Principov jugoslovenski nacionalizam

“Čemu mi zapravo živimo, mi Hrvati? (…) Kakve nacionalne megalomanije kod ovakvih narodića kao što je naš? Molim ja vas, jedan Minhen i jedna Pešta više produciraju nego ona dva i po milijuna naših nepismenjaka u gaćama i opancima“. Ovim rečima, kako piše Miroslav Krleža, obratio mu se neko koga je u tekstu „Jedna impresija iz prvih dana rata“ iz „Deset krvavih godina“, označio kao „gospodina Doktora“. Za njega – gospodina Doktora, za ceo hrvatski narod bilo najbolje da nestane. Ono što Krleža naziva nacionalno-političkim nihilizmom kod toga gospodina, sklon sam da označim radije kao auto-rasizam. To je onaj rasizam koji je od strane predjugoslovenske buržoazije bio internalizovan i kao takav predstavljao prvi znak internacionalne klasne solidarnosti, odnosno uske saradnje između imperijalističkih i domaćih, kompradorskih buržoaskih elita. Kod Krleže možemo da vidimo to na primeru jednoga Hrvata, ali je takvih bilo i u svih ostalih naroda. U mnogo čemu, ovi su se auto-rasizmi prklapali sa spoljnim percepcijama naroda sa buduće teritorije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Prema svedočenju Hermana Vendela, bečki i peštanski šaljivi listovi, „već zabrljaveli od mržnje na Jugoslovene, na najnedostojniji način kaljali su čitave narode (…) Svet je, kako navodi Vendela, vrveo od zadovoljstva kad je u Musketi pisalo: „Šta je Srbin? Svinjar!“ i kad se čulo podstrekivanje:

„Zar takav ciganski narod ne treba odmah zgaziti?“

Zašto je ovo važno u kontekstu sarajevskog atentata na prestolonaslednika Ferdinanda? Sa jedne strane, narod koji je u to vreme živeo kako na teritoriji Bosne i Hercegovine, tako i Srbije, Dalmacije i tako redom, susretao se sa dva fenomena: jedan je bio fenomen imperijalističkih trvenja oko Balkana koji ih je ujedinjavao u borbi protiv jednog ili više zajedničkih neprijatelja. Ta je etno-religijska solidarnost najvidljivija bila u Bosni. Primera radi, nakon đačkih demonstracija koje su u drugoj polovini februara 1912. godine održane u Sarajevu protiv mađarskog nasilja i protivzakonitih akata bana Cuvaja u Hrvatskoj, jedan je đak po imenu Salih Šahinagić teže ranjen. U prvim redovima kako demonstracija u kojima je Šahinagić ranjen, a još aktivnije u onima koje su organizovane idućeg dana u znak solidarnosti sa ranjenim drugom, stajao je Gavrilo Princip. Kao pripadnik naprednjačke grupe, koja je na prvom mestu baštinila srpsko-hrvatsko prijateljstvo, Princip je baš tom prilikom osuđivao drugu grupu „radikala“ ili srpskih nacionalista, na čelu sa Jašom Tomićem, što se nisu solidarisali sa hrvatskom braćom, već sa apsolutističkim „madžarstvom“. Drugi fenomen rađa se iz prvog, a to je kombinacija auto-rasizma u jednim, te šovinizma prema ostalim narodima Balkana u drugim slučajevima. Štaviše, ne bi bilo pogrešno ni reći da je je etno-nacionalizam zapravo bio proizvod eksternog rasizma (uključujući i njegovu unutrašnju auto-rasističku varijaciju), odnosno da je spoljna percepcija jednog naroda, na primer srpskog, dovela do toga da sada srpski narod, kao najbrojniji na Balkanu, pronalazi sopstveni objekt nipodaštavanja – što bi u ovom slučaju bio albanski narod i pokušaj osvajanja Albanije, o čemu Dimitrije Tucović piše još u vreme tih dešavanja. Tu dolazimo do odgovora na ranije postavljeno pitanje o značaju koju relacija auto-rasizma i šovinizma ima za pogled na Principov atentat. Taj značaj ogleda se upravo u subverziji u odnosu na sva tri retrogradna talasa koji su zapljusnuli Balkan početkom dvadesetog veka: šovinizma (ili etno-nacionalizma), auto-rasizma i na posletku, imperijalizma.

