Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Sva preduzeća koja posluju u Srbiji ili već u bilo kojoj zemlji su srpska, makedonska, crnogorska i tako redom, u zavisnosti od toga o kojoj je zemlji reč.

Jer podležu zakonima te zemlje. Isto važi i za banke. Nezavisno od toga u čijem je vlasništvu kapital, banke i preduzeća posluju po zakonima zemlje u kojoj rade. I predmet su iste privredne politike.

Naravno, zemlja može da odluči da neke privileguje, što takođe samo podcrtava činjenicu da je reč o poslovima koji se obavljaju u pravnom sistemu i u sistemu privredne i druge politike te zemlje. Razumljivo je da će se preduzetnici i strani i domaći buniti ako su drugi privilegovani, a mogu da budu i jedni i drugi. Stranci se obično žale da domaći imaju bolje veze i znaju kako da ih iskoriste, dok domaći prigovaraju da stranci imaju više para i političkog uticaja, pa im i korupcija i politika idu naruku. Nije teško videti gde je rešenje za to.

Nije svakako da poslove u ime zemlje ugovara jedan čovek i uopšte ne bi trebalo da se poslovi sa domaćim ili stranim preduzetnicima ugovaraju neposredno sa državom. Mada nije teško da se tenderi raspišu tako da je ishod poznat bez obzira što i drugi mogu da konkurišu. Ovo se obično postiže tako što se zahteva ispunjenje više kriterijuma koje onda bolje od drugih ispunjava upravo onaj konkurent zbog kojeg se tender i raspisuje. Ovo je bilo važno kod privatizacije, a sada je važno kod javnih nabavki. Naravno, privilegovana na taj način mogu da budu i domaća i strana preduzeća.

Postoje prigovori da strana preduzeća izbegavaju da plate porez pogotovo ukoliko koriste takozvane poreske rajeve. Kod toga se, u stvari, strani i domaći preduzetnici ne razlikuju. Jer i jednima i drugima su ti poreski rajevi dostupni. I zaista nije lako utvrditi koliko su strana ulaganja strana, a koliko su zapravo domaća koja su prijavljena negde u inostranstvu. Istraživanja o ulaganjima u Rusiju, kojih je ranije bilo više nego danas, ukazivala su na to da je najveći deo ulaganja, recimo iz Holandije, zapravo novac ruskih preduzetnika koji se ulaže u rusku privredu iz Holandije, a da nikada ne pređe rusku granicu. Slično je verovatno i sa balkanskim preduzetnicima.

U svemu tome nema nikakvih razlika između stranih i domaćih preduzetnika. Često se, međutim, govori da su strana ulaganja nepostojana. Jer cilj je da se zaradi i onda iznese dobit i uloži, implikacija je, u zemlji odakle je ulaganje i došlo. Ovo ipak nema smisla. Ako su zarade manje u sopstvenoj zemlji nego u, recimo, nekoj balkanskoj, zašto bi strani preduzetnik stečenu dobit na Balkanu ulagao u zemlju iz koje je ulaganje poteklo i u kojoj se, po pretpostavci, manje zarađuje? Uz to, ukoliko bi se nekome iz strane zemlje isplatilo da dobit stečenu, recimo, u Srbiji uloži u sopstvenoj zemlji, to bi se isplatilo i srpskom ili bilo kom drugom preduzetniku. Moguće je da uslovi za njih nisu isti, što opet vraća stvar na pitanje uređenosti finansijskog tržišta i tržišta kapitalom i na pristrasnost vlasti i eventualno čak i propisa (prvo karakteristično za korumpiranu, a drugo za zarobljenu državu).

Ne menja mnogo na stvari ukoliko se pretpostavi da će strani preduzetnik uložiti stečenu dobit u nekoj drugoj zemlji gde su troškovi manji ili uslovi bolji. To isto važi i za domaćeg preduzetnika. Opet mogu da postoje razlike u troškovima ulaganja u jednoj, odnosno drugoj zemlji za domaće, odnosno strance, ali to bi u načelu trebalo da bude prednost domaćih preduzetnika u svakoj zemlji. Opet ukoliko ne postoji neka posebna pristrasnost prema stranim ili domaćim preduzetnicima.

Razlika između stranih i domaćih preduzeća u maloj i nerazvijenoj zemlji pre svega je u veličini tržišta i na osnovu toga i u veličini preduzeća. Neretko su strana ulaganja u relativno malim i manje razvijenim zemljama zapravo poslovi sklapanja ili dorade. Dok je tržište na kojem se proizvod prodaje uglavnom strano. Tako da se sklapaju automobili kako bi se prodavali na svetskom tržištu ili se šiju tekstilni proizvodi takođe za strano tržište. Tako da ta strana ulaganja ne formiraju profitne već budžetske centre, gde je gotovo jedini trošak cena rada.

Ako se, recimo, pogleda Balkan, koji je izvan EU, jasno je da ima malo većih ili velikih stranih preduzeća jer su tržišta svake pojedine zemlje mala. A odnosi među njima nestabilni. Drukčije stoji stvar u EU, gde se može očekivati da će s vremenom doći do toga da se veća preduzeća presele ili da iznova nastanu u nekoj od manjih centralnoevropskih zemalja.

Domaća preduzeća u maloj balkanskoj zemlji najčešće računaju sa domaćim tržištem i stoga njihov rast i razvoj u mnogo većoj meri zavise od toga kako se domaća privreda razvija. Ako je taj razvoj spor i neizvestan, domaći će preduzetnici imati gore izglede od stranih jer oni računaju sa stranim i većim tržištem. Naravno, ako su domaća preduzeća izvozna, taj nedostatak ne postoji.

Tako da je nepostojanost stranih ulaganja posledica toga što je reč o budžetskim ili troškovnim centrima, pa se relativno lako sele, dok su relativno mala domaća ulaganja posledica neizvesnosti poslovanja na domaćem tržištu. Subvencije tu ne menjaju ništa, stabilnost i predvidljivost pomažu posebno domaćim ulaganjima.

Novi magazin, 15.08.2021.

Peščanik.net, 18.08.2021.