Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Prikaz knjige: Robert Skidelsky – „Money and government: The past and future of economics / Novac i država: prošlost i budućnost ekonomije“, Yale University Press, 2018.

Ljudi zaduženi da upravljaju velikim privredama sveta sve manje veruju da je ekonomija sposobna da odgovori svom zadatku. Ona sve više liči na nauku koja rešava probleme koji više ne postoje.

Na primer, opsesija ekonomista inflacijom. Profesori ekonomije uče studente da je primarni zadatak države – mnogi bi rekli njen jedini zadatak na polju ekonomije – da osigura stabilnost cena. Uvek moramo budno paziti na pošast inflacije. Olako štampanje novca je greh po sebi. Ako se zajedničkim delovanjem države i centralne banke inflacija drži pod kontrolom, tržište će pronaći svoju „prirodnu stopu nezaposlenosti“. Ohrabreni stabilnošću cena, investitori će se pobrinuti da osiguraju zdrav privredni rast. Učenja koja su popularisali monetaristi 80-ih godina prošlog veka, pre svega ideja da se uloga države mora ograničiti na upravljanje novčanom masom, do 90-ih godina su proglašena za elementarne istine zdravog razuma. Svaka politička debata počinjala je ritualnim potvrđivanjem vere u pogubnost državne potrošnje. Tako je i danas, uprkos činjenici da od recesije 2008. centralne banke bez prestanka pumpaju novac u sistem bezuspešno pokušavajući da izazovu inflaciju i tako podstaknu bogate da urade nešto korisno sa svojim bogatstvom.

Današnji ekonomski univerzum razlikuje se od sveta pre poslednjeg sloma. Pad nezaposlenosti više ne dovodi do rasta nadnica. Štampanje novca više ne proizvodi inflaciju. Ipak, jezik javnih debata i učenje sadržano u udžbenicima ekonomije ostaju nepromenjeni.

Izvesna inertnost institucija je razumljiva i očekivana. Današnji ekonomisti nisu naročito dobri u predviđanju finansijskih lomova i razvijanju modela ekonomskog prosperiteta ili usporavanja klimatskih promena. Ali nema im premca kada treba da zaštite sopstveno pravo da govore sa pozicija intelektualnog autoriteta, uprkos nagomilanim promašajima svoje struke. Ekonomija se u školama ne predaje kao priča o sučeljavanju argumenata – kao pregled često sukobljenih perspektiva i teorija, kao što je slučaj sa drugim društvenim naukama – već kao disciplina srodna fizici, kao istorija postupnog otkrivanja univerzalno važećih, neopozivih, matematički formulisanih istina. „Heterodoksne“ teorije, naravno, postoje (institucionalisti, marksisti, feministi, austrijska škola, postkejnsijanci…) ali njihovi zagovornici nemaju pristup „ozbiljnim“ ekonomskim katedrama. Čak ni otvorene pobune studenata ekonomije (od pokreta post-autistične ekonomije u Francuskoj do post-recesione ekonomije u Britaniji) nisu pomogle da se takve ideje uključe u njihove programe.

Heterodoksni ekonomisti se prikazuju kao opasni zanesenjaci, iako imaju više uspeha u prognoziranju ekonomskih kretanja u stvarnom svetu. Što je još gore, temeljne psihološke pretpostavke na kojima počiva neoklasična ekonomija kolonizovale su ostatak visokog školstva i snažno utiču na naše razumevanje sveta – iako su ih profesionalni psiholozi odavno odbacili.

***

Nesklad između tema javne debate i ekonomske stvarnosti nigde nije tako dramatično izražen kao u Velikoj Britaniji, zbog čega je to verovatno prva zemlja u kojoj se naslućuje promena. Pre nego što će finansijski mehur eksplodirati 2008, zemljom su upravljali novi laburisti sa pozicije levog centra. Glasači su ih za to primereno kaznili i doveli na vlast niz konzervativnih vlada koje su ponudile retoriku štednje – čerčilovsko pozivanje na zajedničku žrtvu u ime opšteg dobra – što je britanska javnost prilično dobro prihvatila, pa je vladajuća partija dobila priliku da očerupa ono malo što je ostalo od britanske socijalne države i sprovedu redistribuciju u korist bogatih. „Nema čarobnog drveta na kom raste novac“, ponavljala je Theresa May pred vanredne izbore 2017 – što je verovatno jedini zapamćeni slogan iz jedne od najneuverljivijih političkih kampanja u britanskoj istoriji. Fraza je beskrajno ponavljana u medijima svaki put kad bi neko postavio pitanje zašto je Velika Britanija jedina zemlja u zapadnoj Evropi koja naplaćuje školarinu studentima i da li je zaista neophodno da imamo toliko beskućnika na ulicama.

