Država blagostanja u Evropi isčezava. Američki Wiliy Lomani[1] rade po tri posla da bi otplatili kuće koje sada manje vrede od hipoteke stavljene na njih, dok je ovih dana ukupni studentski dug u SAD premašio hiljadu milijardi dolara. To su okolnosti iz kojih je izrastao Occupy Wall Street, čiji je jedan od inicijatora i Dejvid Greber (David Graeber).

Nalazimo se, iako toga možda nije svesno svih 99%, u istorijskom međuprostoru koji bi mogao biti početak „užasnog kraja“, ili „početak nečega što se još uvek ne može definisati“. Ovaj predah Greber koristi da u svojoj novoj knjizi Dugovi postavi pitanje: kako smo se u ovo uvalili? Da bi dao zadovoljavajući odgovor, on analizira prethodnih 5.000 godina ljudske istorije.

Antropolog i anarhist, Dejvid Greber je pedesotogodišnjak čiji je otac bio dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, a majka tekstilna radnica. Greber je vodio istraživanja u regionima Madagaskara manje zavisnim od centralne vlasti i bez ikakvih državnih struktura, sačinio je brojne studije o društvenim vrednostima različitih kultura i predavao na Jejlu. Redovno je protestovao protiv MMF-a, G7, Svetskog ekonomskog foruma. Godine 2005. dobio je otkaz na Jejlu, bez obrazloženja, uprkos izvanrednoj naučnoj reputaciji. Njujork tajms je sumnjao na političke razloge; ali verodostojnije obrazloženje je da Greber nije skolon hijerarhijskom napredovanju, već pre neko ko „proleterski direktno“ kritikuje svoje postmoderne kolege. Antropolozi se, piše on, „zalažu za slabe“ i skloni su anarhizmu, jer prikuljaju „bezbrojne dokaze društava koja su postojala bez države, a u kojima nije vladao haos“.

Knjiga Dugovi je putovanje kroz 5.000 godina ljudske istorije: „Celokupna ekonomska istorija jeste rat između poverilaca i dužnika, a sticanje novca je njeno bojno polje“. Knjiga prati pre dramaturgiju predavanja nego diskusije, oscilujući između kontinenata i epoha, prebacujući se sa empirijskih detalja na velike sistemske kategorije. Povremeno se teorijski okvir gubi iz vida, kada Greber detaljno govori o funkciji novca, o suptilnoj upotrebi novca kod afričkih plemena, koji novcem mere ono što je nemerljivo – život; o sablasnoj igri koja je Montezumu koštala kraljevstva i života.

Greberova priča o dugovima i novcu počinje u Mesopotamiji. Tamo je daleko pre novca nastao sistem naturalnih dugova. Na glinenim pločama uklesivana je obaveza, koja se vraćala sa kamatom i sa kamatama na kamatu. Ako dužnik ne ispuni obavezu, gubio je zemlju, kuću, ženu, decu, svoju slobodu. Državno-klerikalnom silom, sankcionisani mehanizam dugovanja polarizovao je siromašne i bogate, što je u vremenima krize vodilo ili egzodusu ili ustanku zaduženih masa. Periodični oprost dugova bio je u sopstvenom najboljem interesu vladajućih klasa. Prva svedočanstva o ovome možemo naći u Hamurabijevom zakoniku; Tora takođe govori o povraćaju zemlje, brisanju svih dugova, izbavljenju iz ropstva svakih sedam ili svakih pedeset godina. Reč sloboda prvobitno je značila – „povratak majci“. Greber citira svog profesora ekonomije Majkla Hadsona: „Jedna od najvećih nesreća u istoriji čovečanstva je ta što se institucija pozajmljivanja novca uz kamatu proširila iz Mesopotamije, a da je pri tome nisu pratili prvobitni mehanizmi kontrole.“

Kontrole su uklonjene gotovo istrovemeno sa prodiranjem novca u militarizovana bliskoistočna, indijska i kineska velika carstva. Aleksandrove armije, kasnije i rimske, plaćane su srebrenjacima. Pokorene narode oni su podvrgli novčanim porezima uvodeći time novčanu privredu u agrarna društva. Tržišni odnosi, razmena između neznanaca, postaju njihov unutrašnji organizacijski princip, zajedno sa pljačkom, osvajanjem, uništavanjem – to je Greberova rekonstrukcija koja Adam Smitovu priču o trgovcima, koji su iz čiste racionalnosti odlučili da uvedu novac, degradira u legendu.

