Moskva 1957, foto: Léonard Gianadda http://goo.gl/Pzsnh8

„Ova zemlja nema budućnosti“ je sintagma koja se kod nas često mogla čuti. Danas je ova izlizana fraza gotovo ozakonjena. I to na najvišem nivou. Kategorija budućnosti je praktično iščezla iz zvanične retorike.

Nekada je SSSR koristio sve svoje snage, trošio sve raspoložive resurse za kultivisanje mita o „svetloj budućnosti“ (i simetrično – o „prokletoj prošlosti“), i tom utopističkom idolu su bile prinošene obilate žrtve. Između ostalih, i ljudske.

Ali taj mit, ta utopija je podstakla milione mladih i manje mladih ljudi na realan i iskreni stvaralački polet. Ona je stvorila armiju zavedenih, zanesenih možda ne sasvim jasnom ali zato još uzbudljivijom idejom „novog sveta“, uverenih da taj budući svet zavisi od njihovog ličnog i kolektivnog napora i entuzijazma.

Propagandna retorika tog vremena zasnovana na našem, samoniklom marksizmu, s jedne strane je operisala mračnim i zlokobnim kategorijama kao što je diktatura, pa makar i proletarijata – a s druge i tako uzornim pojmovima kao na primer naučni pogled na svet. Gajen je odnos poštovanja prema nauci uopšte, a i kulturi. Čak i kada se neka naučna doktrina proglašavala „lažnom“ ili, u otvorenijoj formi raskrinkavanja, „prostitutkom imperijalizma“, bila je to samo potvrda ozbiljnog zanimanja i očinske brige države za „najnaprednija naučna dostignuća“.

Ista ova briga prostirala se i na budućnost. Ona je uvek bila važnija od sadašnjosti, koliko god da se tadašnja sadašnjost slavila, i u svim novinama i filmskim žurnalima predstavljala kao zaista bajna. Sadašnjost je uvek bila tek uvertira apsolutno savršene budućnosti, koja se kao žudno željena šargarepa zamamno njiše pred njuškom omađijanog magarca.

U početku se „budućnost“ zvala socijalizam i njega su kod nas godinama konkretno gradili ne pitajući za cenu. Kada im je to dosadilo, obavestili su nas o njegovoj konačnoj pobedi. Takođe su objavili da je život od tog trenutka postao lepši i mnogo veseliji. Ovo odozgo spušteno iznenadno veselje, ilustrovano filmom Volga-Volga i potvrđeno Svesaveznom poljoprivredno-industrijskom izložbom, bilo je (kao da je to nešto sasvim prirodno) usklađeno sa energičnom klasnom borbom, koja se tokom godina do te mere zaoštrila da se pojavio problem nedostatka prostora za izgradnju novih koncentracionih logora.

Sve o ovom vremenu saznavao sam iz knjiga, filmova i ispričanih sećanja mojih roditelja. Godina s početka 60-ih, vremena kojem je opšti fon društvenog života davao plakat Partija svečano objavljuje: današnje pokolenje sovjetskih ljudi će živeti u komunizmu, doba je kojeg se sam sećam. Povodom komunizma je tada bilo mnogo diskusija, ne samo javnih već i onih, što bi se reklo, privatnih. Debate se nisu vodile oko toga hoće li ga biti – to je bilo van svake sumnje, nešto što se samo po sebi podrazumeva – već oko toga kakav će on biti.

Jedni su (znatna većina) komunizam videli kao univerzalni i sveopšti džabaluk, zemlju dembeliju gde ima svega u izobilju i gde je sve besplatno. Drugi (znatna manjina) su u njemu videli konačnu i neopozivu pobedu razuma, praznik visokih moralnih načela i slobodnog stvaralaštva, izbavljenje od zloćudnih predrasuda „proklete prošlosti“. Rečju, ni bolesti, ni tuge, ni teških uzdaha, kako je nekada davno, doduše sasvim drugim povodom, bilo rečeno.

Pisci fantastike, oni „progresivni“, opisivali su budućnost kao svet naseljen isključivo pametnim, poštenim, snažnim, hrabrim i uz sve to veselim i duhovitim ljudima, skijašima i turistima s rancima na leđima i gitarama u rukama. Čovečanstvo budućnosti je izgledalo kao složni kolektiv naučno-istraživačkog instituta iz 60-ih godina, koji je brzo stasao i narastao do globalnih razmera.

O komunizmu je bilo mnogo duhovitih viceva. Često i svuda korišćena formula Svako prema mogućnostima – svakome prema potrebama, sintagma kojom je kratko i precizno označavan osnovni princip komunističkog društva, prilježnim je delatnicima usmenog narodnog stvaralaštva bila posebno privlačna. Imajući u vidu (u svakom pogledu) veoma skroman nivo tadašnjeg snabdevanja ili, kako se tada govorilo, „opskrbljivanja“ stanovništva, razume se da je više šala bilo posvećeno potrebama, a manje sposobnostima.

