Razgovor vodio David Hugendick
Gospodine Graeber, mnogo se govori o dugovima koje Grčka mora da otplati. EU je uslovila svoje kredite Grčkoj ispunjavanjem političko-ekonomskih uslova. Zašto propisana ekonomska politika i strukturna prilagođavanja do sada nisu dale rezultata?
Niko stvarno ne veruje u to da se Grčki dugovi mogu ili da se uopšte moraju otplatiti. Reč je moralnom, a ne o ekonomskom problemu.
Na šta tačno mislite?
Establišment deluje uveren da će biti spašen bez straha da će morati da snosi bilo kakve posledice bez obzira na to koliko neodgovorno je postupao. Ovaj establišment tvrdi da je moralna zapovest da se životi, nade i snovi grčkog naroda, a pre svega najsiromašnijih, unište a mnogi od njih ostave da umru i to sve zbog finansijskih praksi bivših grčkih zvaničnika. Ovo nije preterivanje. Jedna od mera najnovijih programa štednje jeste 40-procentno smanjivanje budžeta za zdravstvo, koji je i do sada bio spatranski. To će za posledicu imati da mnogima koji boluju od malignih bolesti država neće moći da izdaje lekove, a ako ih sami ne budu kupili, onda će umreti. To je čisti ekonomski sadizam.
Finansijski sistem zasnovan na dugovima je tokom proteklih 150 godina značajno doprineo porastu globalnog blagostanja. Čini sa da na zapadu ovo više nije slučaj. Može li se globalna finansijska konstrukcija označiti kao „zamka za napredak“?
Nisam siguran da se sa tim slažem. Samo zato što se dve stvari u istoriji dogode istovremeno to ne znači da je jedna uzrok druge. Ne znamo kako bi danas svet izgledao da je na primer pre sto pedest godina uspela Pariska komuna usmerivši time svet u drugom pravcu. Da li bi medicina bila tako napredna kao što je danas? Ko zna, možda bi bila i naprednija. Pitanje je takođe šta podrazumevate pod blagostanjem – finansijski sistem je vrlo sposoban kada je reč o stalnom povećavanju proizvodnje.
Da li je to tako loše?
Ono što je nejasno je da li nas je sve ovo učinilo zadovoljnijim. Klinička depresija je danas rasprostranjenija nego ikada u ljudskoj istoriji, koliko je meni poznato, ali se slažem sa vama da bez obzira da li je moglo drugačije, sada smo se našli u zamci. Tehnološko zatišje, opadajući životni standard su znaci da je sistem zakazao, a uz to velikom brzinom uništavamo i ekološki sistem.
Koja rešenja predlažete?
Moje rešenje bila bi kombinacija slavlja, nekog oblika oprosta dugova i ozbiljne analize o radu i radnim odnosima. Zašto nam nije dovoljan četvoročasovni radni dan? Ne samo zato što bi nam se time pružila prilika za spas planete već bi takav rad imao i velike socijalne prednosti koje bi revolucionalizovale društvo na način različit od onoga koji nam je neoliberalizam obećavao, time bi se oslobodila kreativna energija. Ljudi bi znali šta da urade sa ta četiri dodatna slobodna sata, bar većina njih.
Čak i ako prevaziđemo moralni koncept dugova, da li je u globalnoj ekonomiji moguće eliminisati neravnotežu moći između bogatih i siromašnih država?
Dokle god postoje države jedne će biti moćnije od drugih. Problem su različiti standardi stanovništva koje u ovim državama živi. Moćne i bogate zemlje mogle bi rešiti problem globalnog siromaštva prilično brzo kada bi to želele. Evo nešto o čemu bi trebalo razmisliti: Šta bi se desilo kada bi svi ukinuli granične kontrole? Kada bi se svaki stanovnik Gvatemale ili Zambije mogao bez ikakvih ograničenja preseliti u SAD ili Holandiju, ne smatrate li da bi se tada bogate zemlje maksimalno potrudile da stanovnike ovih zemalja ohrabre da tamo i ostanu? Mislite da ne bi našli neko rešenje? Pa naravno da bi našli!
Šta govori o ekonomiji kao nauci činjenica da nam je u ovom času njenog potencijalno najvećeg uticaja dužna gotovo sve odgovore na pitanja zašto i kuda?
Iskreno se pitam da li je uopšte reč o nauci. Ona nam nudi jedno ili dva korisna objašnjenja o tome kako se ljudi ponašaju u određenim okolnostima, ali njen glavni zadatak je da ljude nauči kako da se ponašaju, a ne kako da objašnjavaju svoje ponašanje. U ekonomiji akcenat je na moći, a ne na razvijanju alternativa. Ona je najmoćniji instrument koje su elite iskoristile kako bi nas ubedile da ne postoji alternativa. Zato i nisu imale ništa da kažu kada se nakon slavlja sistem urušio.
Da li je zamisliva ekonomska teorija koja se prilagođava sadašnjim uslovima?
Ono što se često označava kao ekonomska teorija je ustvari politička ideologija. Ovoga trenutka dominira jedna teorijska škola. Kada se ona diskredituje, ona se ne preispituje već iznova napada svoje protivnike. Zato su zastupnici heterodoksne ekonomije, koji su predvideli slom iz 2008. godine, još više gurnuti na marginu. Smatram da se na ovaj način mogu objasniti i žestoki napadi na sistem visokog obrazovanja u SAD i Velikoj Britaniji. Rač je o borbi za totalnu ideološku kontrolu nad ovim institucijama, koje bi mogle da ponude neku alternativu, kako bi se reklo da alternativa ne postoji.
David Graeber je američki etnolog i anarhista, predavao je na Jejlu, a sada radi na Goldsmith koledžu na Londonskom univerzitetu. Napisao je veliki broj knjiga od kojih je poslednja „Dugovi: prvih 500 godina“
Die Zeit, 26.07.2012.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 27.07.2012.
