Možda je neko od mojih pažljivih čitalaca primetio da u svojim tekstovima s vremena na vreme pominjem tu bizarnu i neodređenu pojavu – forum na sajtu Grani.ru. Priznajem, često me povuče nesavladiva potreba da barem zavirim u to magično prostranstvo. Pomalo stidna strast bliska maniji stalno me goni tamo, kao prestupnika koji se uvek vraća na mesto zločina. To čudnovato mesto me privlači neodoljivom snagom, kao malo dete želja da prouči sadržaj svog nokšira.

Prijatelji i poznanici mi govore: „Grani – zanimljiv resurs dobrog štiva, ima šta da se pročita, ali njihov forum…“ Tu počinju da izvrću očima i šire ruke, kao da reči nisu dovoljne da iskažu svu složenost njihovih osećanja.

Ne znam, ali meni se sviđa. Jer, kako je to u jednom od svojih pisama rekao Čehov, za hemičara i pisca ništa nije smrdljivo. A drugo, ovaj forum mi je često izvor neočekivane inspiracije. Kao na primer sada.

I uopšte, mislim da su forumi jedan zanimljiv socio-kulturni fenomen. Među njihovim učesnicima ima dovoljno uračunljivih ljudi koji umeju razgovetno da formulišu svoju misao i, što je bitno, koji imaju sopstvene stavove o raznim životnim pitanjima. Ali nadam se da ih neću uvrediti ako kažem da oni nisu ti koji presudno određuju žanrovski i stilski karakter ovoga fenomena.

Forumi imaju jarko izraženu, u bahtinovskom[1] smislu, karnevalsku prirodu. Svi učesnici su pod maskama. I niko se ničega i ni od koga ne ustručava. Tamo niko ne odgovara za svoje reči i to mu daje apsolutnu slobodu, bez obala, granica i ostalih formalnosti koje sobom nameće licemerje civilizacije. Time su i određena stilska svojstva replika, dijaloga i monologa u ovoj beskrajnoj, vrcavoj commedia dell`arte.

Lica skrivena iza maski vatrenih patriota, brutalnih fašista, ultrademokrata anarhističkog opredeljenja, zluradih „rusofobičnih“ emigranata, etnocentrista, proimperijalnih monarhista, kvazireligioznih drekavaca i konstantno uzbuđenih konspirologa najrazličitijih boja, pripadaju zanimljivijim primercima ljudskog roda. Tu se krotki i suvonjavi mladić sa naočarima predstavlja kao surovi momak u maskirnoj uniformi. Zadihani, asmatični čikica sa trbušinom punom piva spreman je da razbije njušku svakome ko nije pobornik zdravog načina života. Pedantno zalizani japi psuje kao građevinski preduzimač dan pre predaje završenog objekta. Našista dvojkaš (pripadnik pokreta „Naši“ – prim.prev) marljivo, mada pogrešno, prepisuje iz brošure Surkova[2] neku zamršenu rečenicu o vertikalno-suverenom uzdizanju poniženih.

„Da“, govore moji prijatelji, „jesu interesantni, ali ne u ovom konkretnom slučaju.“ Da, i ja sam čuo da postoje specijalne „brigade“ koje se profesionalno bave nadvikivanjem i bezočnim nadbrbljavanjem, s ciljem da smisao bilo kakvog razgovora svedu na nulu. Pošto sam već odavno naučio da nema te gluposti ili podlosti na koju ne bi bila spremna naša večna i sveprisutna Služba, dopuštam da je to moguće. Ali u konkretnom slučaju takva pomisao samo ometa uživanje u umetničkom doživljaju. Zašto kvariti stilsku celinu i žanrovsku čistotu ovog neprekidnog karnevala.

U slast čitajući tipično forumska prepucavanja, dugo nisam mogao da razumem na šta me ona tako uporno podsećaju. A onda sam najednom shvatio. Na fonu ozbiljnih i „zrelih“ razgovora o raznim problemima iz naše svakodnevice, gomile reči prosute po stranicama foruma upućuju nas na žanr starih komedija, gde iza gospodskog života viših slojeva ključa pravi život ljudi.

Ako se, na primer, između grofa i grofice razgoreo strasni plamen uzajamne ljubavi, tada će se između njegovog sluge i njene sližavke obavezno razigrati veseli ašikluk sa štipkanjem i podvriskivanjem. Ako je nekakav markiz zametnuo dvoboj mačevima s tamo nekakvim vikontom, u zadnjem planu ćete videti njihove sluge kako se makljaju metlama i tiganjima. Commedia dell’arte, baš kako sam i rekao.