Najzanimljivija stvar u vezi s njenim sloganom je to što nije tačan. Britanija je puna čarobnog drveća na kom raste novac, kao i svaka druga razvijena ekonomija. To drveće su „banke“. Pošto moderni novac nije ništa više od kredita, banke mogu da ga proizvode doslovno ni iz čega, i to čine jednostavnim odobravanjem zajmova. Gotovo sav novac koji danas kruži Britanijom proizvele su banke na taj način. Ali najveći deo javnosti to ne zna. Takođe, nedavna anketa britanske istraživačke organizacije Private Money pokazala je da oko 85 odsto članova parlamenta nema pojma kako nastaje novac (većina veruje da se štampa u Kraljevskoj kovnici).

Prirodom svog posla ekonomisti znaju dosta o bankarskom poslovanju, a opet su veliki deo 20. veka proveli raspravljajući o tome šta se tačno događa kada klijent banke podnese zahtev za odobravanje zajma. Jedna škola mišljenja tvrdi da banke iznos zajma povlače iz raspoloživih sredstava iz sopstvenih rezervi, druga da tako nastaje novi novac, ali samo kroz efekat monetarno-kreditne multiplikacije (pa tako zajam u krajnjoj instanci ipak ima pokriće u nečijoj penziji u nekom penzijskom fondu). Tek manjina – uglavnom heterodoksnih ekonomista, postkejnsijanaca i zagovornika moderne monetarne teorije – zastupa ono što se naziva „modelom bankarskog kreiranja novca“: bankari potezom pera stvaraju novac, uvereni da će klijent svoj zajam od milion dolara ionako samo premestiti na druge račune, pa će se na nivou sistema potraživanja i dugovanja svakako poništiti. Sa ovog stanovišta, zajmovi nisu utemeljeni na depozitima, već su depoziti proizvod zajmova.

Nikome nije palo na pamet da se zaposli u banci i iz prve ruke ispita šta se stvarno događa kada klijent banke zatraži kredit, sve dok 2014. nemački ekonomista po imenu Richard Werner nije učinio upravo to i tako otkrio da službenici koji odobravaju kredite ne proveravaju raspoloživa sredstva banke, rezerve, niti bilo šta drugo. Jednostavno proizvode novac ni iz čega, uz pomoć malo „čarobnog praha“, kako se on izrazio.

***

Izgleda da je iste godine dozlogrdilo i izvesnim elementima unutar ozloglašeno nezavisnih britanskih državnih službi. Pitanje stvaranja novca najednom je postalo važna tema u sporenjima između ekonomista. Uverljiva većina ekonomista u Velikoj Britaniji, čak i onih etabliranih, već je osuđivala mere štednje kao kontraproduktivne (što, predvidljivo, nije imalo uticaja na javnu debatu). Ipak, došao je trenutak kada je dalje insistiranje na tome da tehnokrati nadležni za održavanje sistema moraju da zasnivaju svoje odluke o državnim politikama na neispravnim premisama o nečemu tako elementarnom kao što je stvaranje novca – počelo da liči na insistiranje da inženjeri projektuju mostove računajući da je broj π jednak kvadratnom korenu broja 47. Inženjeri znaju da bi se takvi mostovi rušili, da bi ljudi stradali.

Nedugo zatim, Engleska banka (britanski ekvivalent Federalnih rezervi, čiji ekonomisti mogu slobodno da govore sve što požele jer formalno nisu deo vlade) objavila je opsežan zvanični dokument pod naslovom „Stvaranje novca u modernoj ekonomiji“, sa obiljem video snimaka i animacija, da bi pokazala istu stvar: postojeći udžbenici ekonomije i vladajuća monetaristička ortodoksija nemaju veze sa stvarnošću. Heterodoksni ekonomisti su u pravu. Privatne banke proizvode novac. Centralne banke kao što je Engleska banka takođe proizvode novac i monetaristi greše kada tvrde da je njihova primarna funkcija kontrola novčane mase. Zapravo, njihova glavna funkcija je utvrđivanje kamatne stope – koliko privatne banke mogu naplatiti novac koji stvaraju. Što znači da gotovo sve javne debate na ovu temu počivaju na pogrešnim premisama. Na primer, ako su tvrdnje Engleske banke tačne, onda zaduživanje države ne smanjuje količinu raspoloživog novca za privatni sektor, već stvara novi novac koji prethodno nije postojao.

