Neko vreme sam ćutala. Duže sam ćutala o Avganistanu. Ali previše stvari ostaje neizrečeno.
Neću pokušati da opišem emocije, istovremeno uskovitlane i olovne: žalost, gnev, osećanje uzaludnosti. Umesto toga ću, kao što sam često i ranije radila, upotrebiti svoj mozak da zaštitim srce. I možda ću vam pomoći da shvatite šta se dogodilo.
Za one od vas koji me ne poznaju, evo moje kratke biografije – perspektive iz koje večeras pišem.
Pokrivala sam pad talibana za NPR i probijala se do njihovog glavnog grada Kandahara u decembru 2001, nekoliko dana pre pada talibanskog režima. Dok sam silazila s poslednjeg velikog brda u opusteli Kandahar, videla sam prašnjavu avet grada. Ulicama su patrolirali kamioneti s lansirnom rampom na otvorenom, teretnom delu. Ljudi su vukli za rukav mog prijatelja iz milicije i govorili mu gde će naći skriveno talibansko oružje ili poslednje uporište talibana. Ali većina građana je ostala u svojim kućama.
Bio je Ramazan. Nekoliko dana kasnije, kad se završio praznični post koji traje mesec dana, provalila je suzbijana radost. Vazduh je bio pun papirnih zmajeva. Konjanici na sjajno opremljenim konjima galopirali su jedan za drugim prašnjavim ulicama, a okupljeni ljudi su ih radosno pozdravljali i bodrili. Bio je to Kandahar, grad u kom talibani imaju najveću podršku. Nije bilo panične jurnjave ka aerodromu.
Izveštavala sam otprilike mesec dana, a onda sam taj zadatak prenela Steveu Inskeepu, koji je sad domaćin Jutarnjeg izdanja. Kroz dva-tri meseca sam se vratila, ali ne kao izveštač: pokušala sam da tamo zaista nešto uradim. Ostala sam deset godina. Vodila sam dve neprofitne organizacije u Kandaharu, živela u običnoj kući i govorila paštunski; na kraju sam otišla da radim za dvojicu komandanata međunarodne vojske, a onda i za načelnika Zajedničkog štaba. (O tom vremenu i njegovim poukama pisala sam u svoje prve dve knjige Kažnjavanje vrline (The Punishment of Virtue) i Kradljivci države (Thieves of State).
S tog stanovišta – kao Amerikanka koja je mnogo vremena provela u Kandaharu i kao bivša viša službenica američke vlade – u današnjem vrhuncu dvadesetogodišnjeg fijaska vidim sledeće ključne činioce.
Korumpiranost avganistanske vlade i uloga Sjedinjenih Država u omogućavanju i jačanju te pojave
Nedavno sam čula da je poslednji predsednik avganistanskog parlamenta Rahman Rahmani danas multimilioner zahvaljujući monopolu na snabdevanje gorivom glavne baze američkih snaga u Bagramu i brizi o njihovoj bezbednosti. Koliko je verovatno da će ljudi rizikovati život kako bi odbranili takve političare?
Pre dve decenije mladi ljudi u Kandaharu govorili su mi da su ih na kontrolnim punktovima pretresale opunomoćene milicije koje su američke snage naoružale i snabdele američkim uniformama. Godine 2007. posetila me je jedna delegacija starijih građana – bila sam jedina osoba s američkim pasošem čija su vrata bila otvorena i koja je govorila paštunski jezik, tako da nisu bili potrebni posrednici koji bi mogli da izvrnu smisao njihovih reči ili da ih prijave. Uz ušećerene bademe i čaše zelenog čaja, rekli su: „Talibani nas udaraju u ovaj obraz, a vlada u ovaj.“ Starac koji je govorio u ime grupe šamarao se dlanovima po licu.
Kao i mnogi drugi ljudi, provela sam godine pokušavajući da uverim američke donosioce odluka da se od Avganistanaca ne može očekivati da se izlože opasnosti za račun vlade koja je prema njihovim interesima bila jednako neprijateljski raspoložena kao i talibani. Imajte na umu da su mi bili potrebni i vreme i mnogo sopstvenih grešaka da bih to shvatila. Ali uspela sam.
Tokom dve decenije američko vođstvo na terenu i u Vašingtonu bilo je nesposobno da shvati tu jednostavnu poruku. Nisam se više trudila da doprem do njih, a onda je među ministarstvima odlučeno da se Sjedinjene Države neće baviti korupcijom u Avganistanu. Ignorisanje jednog od dva činioca koji će odrediti sudbinu svih naših napora postalo je izričita američka politika. Tada sam shvatila da je ono što se danas događa neizbežno.