Otuda je pre nego li o Gavrilu Principu kao nekakvom etno-nacionalisti, o njemu ispranvije govoriti kao o anti-imperijalisti, ali i protivniku kako međusobnog balkanskog šovinizma tako i buržoaskog auto-rasizma. Imajući u vidu ova tri suprotstavljena fronta, metod koji je odabran bila je upravo i najveća noćna mora kako za austrougarske vlasti, tako i za, primera radi srbijanske vlasti u to vreme – a to je metod solidarnosti među južnim Slovenima. Dok je za imperijalnu silu koja je aneksijom Bosne i Hercegovine navodno pokušala da spreči velikosrpski projekat, jugoslovensko ujedinjavanje značilo i najsnažniji mogući otpor na poluostrvu koje su u celosti pokušali da preuzmu (podsećam da je već nekoliko meseci nakon aneksije, u aprilu 1908. načelnik austrijskog generalštaba Konrad Hecendorf preporučivao iznenadni napad na Srbiju), dotle je to ujedinjenje na načelima jednakosti, bez dominacije ijedne etničke skupine, bilo u suprotnosti i sa interesima srbijanske vlade. Ovo otud što se Srbija, nakon oslobođenja od otomanske vlasti, samoproglasila za najvažniju silu u regionu čime je pretendovala na dominantnu ulogu u njemu – bilo kao samostalna država, ili kao dominantna u nekoj zajedničkoj državi kao što je Kraljevina SHS.[1] U takvoj konstelaciji odnosa svih komponenata iz kojih su se sastojale prilike na Balkanu početkom 20. veka, u Bosni je oformljena Mlada Bosna, organizacija koja je okupljala Srbe, Hrvate, Muslimane, ili drugim rečima, sve one koji su kao i jedan od njihovih glavnih ideologa Vladimir Gaćinović, čitali dela ruskih anarhista, ali i Ničea, Marksa, Kauckog i ostalih. Prema rečima samog Principa, među delima koja je naručivao iz Socijalističke knjižare u Beogradu bila su i Tako je govorio Zaratustra i Marksov Najamni rad i kapital. Tako se i među samim mladobosancima razvila kritička svest, pa je dolazilo i do razmimoilaženja kada se radi o identitetskim (političkim) odrednicama samih članova organizacije. Princip se primera radi, izdavao za nacionalnog revolucionara, dok je drugi istaknuti član Mlade Bosne Nedeljko Čabrinović, sebe smatrao anarhistom. Ipak, određenje nacionalnog revolucionara, nije imalo obrise velikosrpskog ili etno-nacionalističkog, već nečega što je često opisivano kao nacionalno oslobođenje južnog slovenstva, uključujući pritom i ideju Balkanske federacije tadašnje srbijanske socijaldemokratije, tačnije Dimitrija Tucovića.[2] Možda je potrebno naglasiti i to da je prvi koji se prijavio da izvrši atentat na cara Josifa u Beču, još u vreme dok je Princip bio u Beogradu, bio Musliman, Ibro Fazlinović, a da je u toku sudskog procesa ime Ive Kranjčevića, inače Hrvata u redovima mladobosanaca, promenjeno u izveštajima za štampu u Milan. Sve su ove nepoznanice danas dovele do konfuzije, koja se nekako uvek završi u istoj onoj iluziji koju je autrougarska vlast smišljeno unosila ne bi li atentat i samu organizaciju označila kao velikosrpsku i time osnažila opravdanje za rat koji bi svakako povela jer joj je Srbija stajala na putu ka daljim osvajanjima na Balkanu.