Očekivalo bi se da će priznanje sa tako visokog mesta snažno odjeknuti, i u nekim uskim krugovima to se i dogodilo. Centralne banke u Norveškoj, Švajcarskoj i Nemačkoj izašle su pred javnost sa sličnim dokumentima. Reakcija medija u Velikoj Britaniji bila je tišina. Koliko je meni poznato, dokument Engleske banke nije nikada pomenut na programima BBC-a ili bilo koje druge TV stanice. Kolumnisti su nastavili da pišu kao da je monetarizam neosporna istina. Političare su i dalje iznurivali pitanjima gde misle da pronađu novac za socijalne programe. Kao da je uspostavljena nekakva entente cordiale u kojoj je tehnokratima dozvoljeno da žive u teorijskom univerzumu, dok su političari i politički komentatori nastavili da žive u drugom, sasvim drugačijem.

Ipak, ima naznaka da je to aranžman ograničenog veka. Engleska i naročito Engleska banka ponose se svojom reputacijom kanarinca u rudniku kada su u pitanju svetski ekonomski trendovi. Monetarizam je stekao poštovanje intelektualnih krugova tek kada su ga 70-ih godina prošlog veka prigrlili ekonomisti Engleske banke. Odatle ga je preuzela otpadnička frakcija pod vođstvom Margaret Thatcher, da bi ga zatim prihvatio Ronald Reagan i iz Sjedinjenih Država izvezao u ostatak sveta.

Moguće je da će se sličan niz događaja ponoviti. Godinu dana posle publikovanja izveštaja Engleske banke, 2015, laburisti su prvi put organizovali otvorene izbore za partijsko vođstvo. Na čelo partije je dospelo levo krilo pod vođstvom Jeremya Corbyna, sa Johnom McDonnellom na mestu ministra finansija u senci. U tom trenutku laburisti su smatrani za marginalne ekstremiste, otprilike kao frakcija Margaret Thatcher unutar Konzervativne partije 1975; takođe (uprkos upinjanju medija da ih prikažu kao nereformisane socijaliste iz 70-ih godina) to je jedina značajna politička grupacija u Engleskoj koja je otvorena za nove ekonomske ideje. Dok je najveći deo političkog establišmenta poslednje dve godine proveo nadvikujući se na temu brexita, McDonnellov tim i omladinske grupe laburista organizovali su radionice na kojima su razmatrani predlozi novih politika, od četvorodnevne radne nedelje i univerzalnog dohotka do zelene industrijske revolucije i „Komunizma potpuno automatizovanog luksuza“. Takođe su pozivali heterodoksne ekonomiste da razvijaju obrazovne programe koji će transformisati naše shvatanje kako ekonomija zaista funkcioniše. Korbinizam je izazvao jedinstven otpor gotovo svih sektora političkog establišmenta, ali nije nemoguće da nas čekaju promene od istorijskog značaja.

***

Jedan od znakova da se događa nešto istorijski novo jesu pokušaji istraživača da prošlost protumače u novom svetlu. Jedna od najznačajnijih knjiga koje su se pojavile u Velikoj Britaniji u nekoliko poslednjih godina je Novac i država: prošlost i budućnost ekonomije, a njen autor je Robert Skidelsky. Najavljena kao pokušaj da se odgovori na pitanje zašto je mejnstrim ekonomija postala beskorisna u godinama pre i posle krize 2008, knjiga nudi svež pogled na istoriju ekonomske discipline kroz razmatranje dve teme – novca i države – o kojima većina ekonomista nerado govori.

Skidelsky je odlično pozicioniran da ispriča ovu priču. On je jedinstveno engleska pojava: uljudni bundžija, tako duboko usađen u britanski establišment da mu ne pada na pamet da postoje stvari o kojima ne bi trebalo da govori. Rođen je u Mandžuriji, studirao na Oksfordu, predavao je političku ekonomiju na Vorviku. Ipak, najpoznatiji je kao autor trotomne biografije Johna Maynarda Keynesa. Poslednje tri decenije proveo je u gornjem domu parlamenta kao baron od Tiltona, gde je u različitim periodima ulazio u razne političke saveze ili nastupao nezavisno. U prvim Blairovim godinama bio je konzervativac i šef opozicione grupe gornjeg doma za ekonomska pitanja; sada nastupa nezavisno, ali u načelu je blizak laburističkoj levici. Drugim rečima, Skidelsky ide samo svojim putem. A taj put je često veoma zanimljiv. U nekoliko poslednjih godina je iskoristio prednosti svog položaja u najelitnijem zakonodavnom telu da na najvišem nivou organizuje seriju seminara o reformisanju ekonomske discipline; ova knjiga je, na neki način, prvi plod te inicijative.

