je probleme narodoljublja rešavao jednim potezom pera. Kako svedoče dokumenta, vožd je prvu varijantu nacrta svoje biografije koju mu je pripremio adept marksizma Adoratski, s osobito velikom pažnjom danima isčitavao. Tamo je pisalo: „Staljin – to je Lenjin danas“. A onda je vožd, lično, svojom rukom uneo sledeću ispravku: „Staljin – to je, kako naš narod kaže, Lenjin danas.“ Staljinska propaganda je blistavo radila svoj posao i bila usmerena na jedan jedini cilj, a to je sveopšta uzajamna ljubav vožda i naroda. No u trećem milenijumu su ovako grubi radovi za postizanje tako finih ciljeva očigledno nedovoljni. Ili tačnije, oni se za potrebe dva mandata još i mogu primenjivati, ali za treći je već neophodno smišljati nešto drugo. Svi ljudi bi morali da opšte ciljeve koji proističu iz jednog centra za propagandu, razumeju i prihvate kao svoje. Međutim, pošto se svi domaći vladari refleksno okružuju ljudima nesumljivo glupljima od sebe, uvek se redovno javlja ogroman problem nedostatka kvalitetnih ideja. Putin se sve češće na ekranu pojavljuje okružen ljudima iz naroda koji su, kako on sam kaže, blistavo prošli „prajmeris“, no i pored toga, oni čak i prosečnom gledaocu izgledaju ubogo neubedljivi. (Mada, ruku na srce i Grizlov i Volodin se već godinama predstavljaju kao ljudi izuzetno tupavi i neubedljivi – i šta? – ništa. Eno ih s karijerama koje prosto cvetaju.) No zato se preduzimljivom dumskom deputatu Aleksandru Nevzorovu bez pogovora može verovati. Sergej Minajev ga u svojstvu TV voditelja pita: „A ako ti jednoga dana priđu i kažu: oštra linija fronta danas preseca svaku ulicu, svaki ulaz, svaki sprat. Nije li bolje da budete s nama?“ – To je samo pitanje cene – bez razmišljanja odgovara železni Šurik – ako je dovoljno visoka, onda da.
Odsustvo perspektivnih ljudi i ideja je postalo opšta pojava. U vreme Gorbačova i Jeljcina, ekran je prosto varničio od interesantnih ličnosti koje su se na njemu pojavljivale, a danas ih nema ni za lek. I oni tadašnji su, kao na primer Černomirdin, takođe rasli u atmosferi nafte i gasa, no to su bile zanimljive i jarke ličnosti. Za razliku od njih, ovi danas su svi nezanimljivo jednaki – kao i epoha u kojoj živimo. A boja epohe je, zbog sveprisutne mimikrije, zaštitno-siva. Svojevremeno je čak i Jegor Strojev, ne baš gigant tadašnje ruske politike, bio spreman na to da u odgovarajućem trenutku izgovori sudbonosnu rečenicu. Negde baš pred neke od redovnih izbora, on je došao u bolnicu da poseti teško bolesnog Jeljcina i nad bolesničkom posteljom mu rekao: „Došli smo da proverimo da li ćete još dugo bolovati“. Ko je danas sposoban da izgovori rečenicu ovakvog šekspirovskog razmaha? Niko. Oni čak ni na prosto pitanje ne umeju da daju razumljiv odgovor. Razgovor vođen između Putina i predsednika Federalne agencije za opremanje državnih granica RF Dmitrija Bezdelova (igrom slučaja, u bukvalnom prevodu – Džabalebaroša), odlično ilustruje intelektualnu atmosferu koja vlada u višim ešalonima vlasti. Putin: „Kako idu poslovi oko programa kojem rok za pripremu ističe 31 decembra ove godine?“ Bezdelov: „Na nekim objektima je gotovost dovoljno visoka“. Putin je odlučio da precizira: „Kada će program biti dostavljen vladi?“ Bezdelov (dosta nerazgovetno): „U budžetni proces smo se prijavili. Program još uvek nije potvrđen, no Ministarstvo finansija nam je već dostavilo limite“. I naš verni TV gledalac, u početku uplašen i zbunjen elokvencijom Bezdelova, a potom na sreću umiren saznanjem o postojanju limita, s olakšanjem je odahnuo.
Još malo, i dve Rusije će ponovo stajati jedna prema drugoj i gledati se u oči. Tako je autorka ove formulacije Ana Ahmatova, u žestokim sovjetskim vremenima podelila Rusiju na one koji su uhapšeni i na one koji hapse. Ta demarkaciona linija danas neće biti tako krvava. Ona će samo podeliti zemlju na one koji su stupili u Narodni front i na one koji to nisu. Ali postoji neka tajanstvena sfera u kojoj je narod zaista jedinstven. Tu sam sferu nazvala predosećanje Mao Tse-tunga, a da to predosećanje preodenem u reči, pomogla mi je jedna starica iz televiziske reportaže o poslednoj poseti predsednika Severne Koreje, Kim Jong-ila. Dakle, čekalo se da lični voz ovog visokog i nama uvek dragog gosta prođe kroz Ulan-Ude i, kao što je red i običaj, sav narod koji se zatekao na staničnom peronu uterali su u staničnu zgradu, a sve prozore oblepili pak-papirom. I niko ništa nije razumeo osim jedne starice koja je autoritativno izjavila: „Stiže nam Mao Tse-tung“. I svi su joj odmah poverovali.
Mi oduvek živimo čekajući nekog Mao Tse-tunga. I nažalost, naša predosećanja nas dosada još nikada nisu izneverila.
Slava Tarošćina, komentator TV Новая Газета, 31.08.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 09.09.2011.
