Monica Lewinsky, foto: Damon Winter, The New York Times

Monica Lewinsky, foto: Damon Winter, The New York Times

Pred vama stoji žena koja je čitavu deceniju izbegavala javnost. To se očigledno promenilo, ali tek nedavno.1 Pre par meseci sam imala prvi duži javni nastup na Forbsovom samitu 30 ispod 30: tamo se okupilo 1.500 ljudi mlađih od trideset godina. To znači da su 1998. godine najstariji iz te grupe imali 14 godina, a najmlađi samo 4. Našalila sam se i rekla da su neki od njih za mene čuli jedino iz rep pesama. Da, ja sam lik iz rep pesama. Pominju me u skoro 40 njih.

Te večeri se meni koja imam 41 godinu udvarao 27-ogodišnjak. Bilo mi je smešno, on je bio šarmantan, ja sam bila polaskana, a onda sam ga ipak odbila. Pogrešio je kada je rekao da može da učini da se ponovo osetim kao da mi je 22. Kasnije te noći sam shvatila da sam ja verovatno jedina osoba starija od 40 godina koja ne želi da ponovo ima 22.

Sa 22 godine sam se zaljubila u svog šefa, a sa 24 osetila sve razorne posledice tog čina. Molim vas, neka podignu ruku oni koji nisu pravili greške sa 22 godine ili učinili nešto zbog čega su posle zažalili. Tako sam i mislila. Dakle, ima mnogo ljudi koji su kao i ja u 22. godini pogrešili i zaljubili se u pogrešnu osobu, možda i u svog šefa. Mada je mala verovatnoća da je vaš šef bio predsednik SAD. Svakog dana me nešto podseti na ovu grešku i ja zažalim zbog nje.

Godine 1998, poneta svojom romansom, našla sam se u središtu do tada neviđenog političkog, pravnog i medijskog vrtloga. Setite se, samo nekoliko godina pre toga, vesti su stizale do nas na samo tri načina: preko novina, radija ili televizije. To je bilo sve. Ali meni se dogodilo nešto drugo. Skandal je izbio zahvaljujući digitalnoj revoluciji. To je značilo da imate pristup bilo kojim informacijama, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Kada je obelodanjena u januaru 1998, moja priča se pojavila na internetu. Internet je prvi put ugrozio tradicionalne medije i preoteo im glavnu vest, jednim klikom koji je odjeknuo svetom. Preko noći sam od anonimne osobe postala predmet javnog ponižavanja širom sveta. Ja sam prva osoba koja je u samo jednom trenutku izgubila lični ugled na globalnom nivou.

Ovu hajku koju je omogućila tehnologija, predvodila je rulja virtuelnih učesnika u kamenovanju. Naravno, to se dešavalo pre pojave društvenih mreža, ali ljudi su i tada mogli da komentarišu na internetu, da šalju vesti e-mailom i zbijaju surove šale.

Razni mediji su objavljivali moje fotografije da bi prodali novine, reklamirali se ili zadržali gledaoce pred TV ekranima. Da li se sećate fotografije na kojoj nosim beretku? Napravila sam mnogo grešaka, a slikanje sa tom beretkom je bila jedna od njih. Ali publicitet i osude, ne vesti nego mene lično, prevazišli su sve granice. Bila sam žigosana kao uličarka, bludnica, drolja, kurva, seksi glupača i naravno, „ona“ žena. Svi su me videli, a malo njih me je zaista upoznalo. Onda sam shvatila da je ta konkretna devojka koja ima dušu i skrhana je od bola – sasvim nevažna.

Pre 17 godina nije postojao naziv za to što mi se dogodilo. Sada znamo da je to bilo virtuelno uznemiravanje ili digitalno zlostavljanje. I zato želim da vam ispričam kako je to što sam doživela oblikovalo moje viđenje naše kulture i nadam se da će moje iskustvo možda umanjiti patnje drugih. Te 1998. godine sam izgubila ljudski ugled i dostojanstvo. Izgubila sam skoro sve, a zamalo i život.

Zamislite tu scenu septembra 1998. Sedim u sobi bez prozora koja je deo Kancelarije nazavisnog veća, iznad mene treperi neonsko svetlo, a ja slušam svoj glas u telefonskim razgovorima koje je godinu dana pre toga tajno snimila moja tadašnja drugarica. Tu sam, jer imam zakonsku obavezu da lično potvrdim autentičnost svih 20 sati snimljenih razgovora. Opskurni sadržaj tih snimaka visio mi je nad glavom već 8 meseci kao Damoklov mač. Ko bi se setio šta je rekao pre godinu dana? Slušam te snimke prepadnuta na smrt, čujem sebe kako brbljam o nevažnim svakodnevnim stvarima. Čujem se kako govorim da sam zaljubljena u predsednika i da mi to slama srce. Čujem sebe zlobnu, prkosnu, blentavu, svirepu, priprostu. Slušam sve to duboko posramljena, jer ovo je najgora verzija mene, osoba koju ne prepoznajem.