„A ti, šta ti tamo tražiš? Zar nemaš pametnija posla?“, pitaju me poznanici. Ma imam, nije da nemam. Zanima vas zašto se i ja tamo ponekad pojavljujem? Ako ćemo pošteno, ne znam. Mogu samo da pretpostavim. Recimo, možda je to za mene isto što i za pijanistu svakodnevno sviranje lestvica. Vežba za gipkost i brzinu prstiju. A možda se u tom permanentnom spektaklu ja pojavljujem u ulozi dramaturškog „autora“ bez maske, u civilu, da prostim i dostupnim jezikom objasnim cenjenoj poblici smisao toga što su upravo videli i čuli. Tako nekako. Mada, kad malo bolje razmislim, svi likovi u toj beskrajnoj predstavi vuku na visoku dramaturgiju i poeziju, pa je glas „autora“ možda suvišan.

Ranije sam iz mutne bujice foruma lovio osobito dragocena mesta i odlagao ih u posebnu fasciklu. Vremenom, tu sam fasciklu negde zaturio i na nju zaboravio. I pre neki dan, kada sam na nju slučajno naleteo, ponovo me je porazila neiscrpna svežina i večna aktuelnost narodnog stvaralaštva. Život je bogatiji od umetnosti. Nisam prvi koji je to primetio, ali me to saznanje uvek ponovo obraduje.

Na kraju vas častim jednim malim remek-delom u kome je skoncentrisano sve. Tu su i Zoščenko, i Platonov, i Harms. Tu ćete prepoznati i džojsovski roman toka misli, i dadaističko automatsko pisanje, i teatar apsurda. Tu vam je i prosvećeni patriotizam, i odvažno pronicanje u pravu prirodu postojećeg režima, i duboko religiozno osećanje, i napaćena građanska pozicija i uopšte sve. Kako ćete već i sami primetiti, nisam se usudio da korigujem ortografiju, a još manje interpunkciju ovog malog, ali sa strašću napisanog manifesta. Citiram:

Košerna[3] vlast preinačavanjem masonskih „crvenih krstova“ „naših“ to, jest „vaših“ ili „njih“ po pripadnosti proizvodi… izvinite zbunio sam se, a ionako mi neće uspeti, i tako… Jedino čega se boje jevreji u vlasti je monarhistička pravoslavna vlast, koja ustaje. I zato kada je već svima jasno da su svi rusi protiv „Zapada“, takva je konjuktura političke volje naroda na današnji dan. I tome se više ni ko ne može usprotiviti zaokretu od „Zapada“, ali kuda zaokrenuti?… I tako su oni smislili „Ekstremiste“ „fašiste“ u koje su učlanili istinite pravoslavne patriote i raspiruju „vatru“ protiv njih za račun još neopredeljenih rusa, koji shvataju, da je Rusija za ruse, ali se još nisu opredelili nisu stali na jedini mogući put preporoda pravoslavno-monarhističke Rusije. Zato što više prekora patriotima i što snažniji njih mešaju košerni sa zapadnim đubretom, to je lakše „našima“, to jest „vašima“. A Putin on više nema kud više kuda da se dene on je prešao „rubikon“ na Zapad obesiće ga kao Sadama ili Miloševića njima je sve jedno. Tako da smo prinuđeni da ostanemo u kahalu.[4]   Sledeći obrok „mutne vode“, to jest izlivanje pomija na patriote, koje u poslednje vreme presuju uz pomoć specijalnih službi sa svih strana.

Kako vam se čini? Gde još možete da pročitate da je „vlast monarhistička pravoslavna, koja ustaje“? Tačno, nigde. I gde vam se može posrećiti da budete svedok takve apoteoze napaćene ruske sintakse kao kad čitate „on više nema kud više kuda da se dene on je prešao „rubikon“ na Zapad“? Naravno, nigde. I zato, dame i gospodo, svi na Forum!

 
Grani.ru, 15.12.2009.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.12.2009.

———–    

  1. Mihail Mihailovič Bahtin (1895 – 1975) – ruski  filozof, teoretičar književnosti i umetnosti. Istraživao epske forme pripovedanja na ruskom jeziku. Poznat po tome što je uveo nove pojmove u teoriju književnosti kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, manipejska satira.
  2. Surkov Vladislav Jurjevič – prvi  zamenik rukovodioca Administracije predsednika Rusije, glavni ideolog politike Kremlja.
  3. кošerna vlast – od kašrut, sistem religioznih ritualnih pravila kod Jevreja. Ovo je aluzija na današnju vlast koja je tobože pod kontrolom Jevreja.
  4. kahal (rus. кагал) – administrativna forma samouprave u jevrejskim opštinama u Poljskoj, kao i u drugim zemljama Istočne Evrope od XVI do XVIII veka.