Čudno, ali danas se suočavamo tako, sa jednim, naizgled suludim fenomenom – a to je veličanje Gavrila Principa od strane srpskih nacionalista, čime se po ko zna koji put potvrđuje bliskost imperijalnih sila i domaćeg nacionalizma, u smislu da im se gledanja na određena pitanja u potpunosti podudaraju (a često i sami interesi). Protiv domaćih etno-nacionalističkih, kao i protiv imperijalističkih austrougarskih tumačenja njegove istorijske uloge, sam Princip imao bi mnogo toga da kaže. Suočimo li danas reči Principovih nacionalističkih „branilaca“ sa onim što je on sam govorio na suđenju, naišli bismo na strahovite kontradiktornosti jer je, primera radi, Principova izjava iz 15. avgusta 1914. o tome kako mu je „političko ujedinjenje Jugoslovena uvek lebdelo pred očima“, nepomirljiva sa bilo kakvim etno-nacionalizmom današnjice. Ako je Princip bio nacionalnista, onda je on, prema sopstvenom priznanju, bio jugoslovenski nacionalista, što bi značilo da njegov nacionalizam nema obrise etno-nacije, već antikolonijalnog, progresivnog nacionalizma.[3] Slično je i sa debatom oko toga je li Princip heroj ili ne. Sećam se jednog intevjua koji je dao Sarajlija poznat pod nadimkom Ćelo. Iako ne želim da ulazim u to čime se on bavio u vreme rata u Bosni, ali mi je jedna njegova rečenica izuzetno prilagodljiva u slučaju Principa, a glasila je – parafraziram, da ne može on biti bošnjački heroj i da će on ili biti heroj svih koji žive u Sarajevu – ili neće biti heroj. Slično važi i za Gavrila. Ako je heroj, onda je heroj svih jugoslovenskih naroda jer u multietničkoj sredini, čovek ili može biti junak svih, ili ne biti junak. Naposletku, verujem da se cilj Mlade Bosne umnogome podudarao sa ciljevima srbijanske socijaldemokratije toga vremena, koju smatram jednom od najprogresivnijih relevantnih političkih snaga na ovim prostorima. Neki od tih ciljeva, možda su validniji danas nego u to vreme. U memorandumu upućenom Drugoj internacionali, između ostalog je stajalo: Za Evropu, najbolje rešenje balkanskog pitanja jeste u tome, da ga Evropa nikako ne rešava. I ko suzbija svaku kolonijalnu politiku evropskih sila ili sprečava da se mešaju u odnose balkanskih država i naroda (…) taj vrlo uspešno sprečava svetski rat“. I zaista, za razliku od nacionaliste Pašića, nacionaliste Draže Mihajilovića, nacionaliste Miloševića – Princip nikada nije računao na tal sa velikim silama. Njegov jugoslovenski nacionalizam računao je na solidarnost porobljenih naroda na balkanskom tlu. A šta bi mislio o četničkim kolaboracionistima i današnjim nastavljačima velikosrpske ideologije, pokazao je aktom kojim je tada pokazao i šta misli o Pašićevoj etno-nacionalističkoj vladi, aktom kojim je pucao na imperijalizam i domaći etno-nacionalizam, istovremeno.

Levo smetalo, 16.04.2014.

Peščanik.net, 17.04.2014.

———–    

  1. Da bi zvanična Srbija sve radila da spreči atentat jer joj je naprosto bio protivno interesima širenja koje je mogla ostvariti jedino pregovaranjem i nekakvim ustupcima Austrougarskoj, govori i svedočenje mladobosanca Danila Ilića sa suđenja: „Moram da priznam da sam i ja sam razmišljao o tome kako neće biti tako lako nabaviti bombe, jer ako bi zvanična Srbija za to saznala, ona bi sigurno sprečila nabavku“.
  2. Mladobosanac Trifun Grabež 4. jula je na suđenju izjavio: „Ja i Princip raspravljali smo više puta o teškom položaju naroda u Bosni (…) Zatim smo govorili o političkom ujedinjenju svih Jugoslovena sa Srbima pod Austrijom, bilo pod hrvatskim, srpskim ili slovenačkim imenom, u bilo kom obliku, ili kao republika ili kao federalna država, a u tu federaciju trebalo bi uključiti i Bugare“.
  3. „Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu, i da se oslobode Austrije.“