Nekoliko dana kasnije, Starov izveštaj je predat Kongresu, a sve ove trake i transkripti tih razgovora, sve te reči ukradene od mene postale su deo izveštaja. Pomisao da neki ljudi to mogu da čitaju bila je užasna. Ali posle par nedelja ti audio snimci su pušteni na televiziji, a onda su se pojavili i na internetu. Bila sam zgromljena ovim javnim poniženjem i život mi je postao nepodnošljiv.

Tada još nije bilo uobičajeno ukrasti i objaviti nečije reči, dela, razgovore ili fotografije – bez dozvole, istrgnuto iz konteksta, bez milosti. Ako preskočimo 12 godina, nalazimo se u 2010. godini, kada postoje društvene mreže. Pejzaž je preplavljen slučajevima kao što je moj. Nije bitno da li je neko nešto zaista pogrešio ili ne. U to su upletene javne i nepoznate ličnosti, a posledice za neke od njih su kobne.

U septembru 2010. sam u telefonskom razgovoru sa mamom pomenula slučaj brucoša Tajlera Klementija sa Univerziteta Ratgers. Nežnog i osetljivog Tajlera je u intimnom odnosu sa drugim muškarcem tajno snimio njegov cimer i objavio video snimak na mrežama. Krenula je lavina podsmeha i virtuelnog uznemiravanja. Nekoliko dana kasnije, Tajler se ubio. Skočio je sa mosta Džordž Vašington. Imao je 18 godina.

Moja majka je bila van sebe, toliko da sam se zabrinula. Onda sam shvatila da ona ponovo proživljava moju 1998. godinu, kada je noću stražarila pored mog kreveta i zahtevala da se tuširam sa otvorenim vratima kupatila. U to vreme moji roditelji su se bojali da će me poniženje bukvalno ubiti. Mnogi drugi roditelji nemaju priliku da intervenišu i spasu svoju decu. Mnogi su prekasno saznali za njihove patnje i poniženja. Tajlorova tragična i besmislena smrt za mene je bila prekretnica. Zbog te smrti sam sopstveno iskustvo videla u novom svetlu i počela drugačije da gledam svet poniženja i maltretiranja oko sebe.

Godine 1998. nismo znali gde će nas nova tehnologija zvana internet odvesti. U međuvremenu, ona je povezala ljude na ranije nezamislive načine, ujedinila izgubljene rođake, spasavala živote, pokretala revolucije. Ali pojavila se i mračna strana medalje: digitalno zlostavljanje i okrutno vređanje. Ponižavanje i zlostavljanje na internetu odvija se masovno i svakodnevno. Ljudima koji su zlostavljani na ovaj način, naročito mladima koji nisu dovoljno zreli i iskusni, svaki novi dan se čini nepodnošljivim, pa neki od njih odlučuju da ga ne dočekaju. Tu nema ničeg virtuelnog.

ChildLine, britanska nevladina organizacija koja pomaže ovim mladim ljudima, prošle godine je objavila zapanjujuću statistiku: od 2012. do 2013. broj poziva i mejlova u vezi sa zlostavljanjem na internetu porastao je za 87 odsto. Kombinovana analiza rezultata urađena u Holandiji pokazala je da, prvi put do sada, zlostavljanje preko interneta češće dovodi do pomisli na samoubistvo, nego zlostavljanje u stvarnom životu. Zaprepastili su me, mada ne bi trebalo, i rezultati jednog drugog istraživanja prema kojima je poniženje osećaj intenzivniji od radosti ili besa.

Surovost prema drugima nije novi fenomen, ali na internetu, uz pomoć tehnologije, poniženje se uvećava, nekontrolisano je i neprekidno prisutno. Sramota je nekada ostajala unutar porodice, grada, škole ili lokalne zajednice, ali danas imamo internet zajednicu, u kojoj mogu da vas povrede milioni ljudi istovremeno. Oni su često anonimni, a vi se previjate od bolova, nemoćni. Nemoguće je ograničiti broj ljudi koji vas prate i podižu na stub srama. Svako javno poniženje duboko lično povređuje svoje žrtve, a razvoj interneta je jako uvećao cenu koštanja te povrede.

U poslednje dve decenije smo sejali seme srama i javnog poniženja na tle naše kulture, na mreži i van nje. Tabloidni sajtovi, paparaci, reality programi, politika, medijske kompanije i ponekad hakeri – svi oni trguju sramotom i poniženjem. To stvara neosetljivo okruženje koje stimuliše provokacije, napade na privatnost i zlostavljanje na internetu. Ovaj zaokret profesor Nikolaus Mils naziva kulturom javnog poniženja.

Evo nekoliko tipičnih slučajeva iz samo poslednjih šest meseci. Shapchat je servis koji koriste pretežno mladi. Taj servis tvrdi da poruke poslate preko njega imaju rok trajanja od samo nekoliko sekundi. Možete zamisliti količinu podataka koji tu stižu. Hakovana je aplikacija kompanije koja je treće lice u ovom slučaju, a koju korisnici Shapchata koriste za čuvanje svojih poruka, i 100.000 privatnih razgovora, fotografija i snimaka procurelo je na internet. Sada im je rok trajanja neograničen.

Nekolicini glumaca, među kojima je i Dženifer Lorens, hakovani su iCloud nalozi i njihove privatne, intimne i golišave fotografije su bez njihove dozvole objavljene širom interneta. Jedan tabloidni vebsajt imao je preko 5 miliona pregleda samo zbog jedne od tih priča. A šta reći za hakerski napad na Sony Pictures? Dokumenti koji su dobili najveći publicitet bili su upravo privatne poruke. One dostižu maksimalnu cenu javnog sramoćenja.

U kulturi poniženja, osim cene postoji i zarada na javnom sramoćenju. U nju nije uračunata cena koju plaćaju žrtve, koju su Tajler i mnogi drugi – pretežno žene, pripadnici manjinskih i LGBTQ zajednica – platili životom. Napad na druge je sirovina, efikasno i nemilosrdno iskopana, spakovana i ponuđena na prodaju. Pojavilo se tržište na kome je javno poniženje roba, a od sramoćenja je stvorena industrija. Kako se obrće novac? Klikovima. Više srama, više klikova. Više klikova, više novca od reklama.

Vrtimo se u začaranom krugu. Što više klikćemo na te tračeve, postajemo manje osetljivi na ljudske živote koji stoje iza njih; što smo više neosetljivi, to više klikćemo. A za sve to vreme neko zarađuje novac gazeći one koji pate. Svakim klikom pravimo izbor. Što više gajimo kulturu javnog poniženja, dokle god ona bude bila prihvatljiva, maltretiranje i provociranje na internetu će rasti, kao i neki oblici hakovanja i zlostavljanja na mrežama. Zašto? Zato što je poniženje u samoj srži svega toga. Takvo ponašanje je deo kulture koju smo sami stvorili.

Promena ponašanja počinje promenom uverenja. Promenili smo ih u vezi sa rasizmom, homofobijom i drugim predrasudama. Kada smo promenili stav o istopolnim brakovima, neki ljudi su postali jednako slobodni. Kada smo počeli da cenimo životnu sredinu, veći broj ljudi je počeo da reciklira. Promena kulture javnog poniženja takođe zahteva kulturnu revoluciju. Surova zabava javnog sramoćenja mora prestati i vreme je da se nešto povodom toga učini na internetu i u kulturi.

Ta promena neće biti laka. Potrebno je da povratimo dugo potiskivane vrline saosećanja i empatije. Internet je zapao u krizu empatije. Istraživač Brene Braun kaže: „Saosećanje je jače od poniženja“. Empatija je jača od sramote. Prošla sam kroz teške trenutke, a spasili su me porodica, prijatelji, kolege i nepoznati ljudi koji su saosećali sa mnom. Ponekad je dovoljna lepa reč samo jedne osobe. Prema teoriji o uticaju manjine, koju je izložio socijalni psiholog Serž Moskovici, čak i mali broj ljudi, ako su dosledni i istrajni, može dovesto do promene.

Treba da postanemo glasnogovornici takve manjine na internetu. Treba izaći iz uloge apatičnog posmatrača. Možemo da napišemo pozitivan komentar o nekome ko je progonjen ili da prijavimo slučaj zlostavljanja. Verujte mi, saosećajni komentari smanjuju nelagodu žrtve. Možemo da se usprotivimo kulturi poniženja i tako što ćemo podržati organizacije kao što su Tyler Clementi u Americi, Anti-Bullying Pro u Velikoj Britaniji i Project Rockit u Australiji.

Neprekidno se bavimo svojim pravom na slobodu izražavanja, ali treba više da progovorimo i o svojoj odgovornosti u vezi sa njom. Svi želimo da se naš glas čuje, ali treba da razlikujemo govor koji ima svrhu od onog koji služi privlačenju pažnje. Internet je odlično mesto za oslobađanje nagona, ali i pokazivanje saosećanja ima svoju svrhu. Na internetu treba komunicirati sa saosećanjem, vesti treba pratiti sa saosećanjem; treba da klikćemo sa saosećanjem. Samo zamislite sebe u nečijem uvredljivom naslovu.

Najčešće pitanje koje mi postavljaju u poslednjih 9 meseci je – zašto? Zašto sada? Zbog čega sam rešila da sada progovorim? Odgovor nema veze sa politikom i glasi – zato što je došlo vreme da se suočim sa svojom prošlošću, da povratim svoju čast i vratim se svom životu. I to ne samo radi sebe. Svako ko je doživeo patnju javnog poniženja zna da je to moguće preživeti. To je težak i bolan proces, ali imajte saosećanja prema sebi. Svi zaslužujemo život u osetljivijem svetu, na mreži i van nje.

TED, 20.03.2015.

Prevela Tamara Cvetković

Peščanik.net, 25.06.2015.

________________

  1. Ovo je transkript predavanja Monike Levinski na TED-u.