Ovo je pitanje koje, sasvim očekivano, postavljaju srpski homofobi i populisti koji shvataju demokratiju kao tiraniju većine. Po njima, manjinama svih vrsta bilo bi najbolje da kušuju i budu manji od makovog zrna. Mnoge manjine se tako, pragmatično, i ponašaju (najugroženija manjina, Romi, istorijski i skoro svugde ima takvu strategiju prilagođavanja i preživljavanja). Takvo ponašanje osnaženo je stalnim porukama većine – najbolje vam je da budete nevidljivi; podsećanjem na sebe, „samo nas provocirate i posle će vam đavo biti kriv“. Tako većina sprovodi svoju tiraniju i disciplinuje i primorava manjinu da živi u poniženju.

Začudilo me je, međutim, kada Svetislav Basara postavlja isto pitanje. U tekstu objavljenom u „Danasu“ i prenetom na sajtu Peščanika on takođe pokreće pitanje smisla predstojeće „Parade ponosa“, jer mu se čini „neproduktivnim… javno manifestovanje puke seksualnosti… tek onako… bez spiska zahteva“. Time, smatra Basara, oni nesvesno „skidaju odgovornost sa političke elite“ koja bi trebalo da rešava njihove probleme.

Međutim, nije teško razumeti smisao javnog demonstriranja homoseksulanosti. Radi se o pripadnicima grupe koja je verovatno najugroženija manjina u Srbiji. Članovi te grupe su često izloženi ismejavanju, pogrdama, fizičkom zlostavljanju, koji ostaju čak i bez spontane osude sredine, a najčešće se prihvataju kao samorazumljivi ili čak nailaze na odobravanje. Učesnici Parade nemaju za cilj da pojedinačno demonstriraju svoje privatno seksualno opredeljenje, oni žele da demonstriraju svoju grupnu, manjinsku ugroženost u Srbiji, a to se ne može učiniti „u privatnosti svoga stana“ ili „zatvorenom prostoru“, kako ih neki savetuju. Njihov problem nije „privatan“, on je politički.

Razumljivo je onda da ta grupa pribegne strategiji parade. To se dešava širom planete. Nasuprot tezi S. Basare da se time „skida odgovornost sa političke elite“, paradom se ta odgovornost upravo stavlja na probu. Mi ćemo se javno eksponirati kao diskriminisana manjina koja trpi teror u ovoj zemlji, a vi, država, ćete nas ako treba i silom, zaštiti od terora koji trpimo i poslati poruku javnosti da teror prema nama nećete dopustiti.

Dakle, Parada kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Parada je politički čin kojim se promoviše demokratija u jednom društvu. Kao politički, taj čin je naravno javni čin. Ako to želite da nazovete provokacijom, možete, njen cilj je da se većina natera na toleranciju. Tolerancija je uvek neprijatna. Ona se vežba, ona se uči, ona ne dolazi uvek spontano. Parada je jedna takva lekcija koju ovo društvo mora da nauči.

Peščanik.net, 16.09.2009.

TEMA – PARADA PONOSA +

The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.