Mi Amerikanci volimo sebe da vidimo kao nekog ko se trudio da donese demokratiju u Avganistan. Ali Avganistanci, kažemo, nisu bili spremni za demokratiju ili im do nje nije bilo dovoljno stalo. Ili pak ponavljamo kliše da su Avganistanci uvek odbacivali stranu intervenciju; mi smo samo poslednja karika u dugom nizu pokušaja.
Bila sam tamo. Avganistanci nas nisu odbacili. Gledali su nas kao uzor demokratije i vladavine prava. Mislili su da se za to zalažemo.
A za šta smo se mi zalagali? Šta je cvetalo pod našim nadzorom? Nepotizam, bahata korupcija, piramidalna shema koja se izdavala za bankarski sistem, a koju su smislili američki finansijski stručnjaci tokom istih onih godina u kojima su pripremali krah iz 2008. To je sistem vladavine u kom pravila pišu milijarderi.
Je li to američka demokratija?
Pakistan
Uplitanje pakistanskih vlasti – posebno najviših vojnih krugova – u poslove susedne zemlje drugi je činilac koji će odrediti sudbinu američke misije.
Možda ste čuli da su se talibani prvi put pojavili početkom 80-ih godina 20. veka u Kandaharu. Netačno. Vodila sam desetine razgovora i intervjua tokom godina, kako s akterima drame tako i s običnim ljudima koji su svojim očima gledali događaje u Kandaharu i Keti, u Pakistanu. Svi su rekli da su se talibani najpre pojavili u Pakistanu.
Talibani su bili strateški projekat pakistanske vojne obaveštajne agencije (ISI). Ona je čak vodila ispitivanje tržišta u selima oko Kandahara da bi testirala brend i otkrila efikasne poruke. Ime „talibani“ dobro se pokazalo. Evociralo je sliku mladih studenata koji su se obučavali za seoske verske starešine i koji su uživali ugled trezvenih, marljivih i ljubaznih ljudi. Ti talibani, u skladu s porukama ISI-ja, nisu bili zainteresovani za vlast. Samo su želeli da pripadnici milicija, kojih je bilo u svakom gradu, prestanu da ucenjuju ljude na svakom koraku.
I ime i poruka su bili laž.
Za nekolko godina Osama bin Laden svio je gnezdo među talibanima, u njihovoj prestonici Kandaharu, gradu udaljenom jedva sat vožnje od Kete. Onda je organizovao napade od 11. septembra. Zatim je prebegao u Pakistan, gde smo ga na kraju pronašli u sigurnoj kući u Abotabadu, bezmalo u dvorištu pakistanske vojne akademije. Iako sam znala to što sam znala, bila sam zapanjena. Nisam očekivala da će ISI biti tako drzak.
U međuvremenu, od 2002. godine, ISI je prepakivao talibane: pomagao im je da se pregrupišu, obučavao i opremao jedinice, razvijao vojnu strategiju, čuvao ključne operativce kad bi ih Amerikanci identifikovali i uzeli na nišan. Zato pakistanska vlada nije bila unapred obaveštena o napadu na Bin Ladena. Američki zvaničnici su strahovali da će ga ISI upozoriti.
Godine 2011, moj šef, načelnik Zajedničkog štaba u odlasku, admiral Mike Mullen posvedočio je pred senatskim Odborom za oružane službe da su talibani „zapravo produžena ruka ISI-ja“.
A sad ovo.
Da li zaista pretpostavljamo da talibani, zbrda-zdola sklepana milicija koja se krije u brdima, kao što nam se tako dugo govorilo, mogu da izvedu tako složen plan bez međunarodne podrške? Šta mislimo, odakle je došao plan? Ko je davao naređenja? Odakle su došli svi ti ljudi, sav taj materijal, beskrajan priliv novca za potkupljivanje avganistanskih vojnih i policijskih zapovednika? Kako je moguće da su novi predstavnici vlasti imenovani u Kandaharu samo nekoliko dana posle pada grada? Novi guverner, gradonačelnik, načelnik obrazovanja i šef policije govore s kandaharskim akcentom. Ali niko koga poznajem nikad nije čuo za njih. I moj akcenat je kandaharski. Keta je puna Paštuna (pripadnika najveće etničke grupe u Avganistanu), ljudi avganistanskog porekla i njihove dece. Ko su svi ti novi zvaničnici?
Uzgred, tih godina pakistanska vojska je snabdela Iran i Severnu Koreju nuklearnom tehnologijom. Ali tokom dve decenije u kojima se to događalo Sjedinjene Države su insistirale na tome da je Pakistan saveznik. I dalje to radimo.
Hamid Karzai
U razgovorima vođenim početkom prve decenije 21. veka o ulozi pakistanske vlade u prvom usponu talibana, saznala sam činjenicu od koje zastaje dah: Hamid Karzai, čovek koga su Sjedinjene Države izabrale da upravlja Avganistanom posle zbacivanja talibanskog režima, zapravo je bio posrednik koji je obavljao pregovore o prvom ulasku talibana u Avganistan 1994. godine.
Mesecima sam proveravala te priče. Razgovarala sam s poslugom u Karzaijevom domaćinstvu. Razgovarala sam sa komandantom mudžahedina Mulahom Nakibom, koji je priznao da ga izluđuje bahato ponašanje njegovih ljudi. Razgovarala sam s njegovim glavnim poručnikom, koji se nije slagao sa svojim plemenskim starešinom i komandantom i poveo je svoje ljude u susednu pokrajinu Helmand da nastave borbe. Čula sam da je Karzaijev otac prekinuo odnose s njim zbog njegove podrške projektu ISI-ja. Članovi Karzaijevog domaćinstva i susedi iz Kete rekli su mi da se često sastajao s naoružanim talibanima u svojoj tamošnjoj kući u mesecima koji su prethodili nasilnom preuzimanju vlasti.
A sad, evo, Karzai najednom izranja iz tog vrtloga i dolazi na čelo „koordinacionog odbora“ koji će pregovarati o talibanskom povratku na vlast. Opet?
Bilo je to kao repriza onog jutra u maju 2011, kad sam prvi put videla slike sigurne kuće u kojoj se sakrivao Osama bin Laden. I ovog puta, iako sam sve znala, bila sam zapanjena. Bila sam zapanjena otprilike četiri sekunde. Onda mi je puklo pred očima.
Karzai je verovatno bio ključni posrednik u toj predaji, kao što je bio i 1994. Ovog puta je regrutovao druge diskreditovane ličnosti iz avganistanske prošlosti koje su mu mogle biti od koristi. Bivši drugi šef avganistanske vlade Abdulah Abdulah mogao je da razgovara sa svojim saborcima, mudžahedinskim komandantima na severu i zapadu. Mogli ste da čujete njihova imena dok su nedavno predavali gradove: Ismail Kan, Dostum, Ata Muhamad Nur. Još jedna osoba koja se pominje zajedno s Karzaijem je Gulbudin Hikmatiar – bona fide talibanski komandant, koji je mogao preuzeti vođstvo u nekim razgovorima s njima i s ISI-jem.
Kao što smo mi Amerikanci posvedočili u našem sopstvenom kontekstu — pokret #MeToo, na primer, nemiri posle smrti Georga Floyda ili napad na Kapitol 6. januara ove godine – naizgled nagli dogođaji često su zapravo pripremani mesecima ili godinama. Nagli krah dvadesetogodišnjih napora u Avganistanu je, po mom mišljenju, jedan od takvih događaja.
Dok sam razmatrala tu hipotezu, zapitala sam se: kakvu ulogu je igrao Posebni izaslanik Sjedinjenih Država Zalmai Kalilzad? Kao stari Karzaijev prijatelj, on je vodio pregovore s talibanima za Trumpovu administraciju, u kojima je avganistanska vlada bila primorana da pravi ustupak za ustupkom. Zar predsednik Biden zaista nije mogao da nađe nekog drugog za taj posao umesto Avganistanca – Amerikanca s očiglednim sukobom interesa, koji je bio blizak s bivšim potpredsednikom Dickom Cheneyjem i lobirao u korist naftovoda kroz Avganistan u vreme kad su talibani bili na vlasti?
Samoobmanjivanje
Koliko puta ste pročitali razne priče o postojanom napredovanju avganistanskih bezbednosnih snaga? Koliko ste često, tokom poslednje dve decenije, čuli da neki zvaničnik izjavljuje da su talibanski napadi u gradskim sredinama znak njihovog „krajnjeg očajanja“ i „nesposobnosti da kontrolišu teritoriju“? Koliko prostosrdačnih izveštaja ste čuli o svim dobrim stvarima koje smo uradili, posebno za žene i devojčice?
Koga smo zavaravali? Sami sebe?
O čemu se još zavaravamo?
Završna poenta. Smatram da je civilno vođstvo Sjedinjenih Država, kroz četiri administracije, uveliko odgovorno za današnji ishod. Vojni zapovednici su izvesno učestvovali u samoobmanjivanju. Mogu da tražim, i nalazila sam, mane generalima s kojima sam radila ili koje sam posmatrala. Ali američka vojska je podređena civilnoj kontroli. Dva glavna navedena problema – korupcija i Pakistan – civilna su pitanja. Te probleme ne mogu da rešavaju muškarci i žene u uniformi. A kad su se najviši civilni donosioci odluka suočavali s pozivima da to urade, nijedan nije pokazao volju da išta preduzme. Za njih je politički rizik bio prevelik.
Danas, kad mnogi od tih zvaničnika uživaju u penziji, ko plaća troškove?
Sarah Chayes, 16.08.2021.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 25.08.2021.
AVGANISTAN