Ispred Plave džamije u Mazari Šarifu, Avganistan, foto: Konstantin Novaković
Ispred Plave džamije u Mazari Šarifu, Avganistan, foto: Konstantin Novaković

I

Umro je Žan-Pol Belmondo, ružan, zabavan i genijalni glumac „ne-glume“, starije, bar u francuskom filmu, od novog talasa. Većina francuskih kanala je na dan smrti emitovala film Le Magnifique („Veličanstveni“, 1973, režija Filip de Broka) sjajnu parodiju B serije o špijunskom junaku. U ovom veličanstvenom zavitlavanju, pisac šund romana svoja raspoloženja i svoj ego prenosi u tekst, i spisak neponovljivih gegova je veoma dug, od scene u kojoj se pisac probija kroz pariski saobraćaj po kiši da bi kupio novu pisaću mašinu, jer su na njegovoj junaci počeli govoriti bez ispalog slova „r“, pa do završnice, u kojoj isponižavani junak odlazi u tandemu sa svojim sovjetskim i globalnim neprijateljem, pošto su jedan drugom otkrili ljubav, dok se zanosna junakinja (Žaklin Bise) valja po blatu. Belmondo je sa režiserom Filipom de Broka snimio čitavu seriju sličnih filmova: Kartuš (1962) sa Klaudijom Kardinale i jednom od najboljih filmskih tuča u krčmi; nažalost, junakinja umire i film propušta priliku da ostane odlična komedija. Čovek iz Ria (1964) nije parodija, ali je još uvek jedna od najboljih filmskih komičnih avantura svih vremena – i scena tuče u krčmi je još bolja. Junakinja je mnogo luđa od junaka: igrala ju je Fransoaz Dorleak, sestra Katerin Denev, koja je mlada umrla u saobraćajnoj nesreći. Na drugoj strani, Belmondo je ostao spomenik novog talasa, sa filmom Do poslednjeg daha (1960, režija Žan-Lik Godar) i Ludi Pjero (1965, takođe Godar). U ovom filmu junak, koji je pobegao iz svog buržujskog života, na kraju ubije nevernicu i njenog izabranika, oboji lice plavom bojom, obavije glavu šipkama dinamita, zapali fitilj i još se predomisli, ali prekasno… Čak i kada je igrao u slabijim filmovima, Belmondo je uvek savršeno iznosio svoju ne-glumu. U vicu koji je nastao takoreći na dan njegove smrti, Bebel stiže na nebo i žali se svojim pajtašima koji su već tamo da Makron hoće da od njegove smrti napravi državnu ceremoniju (što se dole i desilo), i oni odlučuju da pobegnu i nauče Makrona pameti. Možda i jesu, nadam se u nekoj krčmi.

II

U satu kada su se odvijali napadi u Americi 11. septembra 2001, bila sam u avionu, na letu prema Madridu. Na aerodromu je postalo jasno da se nešto dešava, ali se nijednom ekranu nije moglo prići, a i žurila sam da uhvatim prevoz. U univerzitetskom centru gde sam čekala ostale sa letnje škole isto tako se stvorila gužva, i tek kad mi je muž telefonirao saznala sam šta se zapravo desilo. Prvo sam pomislila na vest koju sam čula dva dana ranije, 9. septembra, i koja me je duboko potresla – o atentatu na Masuda, vođu antitalibanskog pokreta. Naredni dani bili su pakleni, kao što su obično na letnjim školama u velikim gradovima. Poseban problem i posebno za američke studentkinje i studente bile su zabave po celom Madridu, na kojima su domaćini izražavali radost zbog događaja, odnosno svoje dugogodišnje i opravdano antiameričko raspoloženje: podsetimo se zašto je Franko tako dugo opstao… Noću sam uglavnom bila prilepljena uz televizor i sve sam više mislila o tome šta je Masud značio i kako se sve to moglo izbeći.

