Rekonstrukcija vlade Srbije skoro je završena. Nakon 13 godina upravljanja srpskom ekonomijom iz nje je izbačen Mlađan Dinkić, čovek kome je nekako uspevalo da uprkos tome sto na svakim izborima jedva pređe cenzus, svojom veštom rukom uvek dohvati najvažnije resore u srpskoj vladi. Umesto njega, državnim novcem će kako stvari stoje, upravljati onaj ko je na izborima osvojio najviše glasova. Naizgled, to je demokratski. Premijer sa druge strane, ostaje i dalje neko čija partija bez koalicionih partnera ima podršku ne više od 10 odsto građana. Naizgled ili kako god želite drugačije, to nije demokratski. Ipak, ono sto između demokratije i anti-demokratije donosi pobedu ovom potonjem, jeste najava da će se u državnoj upravi pojaviti nekakvi inostrani stručnjaci. Vicepremijer pominje čak i Stros Kanai kaže da nema nikakav problem sa tim da stranac bude čak i ministar u vladi. Šta ovo zapravo znači?
Ono što je na prvi pogled vidljivo, jeste da Vučić implicitno priznaje da u njegovoj stranci ne postoji niko ko bi bio dovoljno stručan da obavlja posao ministra finansija. Šta više, on priznaje da u celoj državi ne postoji niko takav. Već na ovom prvom koraku dakle, on sebe diskredituje jer je u predizbornoj kampanji tvrdio da njegov SNS ima najstručnije i najsposobnije ljude za upravljanje državom. Lagao je, kao što su to činili i mnogi pre njega.
Dalje, prizivanje inostrane pomoći od strane međunarodnih finansijskih institucija (ili njihovih personifikacija) nije nepoznata praksa. Mozda je najpoznatiji primer Čilea iz 1973, nakon što je nasilno, uz pomoć vlade SAD i CIA, sa vlasti svrgnut demokratski izabran predsednik Salvador Allende. Neposredno po uspostavljanju nove fašističko – marionetske diktature u ovoj zemlji, Pinoče (kao novi lider nakon vojnog udara) bio je od strane SAD prepoznat kao saveznik, iako je samo u prvoj godini mandata likvidirao oko 11000 ljudi. Tada vodeći ekonomista takozvane ‘Čikaške skole’ iliti ‘Chicago boys’, Milton Fridman, proglasio je Čile ‘ekonomskim čudom’. Uz ‘pomoć’ Fridmana i njegovih čikaških kolega, Čile je potpuno liberalizovao svoju ekonomiju, denacionalizovao javna preduzeća (među prvima Telekom) i time postao zamorče za eksperiment uspostave neoliberalne ekonomije. Samo nekoliko godina kasnije, ovo će postati dominantan ekonomski model. Ipak, Fridmanova ocena o Čileu kao ‘ekonomskom čudu’ nije u skladu sa podacima koje iz tog vremena imamo. Inicijalni efekat ove ekonomske ‘shock therapy’ bio je pad prozvodnje za 15 % do 1975, dok su nadnice snižene za jednu trećinu u odnosu na period pre 1970, a nezaposlenost je dostigla 20 %. BDP je do 1982. godisnje rastao 1.5%, što je bilo znatno manje od rasta iz 1960-ih kada je godišnji rast iznosio 2.3 odsto. Rast od svega 1.5 posto bio je značajno manji i od prosečnog rasta na nivou cele Južne Amerike od 4.3 %. Tokom 1980-ih, ukupan rast ovog ‘ekonomskog neoliberalnog čuda’ iznosio je 8 %, dok je na nivou kontinenta iznosio 40 odsto. Tokom depresije između 1980 i 1982, čileanski BDP opao je za 12.9 %, dok je ta cifra na nivou celog kontinenta iznosila svega 4.3 %.
Koja je onda sličnost, a koje su razlike između srpskog i čileanskog slučaja? Sa jedne strane obe zemlje imaju marionetke vlade. Dok je čileanska vlada u zamenu za podršku pri vojnom udaru na raspolaganje dala celu svoju ekonomiju inostranim libertarijanskim ekonomistima – bez da ih je postavljala za ministre, srpska vlada bi da ih postavi još i na državne funkcije. Dok je čileanska vlada možda i imala razloga da poveruje Fridmanu da je potpuna liberalizacija učinkovita (jer je u Čileu ona zapravo prvi put implementirana i nije bilo pređašnjeg iskustva koje bi govorilo drugačije), članovi srpske vlade ili ne čitaju vesti, ili ne povezuju da je kriza neoliberalizma dovela do propasti mnogih država sirom sveta i da je dovođenje bivšeg direktora MMF (iako član Socijalističke partije, Stros Kan je na mesto direktora institucije koja implementira neoliberalne mere na svetskom nivou, te se bavi ucenjivanjem i ‘menadžerisanjem’ mera štednje, došao na predlog Sarkozija) ravno samoubistvu. Iako Vučić govori kako ne postoji niko drugi ko će zemlju izvući iz stanja u kom je javni dug presao 60 %, možda ne bi bilo na odmet da proveri koliki su javni dugovi zemalja EU, koje su upravo pod dirigentskom palicom MMF i Svetske banke, ali i svojih nacionalnih neoliberalnih vlada, dostigle nivo javnog duga od preko 85 % na nivou cele EU, a pojedinačno 152% (Grčka), 127% (Italija) 120% (Portugal), 117% (Irska). On ne shvata da većina zemalja EU (uključujući i Nemačku) ima javni dug iznad 60 % (izuzev nekoliko manjih poput Estonije ili Luksemburga), kolika je inače fiskalna granica postavljena za sve zemlje evrozone i da nije visina javnog duga ta koja ti smanjuje npr. kreditni rejting, već neposlušnost pri sprovođenju mera štednje. A upravo su mere štednje nešto sto će svaki ‘inostrani stručnjak’, a pogotovo neko iz MMF-a da sprovede. Na slučaju Čilea videli smo do čega ovakve mere dovode. Da ne zaboravimo i druge slučajeve, poput, na primer, Rumunije iz 1980 – ih, kada je Čausesku, uz najrigoroznije mere štednje vratio celokupan javni dug, ali je osiromašio stanovništvo do te mere da je na kraju streljan. Uz sve antipatije koje prema celokupnoj poitičkoj eliti gajim, moram priznati da ne bih voleo da Acika ovako završi.
I da se vratimo na demokratiju. Polemike da li se demokratija može da svede samo na glasanje ili podrazumeva nesto više, da li je bolja plebiscitarna, predstavnička, deliberativna ili direktna demokratija i koju mi od ovih (ako i jednu) živimo, sada postaju manje važne. U ovom slučaju svako tumačenje demokratije pada u vodu jer je dovođenje inostranih ‘stručnjaka’, koji će pritom iz zemlje iscrpeti sve sto se iscrpeti JOŠ može, svakako najeksplicitniji primer anti-demokratičnosti. Tako da Vučić gubi ovaj poen koji je ‘za demokratiju’ osvojio time sto je sa državne kase sklonio ruke čoveka koji trenutno ima podrsku oko 3 % biračkog tela.
Levo smetalo, 07.08.2013.
Peščanik.net, 08.08.2013.