Knjiga nam pruža uvid u večni sukob dve široko postavljene teorijske perspektive u kom uvek pobeđuje jedna ista strana – iz razloga koji nemaju veze ni sa sofisticiranošću argumenata ni sa dokazanim uspehom u prognoziranju ekonomskih zbivanja. Izgleda da se suština spora uvek svodi na pitanje prirode novca. Da li je najbolje zamisliti novac kao fizičku robu, kao dragocenost koja nam samo olakšava razmenu, ili je bolje posmatrati ga prvenstveno kao kredit, knjigovodstveni sistem, kruženje menica – u svakom slučaju kao društveni ugovor? To je rasprava koja u različitim oblicima traje hiljadama godina. Ono što nazivamo „novcem“ uvek je mešavina jednog i drugog i, kao što sam već tvrdio u knjizi Dug: prvih pet hiljada godina (2011), tačan odnos snaga između dve komponente varira kroz vreme. U srednjem veku, svakodnevne transakcije u Evroaziji obično su obavljane korišćenjem kredita, dok se za novac verovalo da je apstrakcija. Do promene percepcije došlo je sa usponom globalnih evropskih carstava u 16. i 17. veku i poplavom zlata i srebra opljačkanog u Americi. Istorijski posmatrano, ideja da zlato jeste novac dominira u periodima nasilja, masovnog ropstva i haranja predatorskih armija. Najveći deo sveta upravo je tako doživeo susret sa imperijama Španije, Portugalije, Holandije, Francuske i Velike Britanije. Važna teorijska novina uvedena idejom o novcu zasnovanom na plemenitim metalima, primećuje Skidelsky, kasnije je izrasla u kvantitativnu teoriju novca (u udžbenicima obično označena kao KTM – jer ekonomisti obožavaju skraćenice).

Glavne elemente kvantitativne teorije novca prvi je izložio francuski pravnik po imenu Jean Bodin u debati o uzrocima nagle i destabilizujuće inflacije ubrzo pošto je Španija kolonizovala Ameriku. Bodin je tvrdio da je inflacija jednostavno stvar ponude i tražnje: ogroman priliv zlata i srebra iz španskih kolonija oborio je vrednost evropskog novca. Temeljno načelo takvog zaključivanja moralo je izgledati kao stvar zdravog razuma svakome ko je imao iskustva s trgovinom. Ipak, čini se da je njegov zaključak počivao na pogrešnim pretpostavkama. Pre svega, najveći deo zlata i srebra iz Meksika i Perua nije završio u Evropi, svakako ne u obliku kovanog novca. Najveći deo je transportovan direktno u Kinu i Indiju (za kupovinu začina, svile i ostale „luksuzne orijentalne robe“). Inflatornim pritiscima u Evropi mogle su doprineti spekulativne obveznice. To je gotovo uvek slučaj kada se primenjuje KTM: sve je jednostavno i očigledno, pod uslovom da zanemarite najvažnije faktore.

U slučaju inflacije u 16. veku, na primer, kada se uzmu u obzir kredit, gomilanje novca i spekulacije – da ne pominjemo povišen nivo ekonomske aktivnosti, investicije i tehnološki razvoj, kao i nivo nadnica (što ima veliki uticaj na relativnu moć radnika i poslodavaca, zajmodavaca i zajmoprimaca) – nije moguće sa izvesnošću tvrditi šta je bio odlučujući faktor: da li je novčana masa podstakla rast cena ili je rast cena doveo do uvećanja novčane mase. Tehnički posmatrano, sve se svodi na izbor između egzogenih i endogenih teorija novca. Treba li novac posmatrati kao spoljni faktor, kao one španske zlatnike koji su preplavili Antverpen, Dablin i Đenovu u doba Filipa II, ili ga treba zamisliti prvenstveno kao proizvod ekonomske aktivnosti, rudarenja, kovanja i puštanja u opticaj, ili kao kreditni instrument koji treba da zadovolji određenu tražnju – što bi značilo da su koreni inflacije na drugoj strani.

Najkraće rečeno: KTM ne funkcioniše. Udvostručenje količine zlata u zemlji neće imati efekta na cenu sira ako svo zlato završi u rukama bogataša koji će ga zakopati ili upotrebiti da pozlate podmornice (upravo zato kvantitativno popuštanje, strategija kupovine dugoročnih državnih obveznica da bi se uvećala novčana masa, ne daje rezultate). Ono što je zaista bitno jeste potrošnja.

