Podaci za ovu godinu nisu ohrabrujući. Bruto domaći proizvod je praktično stagnirao u prvom tromesečju ove godine, u poređenju sa istim periodom prošle godine, a malo je verovatno da je drugi kvartal bio bolji (fleš procena će biti poznata krajem jula), bar ako je suditi prema podacima o industrijskoj proizvodnji (rast praktično jednak kuli) i prometu u prvih pet meseci (realni rast od 1,4 odsto).

U drugoj polovini godine će biti teško ostvariti pozitivni privredni rast, jer je prošle godine on u tom period bio ubrzan. Tako da se na osnovu sada raspoloživih podataka može prognozirati da će stopa rasta ove godine biti negativna.

Koliki će pad proizvodnje biti zavisi najviše od javne potrošnje i ukupnih investicija, jer su tu promene najbrže. Ishod u spoljnoj razmeni je praktično već određen, i on će svakako imati pozitivan doprinos, mada manji nego prošle godine.

Takođe, privatna potrošnja će nastaviti da se smanjuje ili se u najbolju ruku neće povećavati. Tako da preostaju ulaganja, koja su opet zabeležila negativan rast u prvom kvartalu (minus 6,3 odsto), a mnogo bolji ishod nije verovatan ni za celo prvo polugodište. Eventualni oporavak u drugoj polovini bi mogao da bude posledica obnove u poplavljenim područjima, ukoliko se naravno bude reagovalo dovoljno brzo. No, neka veća privatna ulaganja se ne naziru, tako da ostaju javna, a njihova bi efikasnost morala značajno da se poboljša da bi se dobio pozitivan uticaj u kratkom roku.

Preostaje tekuća javna potrošnja. Finalna potrošnja države je u prvom kvartalu iskazala pad od 2,1 odsto, a njen je doprinos privrednom rastu bio negativan i prošle godine. Ukoliko se sprovedu najavljene mere štednje u drugoj polovini godine, to će imati dodatni recesioni efekat. Važno je, međutim, ukazati na činjenicu da dosadašnji napori da se smanji javna potrošnja nisu imali očekivani povoljni efekat na zaduženost države, jer su produžena negativna kretanja pre svega u privatnoj potrošnji i investicijama uticala na smanjenje poreskih prihoda, usled čega se nije smanjivao fiskalni deficit, pa tako i potreba zaduživanja.

Posledično, nastavio se rast javnog duga, kako apsolutno, tako pogotovo u odnosu na bruto domaći proizvod. Prilično je optimistično očekivati da će se dodatnim merama štednje u uslovima recesije usporiti rast zaduživanja države, o smanjenju i da se ne govori.

Taj je problem širi. Naime, privredna politika koja je vođena, uglavnom se oslanjala na to da će doći do privrednog oporavka, koji će učiniti lakšim strukturne reforme i fiskalnu štednju. Ta su očekivanja bila vezana za oporavak privatnih investicija, koji se predviđao iz godine u godinu. Verovalo se da će se jednom ili drugom vrstom uglavnom novčanih podsticaja uticati na povećanje privlačnosti ulaganja. To se do sada nije ostvarilo. Može se, naravno, reći da je to zato što subvencija nije bilo dovoljno, ali to je sada nevažno budući da para nema, te se moraju tražiti supstituti u vidu fiskalnih i strukturnih reformi.

Problem sa njima je u istim onim razlozima zbog kojih su i do sada odlagane. Fiskalna konsolidacija može da zahteva promenu prava i obaveza, recimo kada je reč o socijalnim fondovima i o obrazovanju, što ne može a da ne vodi društvenim promenama koje ne moraju svima da odgovaraju, a mogu lako da ne odgovaraju većini. Reforme regulative svakog od relevantnih tržišta, što je ono što se naziva strukturnim promenama, zahtevaju troškove prilagođavanja, koji u nekim slučajevima mogu da budu poprilični. To se posebno odnosi na tržište rada, koje je inače u depresiji već duže vreme. Uz to, tržišne ustanove bi tek trebalo da se razviju i da zamene one tradicionalne, koje su nesumnjivo neefikasne, ali su nove nepoznate.

Razumljivo je, dakle, da se promene odlažu za bolja vremena, problem je u tome što se može doći u situaciju kada više uslova za odlaganje nema, a stanje se zapravo pogoršava. Što je upravo kako stvari sada stoje. Ovo opet znači da će biti potrebno navići se na relativno negativne podatke u sledećih par godina. Ukoliko se ova godina završi sa negativnom stopom privrednog rasta, kao što sada izgleda, i sledeće se godine krene u dugoročnije smanjenje javne potrošnje, i ta će godina verovatno biti lišena nekog značajnijeg oporavka proizvodnje, a postepeno poboljšanje bi se moglo očekivati tek za gotovo dve godine. S tim da i kasnije, u dužem periodu, ne bi trebalo očekivati neko značajnije ubrzanje rasta zaposlenosti i dohodaka.

 
Novi Magazin, 07.07.2014.

Peščanik.net, 10.07.2014.