Sećam se vica o čoveku kome se posrećilo da već živi u komunizmu, koji radi zadovoljenja svoje potrebe za puterom odlazi u obližnju prodavnicu. A na vratima radnje ga čeka natpis: „Potrebe za puterom danas neće biti.“

Ili: U velikoj fabrici nastupa predavač koji radnicima drži predavanje o bliskoj prelepoj budućnosti: „Drugovi radnici. Kroz pet godina će svaka sovjetska porodica imati svoj automobil. (aplauz) I to nije sve. Kroz deset godina će drugovi moji, svaka porodica imati i svoj avion!“ Iz sale se začu glas: „Druže profesore, a zašto bi pa svakoj porodici bio potreban avion?“ „Objasniću to sledećim primerom – odgovara predavač – Zamislite da vi stanujete u Habarovsku, a u Krasnojarsku se iznenada pojavilo brašno…“

S „komunizmom“ su početkom 70-ih tiho i neprimetno o’ladili i on se od tada pretvorio u ritualnu i ničim obavezujuću retoričku figuru unutarpartijske etikecije. Gensek CK KPSS tovariš Brežnjev je svoja višečasovna, monotona i kao istočnjački ep uspavljujuća izlaganja na redovnim kongresima uvek završavao neizostavnim – „Да здравствует коммунизм!“ Nakon toga su delegati ustajali i aplaudirali onoliko koliko je to pravilnikom bilo predviđeno. A onda su umorni ali zadovoljni čoporativno odlazili u restoran Kongresne palate da se u privremenom i za njih specijalno izgrađenom komunizmu, obilato opskrbljuju „potrebama“.

Tako je „komunizam“ prestao da bude naša budućnost. Sačuvao se tek kao rudimentarni sinonim sitosti i robno-novčanog blagostanja u svakodnevnom jeziku građana. Za neke su tako govorili: „on živi u komunizmu“, što je trebalo da znači: „ma taj ima sve“.

Sadašnjost i budućnost su se spleli i zgužvali u nekakav nejasan vanvremeni „razvijeni socijalizam“, inventivno obogaćen Programom za hranu i ekonomiju, a njega je iz nekog razloga pratilo i naređenje da neizostavno mora biti i štedljiv.

A sada, kada su došla nova vremena i kada je stvoren zjapeći ideološki vakuum, nestala je i čarobna perspektiva. Odjednom je postalo nejasno kuda sad treba usmeriti tu sebi prepuštenu energiju masa.

S komunizmom je bilo prostije: njega niko nikada nije video. A jedan, reklo bi se prost zadatak pokazao se kao neizvodljiv. Trebalo je samo angažovati to malo građanske svesti i nešto malo političke volje i usmeriti ih u pravcu uključivanja u savremeni civilizovani svet. Ali nije uspelo.

Kategorija budućnosti nam se negde zaturila. Ili je budućnost možda sadržana u bezvremenoj sadašnjosti koja je lepa da lepša biti ne može. Uostalom, recite sami: ima li bilo čega lošeg u sadašnjosti? Sve smo postigli, sve ostvarili, sa svima se uspešno posvađali. I dosta više s tom praksom da nas svi redom nečemu podučavaju. Hvala bogu, nismo više mali. A i ti učitelji, sve moj do mojega. Bolje bi im bilo da malo sebe pogledaju. Pre će biti da ima još mnogo toga što bi oni od nas mogli da nauče.

I šta će nam budućnost kada mi ionako već sve imamo. Oni tamo nemaju ništa osim tih svojih istopolnih brakova. A mi, na primer, imamo Putina. Imaju li oni Putina? Nemaju. E vidiš, u tome i jeste stvar. A Krim? Imaju li oni Krim? E mi imamo. I on je samo naš.

I šta će nam budućnost pored takve prošlosti. Niko nema takvu prošlost. Još ako uz pomoć jednoobraznih udžbenika na njoj malo poradimo, takvu ćemo prošlost sebi prigotoviti da sve prošle prošlosti mogu samo da nam pozavide. Biće to prošlost – prste da poližeš.

A budućnosti prosto nema. Nje sasvim nema. Nikakve. Nje nema već i zbog toga što niko nema nameru ni da misli na nju. Niko. Ni vlast, ni takozvani obični građani, pa ni oni koji su se zgodno dosetili da u današnje vreme treba negovati trezven odnos prema realnosti i istoriji.

Istina, ni meni se neće da mislim na budućnost. Međutim nemam kud – moram. Jer ako se na nju ne misli, onda je sigurno neće ni biti.

Grani.ru, 06.11.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.11.2014.

TEMA – UKRAJINA