Reči „nacizam“ ili „fašizam“ koje je svet počeo da koristi posle Drugog svetskog rata postepeno su, izlizane od svakodnevne upotrebe u sovjetskoj i postsovjetskoj propagandi, gubile svoje prvobitno značenje. Danas se, već sasvim ispražnjene od semantičkog sadržaja, ove reči koriste čisto instrumentalno, kao tobože jake i ubedljive retoričke figure.
Poslednjih godina je u retorici ruskog političkog establišmenta postalo poželjno da se ove reči, koje su dakle izgubile značenje, redovno koriste kada se govori o ukrajinskoj državi. Ako se reči ruskog predsednika da je „zadatak vojne operacije denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine“ prevedu na bilo koji od jezika čiji govornici nisu izgubili vezu sa stvarnošću, normalna civilizovana osoba će odmah doživeti ono što se u psihologiji zove „kognitivna disonanca“. Odmah će početi da sumnja ili u mentalne kapacitete onoga ko je to izgovorio, ili u sopstveni razum.
Sa stanovišta klasične logike nemoguće je razumeti kako je „miroljubiva Rusija“ napala „fašističku Ukrajinu“ sa ciljem da je „demilitarizuje“ i „zaštiti sopstvenu bezbednost“. Razumeti se može jedino ako se uzme u obzir da u političkom rečniku današnje Rusije reči više uopšte ne znače ono što zvanično znače u tomovima akademskih rečnika. Naprotiv, vrlo često imaju dijametralno suprotno značenje.
Jedinstvenost naše istorije između ostalog leži i u tome što se glavni događaji uvek odvijaju u prostoru jezika – možda jedinoj pravoj stvarnosti u ne baš tako stvarnom ruskom životu.
I sve se uvek ponavlja. Zapravo, ne, ne ponavlja se, rimuje se. Rima nije ponavljanje, rima je sazvučje. Dakle, nikada se ništa doslovno ne ponavlja.
Na primer, donedavno smo se svi plašili da ponovo naglas izgovorimo reč „rat“.
Odnosno, reč jeste izgovarana, ali se pod njom mislilo na jedini pravi „rat“ – Drugi svetski rat. Drugih ratova nije bilo. Od davnina pa do današnjih dana.
Postojao je, međutim, jedan drugi, neobjavljeni rat, koji je oduvek trajao.
Stanovništvo ove zemlje oduvek je bilo podeljeno na dva nejednaka dela.
Jedan – onaj manji deo – uporno je podlost nazivao podlošću, kukavičluk kukavičlukom, glupost glupošću, a fašizam fašizmom. Drugi, veliki deo, podložan uticaju zvanične retorike, podlost je zvao patriotizmom, kukavičluk – neophodnošću da se uvaže okolnosti, direktnu agresiju zvao je zaštitom sopstvene bezbednosti, a želju naroda i društava za slobodom i otvorenošću – nacizmom.
I taj rat, lingvistički rat, rat za značenje reči i pojmova, bio je i ostao naš glavni i nikada okončan građanski rat.
Pa se tako ni ovaj rat, koji se odvija u Ukrajini pred očima čitavog sveta, ne naziva ratom. Ne, njega su odlučili da zovu „vojna operacija“.
Ali, ovo jeste pravi pravcati rat. Koji treba pod hitno zaustaviti. Kako? Kako god znamo i umemo, ali pod hitno. To je nešto o čemu moramo da razmišljamo svi zajedno, i svako ponaosob.
Radio Eho Moskve, 25.02.2022.
Prevela s ruskog Lana Budimlić
Peščanik.net, 04.03.2022.
UKRAJINA