Novac je izmenio odnose dugovanja. Oni postaju jasno odredivi, na način da nejednakosti i sticanje velike imovine više ne počivaju na odnosu moći već na ugovorima „između jednakih, koji u jednom određenom periodu to više nisu“ – dok dužnik ne otplati dug. Vladavina klasa se monetarizuje i „demokratizuje“, s tim da se dugovi više ne opraštaju. Rim je kanonizovao dužničko pravo, nepopustljivo i krvavo, a nije se ništa promenilo ni kada je zbog dužničkog ropstva došlo do masovnog odlaska sa zemlje i do kraja imperije.

Istovremeno sa pojavom novca dolazi, ne slučajno, do potrage grčkih filozofa za „prauzrokom“ i nastanka velikih verskih sistema. Proročki judaizam, budizam, konfučijanstvo, taoizam, onda hrišćanstvo i kasnije islam su sistemi smisla i utehe, kao moralni dodatak jednoj iz socijalnih obaveza „otrgnutoj“ ekonomskoj sferi. „Oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim“, moli Isus u Zavetu. U Kini budistički sveštenici uvode neku vrstu vrednosnih papira protiv zelenaša, hrišćanstvo se hiljadu godina pridržava zabrane kamata, a šarija to čini do danas. S druge strane, u religiju prodiru stavovi o kvantifikovanju krivice i ekvivalentnoj protivteži, kao što su karma, večna krivica, hinduističko sagrešenje prema majci, indulgencije u hrišćanstvu. Dugovi postaju moralni nedostatak, religija ih prenaglašava a država kažnjava: kazne za dužnike u slučaju nemogućnosti plaćanja sve do duboko u Novi vek ostaju drastične.

Posle nastanka kapitalizma, Greber se naravno usredsređuje na Evropu. Krvavi trudovi njegovog rođenja – trgovina robljem, engleske trgovačke kompanije – finansirane su kreditima; prve velike banke poslovale su tako što su davale kredite vladarima za opremanje armija; materijal za proizvodnju novca otiman je od porobljenih Indiosa. I konačno, sa pronalaskom papirnog novca – ovde Greber citira Geteovog Fausta – budućnost odlazi na večnu rasprodaju. Dugovi više ne odlikuju samo odnose razmene već proizvodnju u celosti. Ljudi više nisu primorani da robuju, već tokom dugog perioda prodaju radnu snagu (kada lenji siromasi to ne čine, onda ih vešaju), ne za novac već da bi odradili zelenaške dugove. Arhitektonska čuda su nezamisliva bez velikih zajmova, države zalažu budućnost za ratne i mirnodopske obveznice, državni dugovi određuju poreski sistem, društva u celini postaju dužnici finansijskog sloja.

Danas se nalazimo na prekretnici istorije dugovanja. Kapitalizam gubi svoju dinamiku, ali zaduživanje uz velike troškove jedno vreme i dalje hrani iluziju da smo daleko od kraja. Nakon dvostruke krize 2008. i 2010. godine, jasno je da poverioci poseduju potraživanja koja se mogu prolongirati, ali se više ne mogu naplatiti a da to ne uništi društvo. Čak i Obama prezaduženim studentima ne može obećati ništa više nego da kamata na studentske kredite ostane 3,4% umesto 6,8%. Čak i tokom sekularizacije prevaziđeno – ali u Americi nikada potpuno nestalo – uverenje o izjednačavanju krivice i dugova jača u ovoj krizi.

I sada? Povratak na staro nije rešenje, kaže Greber ukazujući na dve mogućnosti. Prema jednoj „nekoliko dobrih razloga, pre svega činjenica da je večni rast na planeti sa ograničenim resursima nemoguć, govori u prilog pretpostavci da kapitalizam za jednu ili dve generacije neće postojati“, što se sada predstavlja kao „totalna katastrofa“.

Druga mogućnost: Zapad donosi dekret o opštem oprostu dugova à la Mesopotamija. Novi početak. Bio bi to potez bez presedana u istoriji dugovanja, jer „su sve velike imperije nakon Hamurabija odbijale da učine ovakav korak“. Ma koliko se ovaj zahtev činio radikalnim, Greber nije jedini koji zastupa ovakve stavove. Nedavno su dva analitičara iz Boston Consulting Group predstavila istraživanje prema kome je oprost dugova neophodan.