Uprkos tome, od Bodinovog vremena do danas, svaki put kada se povede rasprava o ekonomskim politikama, zagovornici kvantitativne teorije novca odnose prevagu. U Engleskoj je presedan uspostavljen 1696, odmah posle osnivanja Engleske banke, u raspravi povodom ratne inflacije koja se povela između sekretara trezora Williama Lowndesa, Isaaca Newtona (upravnika kovnice) i filozofa Johna Lockea. Newton se saglasio sa trezorom da je potrebno devalvirati srebrni novac da bi se sprečio deflacioni kolaps; Locke je zastupao ekstremno monetarističko stanovište i tvrdio da se postupanje države mora ograničiti na garantovanje vrednosti imovine (uključujući kovani novac), te da bi predložena intervencija zbunila investitore i oštetila zajmodavce. Locke je pobedio u raspravi. Usledio je deflacioni kolaps. Nagla kontrakcija novčane mase dovela je do ekonomskog potresa koji je stotine hiljada ljudi ostavio bez posla, proizveo bedu, nerede i glad. Vlada je brzo intervenisala primerenijim ekonomskim politikama (prvo tako što je dozvolila bankama da državni ratni dug monetizuju pretvarajući ga u papirni novac, i konačno odustajanjem od srebrnog standarda) ali u zvaničnoj retorici se i dalje držala Lockeove ideologije male države koja štiti interese kreditora i strogo kontroliše novac, što će biti teren svih budućih debata.

Skidelsky navodi da se isto dogodilo još nekoliko puta, 1797, 40-ih i 90-ih godina 19. veka i konačno krajem 70-ih i početkom 80-ih godina 20. veka sa Margaret Thatcher i Reaganom. Monetarizam je prevagnuo svaki put i svaki put su se događaji nizali istim redosledom:

(1) Država usvaja strogu monetarnu politiku kao vrhovno načelo.

(2) Sledi ekonomska katastrofa.

(3) Država u tišini odustaje od stroge monetarne politike.

(4) Ekonomija se oporavlja.

(5) Filozofija stroge monetarne politike se potvrđuje kao vrhovno načelo zdravog razuma.

Kako im je pošlo za rukom da opravdaju tako upečatljivu seriju neuspeha? Veliki deo krivice, smatra Skidelsky, snosi škotski filozof David Hume. Kao rani zagovornik KTM, Hume je među prvima formulisao ideju da su kratkoročni šokovi – poput onog koji je izazvao Locke – korisni na duži rok ako se tako snaže moći tržišta da se samoreguliše:

„Počevši od Humea ekonomisti prihvataju razliku između kratkoročnih i dugoročnih efekata ekonomske promene, uključujući i efekte intervencija na državnim politikama. Uvođenjem ove razlike zaštićena je teorija ekvilibrijuma, jer to dozvoljava da se teorija preformuliše na način koji donekle uzima u obzir i stvarnost. Kratki rok je u ekonomiji obično period u kom tržište (ili ekonomija) privremeno odstupa od svog dugoročnog ekvilibrijuma usled delovanja nekog „šoka“. Takav način razmišljanja implicira da država treba jednostavno da prepusti tržištu da samo pronađe svoj prirodni položaj ekvilibrijuma. Pokušaji države da „koriguje“ devijaciju samo stvaraju još veće probleme.“

Svaka teorija ove vrste sadrži logičku grešku, jer ne ostavlja nikakvu mogućnost da bude osporena. Premisa da se tržišta na kraju uvek koriguju sama od sebe može se testirati jedino ako imamo usaglašenu definiciju „kraja“; za ekonomiste ta definicija glasi otprilike ovako: „koliko god vremena je potrebno da stignemo do onog trenutka kada mogu da objavim da se ekonomija vratila u ekvilibrijum“. (Isto kao što se za tvrdnje „na kraju uvek pobede varvari“ ili „istina uvek pobeđuje“ ne može dokazivati da su neispravne, jer u prevodu one znače „kraj je trenutak kada pobede varvari ili istina“.)

Tako su svi delovi slagalice postavljeni na svoja mesta: stroga monetarna politika (koja pogoduje kreditorima i bogatima) prikazana je kao „gorka pilula“ koja nam je neophodna da bi se pokazali cenovni signali i da bi se tržište vratilo zdravom stanju dugoročne ravnoteže. Opisujući kako se to dogodilo, Skidelsky prikazuje istoriju koju je prvi mapirao Karl Polanyi 40-ih godina 20. veka, a koja pokazuje da su navodno samoregulišuća nacionalna tržišta zapravo proizvod pažljivog društvenog inženjeringa. Deo tog projekta je kreiranje državnih politika proračunatih da inspirišu resentiman prema „glomaznoj državi“. Skidelsky piše:

„Ključna inovacija bio je porez na dohodak, prvi put uveden 1814, da bi ga [premijer Robert] Peel obnovio 1842. Do 1911-14. taj porez je postao glavni izvor prihoda države. Porez na dohodak obavlja dve korisne funkcije: obezbeđuje britanskoj državi stabilan izvor prihoda i podstiče glasače da se priključe borcima protiv glomazne države, jer pravo glasa imaju samo poreski obveznici… „Fiskalna strogost“ je u doba Gladstonea „postala temelj nove moralnosti“.“