Ahmad Šah Masud, po rodu Tadžik, bio je najuspešniji partizanski komandant protiv sovjetske vojske, zatim protiv raznih sektaških milicija, i konačno protiv Talibana. Iz doline Panžšir, koja se trenutno još opire talibanskoj okupaciji (imao je nadimak „Panžširski lav“), vodio je mnogo uspešnih operacija, između ostalog i za oslobođenje Kabula od talibanske opsade 1995-96. Mnogi ga porede sa najvećim partizanskim vođama 20. veka, sa Titom, Ho Ši Minom i Če Gevarom. Bio je ministar odbrane Islamske države Avganistana. Njegov najveći neprijatelj bio je Osama Bin Laden, koji nikada nije bio vojskovođa, već prevashodno menadžer pokreta radikalnih islamista, Al Kaide. Masud je u svom političkom programu imao jednakost etničkih grupa – plemena Avganistana, ravnopravnost žena (umereno), prosvetu i saradnju sa svima, čak i sa Rusima. Sa svojim ogromnim znanjem i dobrim sistemom informisanja na terenu, omiljen kod svih i sa dobrom podrškom najborbenijih, Masud je sistematično obaveštavao zapadne saveznike o Al Kaidi. U godini pre smrti, putovao je u Francusku i u Evropsku uniju, bio je primljen u Evropski parlament, gde ga je dočekala predsednica Evropskog saveta, i održao je mnogo novinarskih konferencija. Na njima je precizno obaveštavao o tome da Al Kaida planira veliku terorističku akciju u Americi, da je vodi Bin Laden, i još mnogo podataka o mestima budućih terorističkih akcija u Evropi. U svemu je imao pravo. O takvim mogućnim raspletima bile su obaveštene sve važne tajne službe NATO pakta, Indije, Rusije i svako ko je hteo da ga sluša i čita vesti o njemu. Zašto Amerikanci nisu, ostaje tajna.

Odluku o atentatu na Masuda doneo je sam Osama Bin Laden, jer je ocenio da je on najveća prepreka za izvršenje planirane terorističke akcije. Dvojica Tunižana sa lažnim pasošima su se nekoliko meseci prethodno pretvarali da su novinari, i tako su u većoj grupi novinara došli na konferenciju za štampu u Masudov štab. U kameri, ukradenoj u Francuskoj, imali su eksploziv. Snimatelj-samoubica aktivirao je bombu, poginulo je nekoliko ljudi i Masud je smrtno ranjen. Drugog teroristu su ubili, pošto je preživeo eksploziju. Obojica atentatora bila su obrijana kao deo maskiranja, što im je verovatno otežalo pristup nagradi u raju. Masud je izdahnuo u helikopteru kojim su ga pokušali prebaciti u bolnicu u Tadžikistanu. 9. septembar je državni praznik u Avganistanu, „Masudov dan“. Na njegov grob dolaze čak i nekadašnji sovjetski vojnici. U trenutku smrti imao je 48 godina. Nekoliko meseci posle njegove smrti, njegovi vojnici srušili su talibansku vlast. Pobeda se izgubila u američkom ratu protiv Avganistana…

O Masudu postoji mnogo knjiga, dokumentaraca, biografija. Najbolju je napisala njegova udovica Sedika (2005): Masud je zahtevao monogamiju u državi. Ken Folet napisao je roman. Masudov sin, jedno od osmoro dece koje je imao, danas vodi antitalibanski pokret u dolini Panžšir.

Le Magnifique Masud, kako su ga zvali francuski mediji, nije bio slušan. Možda je za Zapad, posebno za Ameriku, bio suviše sličan nekom vođi iz doba i pokreta nesvrstanih. Osama Bin Laden je, za razliku od Masuda, godinama sarađivao u raznim poslovima i čak dobijao američki novac. Ostaje da je užas i gubljenje ljudskih života moglo biti sprečeno.

Peščanik.net, 13.09.2021.

Srodni link: Ljubomir Živkov – Neočekivani nekrolog

AVGANISTAN

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)