Početkom godine izgledalo je da oprost dugova može postati jedna od parola Occupy pokreta (portret pokreta donosi nam još jedna upravo izašla Greberova knjiga pod naslovom Inside Occupy). To je zahtev sa kojim bi mogli da se identifikuju prezaduženi vlasnici kuća, studenti, prosvećeni ekonomisti, sindikalisti i levi liberali. Ali onda je ova ideja utihnula. U jednom tekstu povodom prvomajskih demonstracija Greber se umesto toga žali da se u medijima nije izveštavalo o njujorškom maršu i o akcijama crnih blokova[2] u Sijetlu. Kada bi američki liberalni simpatizeri pokreta od prošle jeseni, ovog proleća ostali kod kuće, bio bi to pravi blagoslov. Occupy se sada otresa društveno konvencionalnih saboraca i mogao bi da stvori snažnije saveze za novu revolucionarnu politiku u Americi. Nada u svetski ustanak za pravdu i budućnost revolucionarnog anarhizma raste.

Šta to znači? Nalazimo se na početku „užasnog kraja“ ili „na početku nečega što se još uvek ne može definisati“. Kako tamo tamo stići? O tome možemo mnogo da naučimo iz Greberove žestoke i poučne knjige. Jednu varijantu onoga u kom pravcu bi trebalo da idemo, već je zapisao: socijalna sigurnost, zdravstvo, obrazovanje bez logike kapitala; stvoriti velike površine zajedničke svojine, koje su već postojale; skratiti radno vreme; proširiti zone direktne demokratije. Sve su to pravi socijaldemokratski zahtevi, pa čak ni Amerika ne oskudeva u revolucionarnoj retorici niti u crnim blokovima. Ali knjiga pokazuje i gde smo danas: u međuprostoru, dok tragamo za rečima, ciljevima i projektima.

 
Mathias Geffrath; Die Zeit, 18.05.2012.

 
 
Intervju – Dejvid Greber

 
Gospodine Greber, samog sebe označavate kao anarhistu, ali u Frankfurtu odsedate u hotelu sa pet zvezdica. Zar nije neki šator prikladniji?

Smeštaj nisam ja birao, već je to uradila jedna agencija kako bih ovde davao intervjue.

Mogli smo da napravimo intervju i u parku ispred Evropske centralne banke ili na frankfurtskom Rimskom trgu gde je upravo podignut protestni kamp.

Želim da vidim te proteste. U pravu ste, idemo odmah tamo. (ustaje)

Hoćemo li pre toga malo da popričamo, ili…

U redu, ali to je bila vaša ideja.

U vašoj knjizi Inside Occupy opisujete kako ste kupili Rejban naočare za sunce. Zar vi ne odbacujete potrošnju i luksuzne stvari?

Potrošnju ne možete a priori odbaciti, onda ne biste smeli ni da jedete i onda biste umrli. Pitanje je kako definisati ovu reč. Jedna aktuelna definicija glasi: „Svaka aktivnost kojom se nešto ne proizvodi jeste potrošnja“. Stoga je svaka potrošnja produžetak kapitalizma – i za neke grupe neprihvatljiva. Sa ovim stavom se ne slažem.

Govorimo o Rejban naočarima, a ne o hrani.

Konkretni objekat ne igra nikakvu ulogu. Kod nekih levičarskih grupa postoji strogi puritanizam, uz moto: što se više uzdržavam to sam bolji. Mislim da su ovakvi stavovi beskorisni. Verovatno bih mogao da živim i na drvetu ali od kakve je to koristi? Živim skromno, ali ne odbacujem potrošnju. Smatram da je problematično kada ljudi dozvole da ih definišu predmeti koje kupuju.

Vi ste jedan od inicijatora Occupy pokreta. Prema onome što piše u vašoj knjizi cela stvar je počela spontano. Iznenada ste stajali u parku, osamdesetak ljudi je gledalo u vas očekujući nešto, a vi niste imali pojma kako dalje.

Osnovali smo radne grupe kako bi zajednički razmotrili šta želimo da uradimo.

Da li to znači da je verovatno najveći antisistemski pokret nastao slučajno?

Ne. On je bio logična posledica dugog razvoja našeg društva. Mladi moraju da se zaduže da bi studirali, radnici su nakon finansijskog sloma izgubili posao ili rade poslove koji ne pokrivaju ni najnužnije troškove. Perspektive u našim društvima nestaju i ljudi počinju da se protiv toga bore.

Zašto baš protestni kamp?

Od izbijanja finansijske krize Vol Strit predstavlja otelotvorenje sebičnosti. Najrevolucionarnije što smo mogli da uradimo bilo je da tik uz banke osnujemo male komune, u kojima su svi neverovatno predusretljivi jedni prema drugima.

Hrana je bila prilično jednolična. Napisali ste da ste stalno jeli picu.

Da. Ljudi iz cele Amerike su nas podržavali i naručili su nam gomile pica. To je sigurno dobro došlo mnogim njujorškim picerijama. Jedna pica je čak nazvana po pokretu – Occu-pie. Navodno se sastoji od 99% sira i od 1% svinjskog mesa.

Šta je Jedan procenat mislio o vama i kako su vas tretirali?

Neki su nas provocirali, a neki su bili pristojni. U Federalnim rezervama imali smo i obožavaoce. Jedan mi je rekao: „Dva meseca smo pokušavali da shvatimo šta vi ljudi hoćete. Kada smo videli da ne želite ništa odeđeno shvatili smo da je to brilijantno.“

To je ono za šta vas kritičari optužuju: nepostojanje jasnog koncepta.

Kada nešto zahtevate, očekujete da vam neka viša državna instanca to da, time prihvatate postojanje i funkciju ove instance. Upravo to ne želimo da uradimo.

Šta je vaš koncept?

Eksperimentišemo sa mogućnostima direktne demokratije. Ne bi trebalo da nekoliko moćnika donosi sve odluke u ime naroda. Umesto toga rasprava bi trebalo da se vodi sve dok se ne postigne kosenzus.

U malim grupama to nešto funkcioniše, ali ne kada je reč o globalnim problemima. Kako će sedam milijardi ljudi postići kosenzus o zajedničkoj politici vezanoj za pitanja klime i globalnog zagrevanja.

Što se tiče promene klime, čini se da je čovečanstvo na putu pronalaženja kosenzusa. 99% želi da preduzme nešto povodom toga…

…ali nisu spremni da snose posledice. Koncerni se često odlučuju na traženje nafte u moru kako bi sprečili porast cena. Ako se to ne bi radilo, mnogi ljudi bi izgubili posao. Malo je onih koji bi preuzeli rizike potencijalnih socijalnih nemira koje bi ovakva odluka izazvala. Nisu li 99% deo problema?

99% razumeju da sadašnji politički sistemi neće rešiti njihove probleme, tako da traže druge mogućnosti. Occupy Wall Street je privukao veliki broj pristalica jer su ljudi shvatili da ni čovek u koga su polagali velike nade – Barak Obama i njegova administracija nisu iznedrili neophodne promene.

Uprkos tome malo je onih koji se nečega odriču za dobro sveta…

… zato što je do sada vrlo malo ljudi shvatalo šta je sve moguće. Prilikom promene sistema manje je reč o tome šta ljudi vole već je više reč o tome šta smatraju izvodljivim. Moramo proširiti horizonte.

Nemačka Piratska partija pokušava da osnaži elemete direktne demokratije putem interneta. Vrlo mali broj ljudi učestvuje u ovakvom načinu odlučivanja.

To me ne iznenađuje. Direktna demokratija funkcioniše bolje kada ljudi razgovaraju licem u lice. To internet trenutno ne može da zameni već verovatno da dopuni. Dobro je što jedna partija počinje da eksperimentiše na ovom polju.

Zašto verujete da baš Occupy može da pokrene promenu sistema?

Zato što je došlo vreme za promene. Globalni finansijski kapitalizam nam obilato pomaže u pokušajima da sam sebe uništi. U nekoliko narednih godina čekaju nas dramatična previranja. Pitanje je samo u kom pravcu će se stvari razvijati. Moja najveća briga nije da će se finansijski kapitalizam raspasti već da će sledeći ekonomski sistem biti još gori. Zato je neophodno da Occupy pokaže da je direktna demokratija moguća.

 
Stefan Schultz, Spiegel, 18.05.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 27.05.2012.

———–    

  1. Willy Loman, lik iz romana Artura Milera Smrt trgovačkog putnika.
  2. Crni blokovi ili Black blocks je vrsta protesta u kome učesnici nose crnu odeću, skijaške maske ili moto kacige da ne bi bili prepoznati i da bi simbolizovali ujedinjenu masu ljudi koji promovišu solidarnost. Šira javnost ih je prvi put upoznala tokom antiglobalističkih protesta u Sijetlu 1999.