Zapravo, nema nikakvog razloga da se moderna država finansira primarno uzimanjem dela zarade svim svojim stanovnicima. Postoji mnogo načina da se to učini. Postoje drugi porezi – na zemlju, imovinu, dobit, potrošnju (koji se mogu učiniti manje ili više progresivnim) – koji su znatno efikasniji, jer je izgradnja birokratskog aparata potrebnog da se za potrebe oporezivanja prate lične prilike svakog stanovnika zemlje zastrašujuće skupa. Ali to nije važno: jer ideja oporezivanja dohotka i jeste da čitav proces deluje preteće i agresivno, da proizvede utisak makar i male nepravičnosti. Kao i mnogi drugi elementi klasičnog liberalizma (i savremenog neoliberalizma) univerzalno oporezivanje je sjajan trik – siguran put širenja birokratske države koji istovremena dopušta liderima da se pretvaraju da su borci za malu i efikasnu državu.

***

Veliki izuzetak od opšteg pravila je sredina 20. veka, vreme koje pamtimo kao kejnsijansku epohu. U to doba, uplašeni Oktobarskom revolucijom i mogućnošću masovne pobune radničke klase, lideri kapitalističkih demokratija su dozvolili redistribuciju dotad neviđenih razmera – što je donelo period najvećeg materijalnog prosperiteta u istoriji čovečanstva. Priča o kejnsijanskoj revoluciji 30-ih godina i neoklasičnoj kontrarevoluciji 70-ih godina 20. veka ispričana je već mnogo puta, ali Skidelsky uspeva da pruži svež uvid u pozadinu ovog sukoba.

Keynes je bio antikomunista, najviše zato što je verovao da kapitalizam ima veće izglede da osigura brz tehnološki razvoj koji će ukinuti potrebu za materijalnim radom. Želeo je punu zaposlenost, ne zato što je mislio da je rad dobar, već da bismo se što pre otarasili rada u skladu s njegovom vizijom društva u kojem je tehnologija ljudski rad učinila suvišnim. Drugim rečima, pretpostavljao je da tlo pod nogama analitičara nikada ne miruje; predmet svake društvene nauke po definiciji je nestabilan. Max Weber je iz sličnih razloga tvrdio da društvene nauke nikada ne mogu stići ni do čega makar i približno sličnog zakonima fizike, jer dok prikupe dovoljno informacija, društvo i ono što su istraživači želeli da o njemu saznaju već su se promenili toliko da su prikupljene informacije beskorisne. Keynesovi protivnici, s druge strane, odlučili su da argumente grade upravo na takvim univerzalnim načelima.

Kada se stvar posmatra spolja, nije lako uočiti šta je predmet spora, jer je rasprava prerušena u tehnički disput o ulogama mikro- i makroekonomije. Kejnsijanci su tvrdili da je mikroekonomija primeren okvir za proučavanje ponašanja domaćinstava ili preduzeća koja pokušavaju da optimizuju svoje prednosti na tržištu, ali čim pređemo na nivo nacionalnih ekonomija, nalazimo se u okruženju sasvim drugačijeg nivoa složenosti gde važe drugačiji zakoni. Kao što nije moguće shvatiti ponašanje mravojeda u sezoni parenja na osnovu hemijskih reakcija u ćelijama njegovog organizma, tako se ni trendovi u trgovini, investicijama ili fluktuacije kamatnih stopa i stopa zaposlenosti ne mogu protumačiti samo kao agregacija svih mikrotranskacija za koje nam se čini da ulaze u njihov sastav. Obrasci su, kao što kažu filozofi nauke, „svojstva u nastajanju“. Očigledno, bilo je potrebno da razumemo taj mikronivo (kao što je bilo potrebno ispitati hemijske reakcije na ćelijskom nivou kod mravojeda) da bismo uopšte dobili šansu da razumemo šta se događa na višem nivou složenosti, ali to po sebi nije dovoljno.

Kontrarevolucionari, počevši od Keynesovog starog rivala Friedricha Hayeka iz Londonske škole ekonomije i njegovih saboraca u društvu Mont Pelerin, uzeli su na nišan upravo ideju da je nacionalna ekonomija nešto više od zbira svojih delova. Politička motivacija iza takvog usmerenja, primećuje Skidelsky, bilo je njihovo neprijateljstvo prema samoj ideji države (i, u širem smislu, ideji bilo kakvog zajedničkog dobra). Nacionalne ekonomije se zaista mogu svesti na agregatni učinak miliona individualnih odluka, a svaki od elemenata makroekonomije prevesti na „mikroekonomske temelje“ ako na tome insistirate.

