U septembru prošle godine, u štampu je procurila procena situacije u Avganistanu generala Stenlija Makristala. Trenutak nije bio slučajan. Predsednik Obama je pokušavao da reši kakav će rat voditi, koliko će on dugo trajati i koliko će vojnika u njega poslati. Makristal je imao čvrst stav: najsigurniji put do pobede bio je da se pošalje još 45.000 vojnika u Avganistan – što pre to bolje.
Tog istog meseca, američki vojnici stacionirani u provinciji Balk na severu Avganistana planirali su operaciju „pronađi i uništi“. Nije im išlo. Prema izveštaju pripadnika Task Force Warriora, jedinice Desete planinske divizije, lokalno stanovništvo nije htelo da sarađuje, pa su ih avganistanski vojnici i policajci „maltretirali i tukli“. Meštani su „imali negativno mišljenje“ o bezbednosnim snagama njihove zemlje, zabeležio je autor izveštaja. Prema izveštaju, jedan komandir policijske stanice stupio je u seksualne odnose sa 16-godišnjom Avganistankom. Kada je drugi civil zbog toga otišao da se žali komandiru stanice, komandir je naredio svom telohranitelju da na civila otvori vatru. Telohranitelj je to odbio, a komandir ga je pred civilom ubio.
To je jedan od oko sedamdeset šest hiljada poverljivih dokumenata američke vojske, uglavnom izveštaja sa terena, koje je na internetu objavila organizacija WikiLeaks, posvećena otkrivanju tajni. (Ova grupa tvrdi da je, na insistiranje svog izvora, odložila objavljivanje petnaest hiljada drugih dokumenata zbog „minimizacije štete“; imena nekih avganistanskih doušnika su ipak objavljena.) WikiLeaks je novinarima New York Timesa, Guardiana i Der Spiegela prethodno omogućio uvid u celokupnu arhivu, koja obuhvata događaje u čitavom Avganistanu od januara 2004. do decembra 2009.
Skoro u istom trenutku, svi su se složili da u dosijeima nema mnogo tajni i novih informacija. U tome ima istine. Većina stvari o kojima se govori već smo znali: da je režim predsednika Hamida Karzaja korumpiran i nepopularan, da je pakistanska obaveštajna služba povezana sa talibanima, da gine previše civila. Pisalo se, pa i u ovim novinama, o ciljanim ubistvima. Znali smo i da su avganistanske oružane snage katastrofalne, čak i nakon što smo potrošili 27 milijardi dolara na njihovu obuku. Ali sasvim je druga stvar znati šta se konkretno desilo jednoj šesnaestogodišnjakinji i čoveku koji se suprotstavio njenom silovatelju – i znati da je njen napadač mogao da uradi to što je uradio jer je uz sebe imao našu vojsku i naš novac.
A šta još uvek ne znamo? Dokumenti su različito obeleženi, između ostalog navodi se i to da li su u incidentu učestvovali „neprijatelji“ ili „prijatelji“. Izveštaj iz Balka nosi oznaku „neprijatelj“, i u njemu se spominju pobunjenici koji su ubili jednog vozača. Ali oznaka ovog i mnogih drugih izveštaja nameće važnije pitanje: znamo li ko su nam u Avganistanu prijatelji, a ko neprijatelji? Al Kaida je naravno neprijatelj, ali izvan toga, slika postaje komplikovanija. Da li je policijski komandir, koji možda juri pobunjenike, ali ih pri tome stvara još više maltretirajući lokalno stanovništvo, naš neprijatelj ili prijatelj? Kada naši vojnici uđu u selo tog komandira i budu dočekani neprijateljski, za čiji oni račun ratuju?
Po svemu sudeći, ni avganistanske oružane snage ne znaju ko su im prijatelji a ko neprijatelji. Prema jednom izveštaju iz 2008, jedan avganistanski policajac je „u javnom kupatilu pušio hašiš“ kada su unutra ušetala dva pripadnika Avganistanske nacionalne armije. To zvuči kao početak nekog vica, ali kraj nije smešan: policajac se „osetio ugroženim i došlo je do pucnjave“. U septembru 2007, avganistanski vojnici su krenuli u potragu za petoricom policajaca koji su napustili svoj položaj, i nekoliko minuta kasnije dovukli jednog od njih sa metkom u glavi. „Oni tvrde da su pokušali da ispale hitac upozorenja i da su greškom pogodili policajca“, kaže se u izveštaju. Sve policijske jedinice su zatim povučene iz reona „da bi se izbegla krvna osveta“. Oba ova incidenta zabeležena su kao „prijateljska vatra“.
Kad bi problem bio samo u nedisciplinovanim lokalnim jedinicama, onda bi rešenje koje je Makristal predlagao – više novca i bolja obuka – možda moglo da uspe. Možda bi uspeo i noviji plan o formiranju još jedne policijske službe. Ali zabuna oko prijatelja i neprijatelja seže mnogo dublje. Pakistancima plaćamo milijardu dolara godišnje da bi se borili protiv talibana i drugih pobunjenika, a arhiva WikiLeaksa je ipak prepuna izveštaja poput onog iz maja 2007, o pakistanskoj službi državne bezbednosti koja šalje mreži Hakani „1000 motocikala“ za samoubilačke bombaške napade. Što je još važnije, naša strategija se oslanja na jačanje Karzaja – „našeg prijatelja i saveznika“, kako ga je Obama nazvao u maju. Ali njega mnogi Avganistanci ne doživljavaju kao prijatelja, a nas povezuju sa njegovim neuspesima. Karzajev krug prijatelja obuhvata i sumnjive gospodare rata, na visokim funkcijama u njegovoj vladi, dok je njegov brat Ahmed Vali Karzaj, regionalni šef saveta Kandaharske oblasti, navodno upleten u kriminalne radnje. (On to poriče.)
Bela kuća je prošle nedelje istakla da se mnogo toga promenilo u poslednjih sedam meseci, koliko je prošlo od događaja opisanih u najsvežijim dokumentima WikiLeaksa. I to je tačno: sada smo još dublje upleteni u avganistansku situaciju. Obama je udvostručio broj vojnika u Avganistanu, i sve je više žrtava – preko 60 nastradalih u julu, što je najveći mesečni broj američkih žrtava od početka rata. Makristal je otpušten u junu, ali Obama je naglasio da će njegov naslednik, Dejvid Patreus, nastaviti da sprovodi istu strategiju. Eksperiment sa strogošću u slučajevima korupcije okončan je kada je Karzaj spomenuo udruživanje sa talibanima, i naša se država povukla. Karzajeva prva reakcija na curenje dokumenata dobro oslikava njegov osećaj nedodirljivosti. Vahid Omar, njegov predstavnik za štampu, na pitanje New York Timesa „da li je nešto iz tih dokumenata razljutilo g. Karzaja i da li je mislio da je nešto od toga netačno“ odgovorio je: „Mislim da nije.“
Neki američki komentatori smatraju da su dokumenti beznačajni, jer u njima nema velikih otkrića. Endru Eksam, nekadašnji oficir i Makristalov savetnik, napisao je u autorskom članku u New York Timesu da se neko sasvim razumljivo može zapitati „zbog čega se diže tolika prašina“. Washington Post piše da u „bezbednosnim think thankovima preovlađuje ravnodušnost“. Wall Street Journal u uvodnom članku navodi da smo iz „mnogih neeksluzivnih informacija u tim dokumentima zaključili da je rat pravi pakao.“ Preovlađujući stav u tim krugovima glasi da nema alternative: to je rat koji vodimo. Ali možda će nam ovi dokumenti pomoći da se rešimo ovog rezigniranog stava. Možda bismo mogli ponovo da razmislimo o drugim predlozima, poput onog o kampanji suženog obima, fokusiranoj na obračun sa Al Kaidom – što je bio plan uništen curenjem Makristalovog izveštaja. Možda čak i odlučimo, devet godina nakon dolaska, da je vreme da napustimo Avganistan.
The New Yorker, 09.08.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.08.2010.
Srodni linkovi:
Aleksej Kišjuhas – Avganistanski dnevnici
WikiLeaks – Zavera kao vladavina
AVGANISTAN