Takva pozicija je bila radikalna po učinku zato što je formulisana upravo u trenutku kada je mikroekonomija prolazila kroz duboku transformaciju – započetu marginalnom revolucijom krajem 19. veka: iz tehnike za razumevanja načina na koji učesnici na tržištu donose odluke u opštu filozofiju ljudskog života. To je izvedeno na osnovu niza pretpostavki za koje su i ekonomisti spremno priznavali da zapravo nisu tačne: pretpostavimo, rekli su, da postoje savršeno racionalni akteri motivisani isključivo ličnim interesom koji tačno znaju šta žele i nikada se ne predomišljaju i imaju pun pristup svim informacijama koje utiču na cene. To bi nam omogućilo da pravimo precizne prediktivne modele ponašanja takvih individua.

Naravno, nema ničeg pogrešnog u korišćenju pojednostavljenih modela. Svaki pokušaj proučavanja ljudskog ponašanja počinje takvim modelima. Ali onda na scenu stupa empirijski metod koji modele testira poređenjem sa onim što stvarni ljudi čine i prilagođava ih u skladu sa nalazima. Ekonomisti to nisu uradili. Umesto toga, otkrili su da ako svoje modele zaogrnu matematičkim formulama, potpuno nerazumljivim neprofesionalcima, mogu izgraditi svet u kom njihove premise nikada neće biti osporene. („Svi akteri nastoje da maksimizuju korist. Šta je korist? To je ono što akteri pokušavaju da maksimizuju.“) Matematičke jednačine su omogućile ekonomistima da tvrde da je njihova disciplina jedina grana društvenih nauka koja je prešla na stranu prirodnih nauka zahvaljujući svojim prediktivnim moćima (iako su uspešna predviđanja ograničena uglavnom na ponašanje drugih ekonomista).

To je omogućilo da homo economicus osvoji univerzitete, pa su do 50-ih i 60-ih godina 20. veka gotovo sve discipline kojima pripremamo mlade da jednog dana preuzmu poluge moći (političke nauke, međunarodni odnosi i slično) usvojile neki oblik „teorije racionalnog izbora“ koja je potekla iz mikroekonomije. Do 80-ih i 90-ih godina to je dostiglo takve razmere da se čak ni šefovi umetničkih i humanitarnih fondacija nisu smatrali dovoljno kvalifikovanim ako nisu makar načelno upućeni u „nauku“ koja počiva na premisi da su ljudi pre svega sebični i pohlepni.

To su „mikroekonomski temelji“ na koje su neoklasični reformatori postavili makroekonomiju kada je došlo vreme da se ona vrati u igru. Iskoristili su neke od evidentnih nedostataka u kejnsijanskoj doktrini – pre svega nesposobnost da objasni stagflaciju 70-ih godina – da uklone sve ostatke kejnsijanske nadgradnje i vrate se politikama koje su vladale u 19. veku. Usledio je poznati istorijski niz. Monetarizam ponovo nije proradio; u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama takve politike su brzo napuštene. Ali intervencija je bila toliko ideološki efikasna da su čak i „novi kejnsijanci“ kao Joseph Stiglitz i Paul Krugman osećali obavezu da ostanu na terenu novih mikroekonomskih temelja.

Problem je u tome, naglašava Skidelsky, što apsurdne polazne pretpostavke nisu ništa manje apsurdne kada ih pomnožimo sa hiljadu. Ili, kako on to manje uvijeno kaže, „sumanute premise vode sumanutim zaključcima“:

„Hipoteza o efikasnosti tržišta (HET), koju je popularisao Eugene Fama… rezultat je primene racionalnih očekivanja na finansijska tržišta. Hipoteza racionalnih očekivanja (HRO) kaže da akteri optimalno i trenutno koriste sve raspoložive informacije o ekonomiji i državnim politikama da prilagode svoja očekivanja… Tako, tvrdi Fama… „Na efikasnom tržištu kompeticija između mnogih inteligentnih učesnika vodi do situacije u kojoj je… stvarna cena nekog finansijskog proizvoda prilično dobra procena njegove imanentne vrednosti“.“

Drugim rečima, morali smo da se pretvaramo da tržišta po definiciji ne mogu biti u krivu. Ako je 80-ih godina za zemljište ispod imperijalnog kompleksa u Tokiju procenjeno da vredi više nego sva zemlja na kojoj stoji Njujork, to mora biti zato što ona zaista toliko vredi. Ukoliko ima devijacija, one su uvek nasumične, „stohastičke“, nepredvidive, privremene i u krajnjoj instanci nevažne. U svakom slučaju, racionalni akteri će brzo reagovati i prigrabiti sve potcenjene akcije. Skidelsky konstatuje:

„U tome je paradoks. S jedne strane, teorija kaže da su spekulativni pokušaji da se profitira besmisleni jer je cena akcija u svakom trenutku ona prava, a buduće fluktuacije nije moguće prevideti. S druge strane, ako investitori ne pokušavaju da profitiraju, tržište ne može biti efikasno jer mehanizam za samoregulacije ne može da deluje… Drugo, ako je cena akcija uvek ona prava, onda tržišta ne mogu generisati finansijske mehurove i krize… Takav stav je pretočen u državne politike: „državni zvaničnici, počevši od Alana Greenspana [na čelu Federalnih rezervi], nisu se usudili da probuše mehur jer se nisu usuđivali da pomisle da je u pitanju mehur“. Hipoteza o efikasnosti tržišta je to onemogućila. Kako prepoznati nešto što po definiciji ne može da postoji?“

I to je verovatno najsmisleniji odgovor na čuveno pitanje koje je britanska kraljica uputila svojim ekonomistima – kako je moguće da niko nije video šta se sprema?

Tako smo napravili pun krug. Posle katastrofalnih promašaja ortodoksni ekonomisti su se povukli u discipline u kojima su jaki – akademske politike i institucionalna moć. U Velikoj Britaniji jedan od prvih poteza nove koalicije konzervativaca i liberalnih demokrata 2010. bila je reforma visokog školstva. Školarine su utrostručene i uveden je američki sistem studentskih kredita. Na osnovu zdravog razuma moglo se pomisliti da ako školski sistem već dobro funkcioniše (uprkos svemu britanski univerziteti su i dalje bili među najboljima na svetu), dok finansijski sistem zamalo nije potopio svetsku ekonomiju, onda bi valjda finansijski sistem treba reformisati po ugledu na školski, a ne obratno. Agresivni potezi da se uradi upravo suprotno mogli su biti motivisani jedino ideološki. To je pobeda ideje da znanje ne može biti ništa više od ekonomskog dobra.

Sličnim potezima je učvršćena kontrola nad institucionalnim strukturama. BBC, nekada ponosno nezavisna kuća, pod torijevicima se pretvorila u portparola vladajuće partije čiji komentatori neretko samo ponavljaju partijske stavove, od reči do reči – stavove koji se, kada je ekonomija u pitanju, temelje na diskreditovanim teorijama. U političkim debatama se „gorke pilule“ i „fiskalna strogost“ nude kao jedino rešenje; istovremeno, Engleska banka besomučno štampa novac u pokušaju da izazove inflaciju, bez uspeha, jer novac završava u rukama najbogatijih. Rezultati u stvarnom svetu bili su, blago rečeno, neubedljivi. U petoj najbogatijoj zemlji na svetu približno svaki dvanaesti stanovnik zemlje trpi glad, čak i na vrhuncu oporavka. Ako „ekonomiju“ definišemo kao sredstvo kojim ljudska vrsta zadovoljava svoje materijalne potrebe, britanska ekonomija je daleko od funkcionalnosti. Očajnički pokušaji britanske političke klase da promeni temu (brexit) ne mogu večno trajati. Na kraju će morati da se suoče sa stvarnim problemima.

***

Ekonomska teorija u svom današnjem obliku liči na šupu punu neispravnih alatki. To ne znači da unutra nema korisnih stvari, ali suština je da imamo disciplinu stvorenu da rešava probleme nekog drugog veka. Problem optimalne distribucije rada i resursa na način koji će osigurati visok nivo ekonomskog rasta jednostavno nije najvažniji problem s kojim se danas suočavamo. Prava pitanja su kako da odgovorimo na tehnološki rast produktivnosti i pad tražnje za radom, kako da efikasno uredimo rad na pružanju nege i usput ne uništimo planetu? Za to nam je potrebna drugačija vrsta znanja. „Mikroekonomski temelji“ današnje ekonomije ne dozvoljavaju da se nova disciplina pojavi. Neka nova i održiva nauka moraće ili da se osloni na akumulirana znanja feminizma, bihejvioralne ekonomije, psihologije i antropologije da bi razvila teorije o stvarnom ponašanju ljudi, ili da se vrati ideji o višim nivoima složenosti. Najverovatnije i jedno i drugo.

To je veliki izazov, intelektualni i politički. Razbijanje katanaca kojima je neoklasična ekonomija zabravila glavne državne institucije i rušenje statusa verskog kulta koji uživa u medijima – da ne pominjem sve suptilne načine na koje je preoblikovala predstave o ljudskim motivima i horizontima čovekovih mogućnosti – težak je zadatak. Verovatno je potrebna neka vrsta šoka. Šta bi to moglo biti? Još jedan kolaps sličan onome iz 2008? Radikalno političko pomeranje u nekoj od velikih zemalja? Globalna pobuna mladih? Kako god da do promene dođe, knjige poput ove – možda upravo ova – odigraće presudnu ulogu u izvođenju te promene.

The New York Review of Books, 05.12.2019.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 23.11.2019.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU