Hotel Beograd u Negotinu, foto: Predrag Trokicić

Hotel Beograd u Negotinu, foto: Predrag Trokicić

U prvom danu ćutnje o svemu što ima veze sa 4. martom, pratim svoj jutarnji ritual. Odlazim na kafu uz prazne novine u mirijevski Maksi, trudim se da mi niko ne dosađuje i da ništa ne govorim. Poštujem ćutanje kao besmisleni demokratski imperativ, pre svega da ne bih uticao na volju dela glasačkog tela koje mi je u vidokrugu.

Policajca Stankovića u ranoj penziji (imao je neke kontuzije, ništa benigno), ne mogu da izbegnem. „Jesi li video burazeru, Hilton! Ništa manje nego Hilton, nisi svet ako ga nemaš. Taj Hilton, jebo te, to je hotel, jesi l’ čuo za tako nešto?“

Rekoh da nisam, šta ja imam od Hiltona u gradu gde noćim kod kuće, nije me briga za hotele. „Ali, Hilton, Srbine, to se ne otvara svaki dan, video si, predsednik isekao traku, zajedno sa onim, kako se zvaše, obojica makaze… Trebalo osmog, piše na panoima, al’ što pre to bolje. Tronuo sam se, jebo te. Hilton! Moj pašenog iz Lazarevca, bio veliko mudo u policiji pred trijes godina, jednom noćio, kaže u Valdorf Astorija, jes Astorija, ama nije Hilton, c, jok. Ništa bez Hiltona.“

„To je bez veze!“ – reče jedna starija gospođa, „potrefio da otvara kad svi ćutu, a on ne zatvara. Pola sata preseca onu vrpcu, sve se istura na poziranje, trupac bi čovek izbičkijao za to vreme!“

„Aj beži baba!“ – reče Stanković, na šta gospođa odgovori uz upotrebu glagola: „Jebala ti baba mater, a i onaj što otvara gostionice…“

„Hilton, baba!“ – reče Stanković. „Četir dana pre roka!“

„Jebo te i taj Hilton“ – ne da se gospođa. Mahnu rukom i ode.

Nisam imao ideju kako da oteram Stankovića. On odlazi isključivo kad sam odluči. „Jesi li video Putina? Nema zajebancije sa njim, zavuko ga Trampu onako magareći, da mu oči ispadnu. Ne dolazi do vazduha kako mu ga Vladimirovič stero! Novo oružje bato, pa neka mrdnu. Ajde sad neka nas bombarduju kao za vreme one pijanice Jeljcina. Odma bi Vladimir opičio po Vašingtonu, zna tačno gde noćeva Tramp u vikendici, ima da mu ubaci projekt kroz odžak…“

Misliš, projektil?

„Mislim, to sam i rekao. U mesnoj zajednici sam predložio da se manemo Unije, koj će nam moj, da izvineš. Onda smo baćuški cilj, jesi l’ čuo, ’el će Tereza Mej ili onaj Francuz Makaron što se udao za babu, da nas brane. Ili muti Merkel…“

Misliš Makron?

„Mislim. To sam i rek’o!“

Merkel nam je prijateljica, viđa se sa ovim vašim.

„Ma, do mojega. Samo da ga vidim, rekao bih mu da se mane Švaba, zna se ko su Švabe, nije švapsku babu briga za nas, njoj se sviđa ovaj naš, onako, u smislu lične simpatije, sa interesom.“

Kod njih kao da ima obostranog zavođenja?

„Podržavam svaku erotsku radnju u interesu države, i lično sam obavljao policijske zadatke u bliskosti sa ženskom osobom suprotnog pola, druge nacionalnosti. Ali, ovde nije to, Anđela oće samo da ga zajebe da ovaj ne ide kod Putina. A tamo nam je mesto, posle pronalaska ove nove svemoguće rakete, nemamo izbora. Evo pitaj Lazanskog, on je genije za vojne stvari, neka ti kaže.“

Složih se po pitanju genijalnosti Lazanskog. No, jesi li ti za Hilton ili za Putina?

Neko je pozvao Stankovića, pa čovek u trku ode. Ali, na stolicu do moje, sede starčić ne pitajući da li je slobodno. Maše štapom, motorika ga napustila, moglo bi da mu se omakne. Izbegavam koliko mogu, još malo pa eskiviram. Onda je počeo da krešti: „Sve vas iz Peščanika ja bih pohapsio, da ne bunite ovaj narod, ne znam ko vas plaća, ali neprijatelje uvek neko plaća…“

Vi čitate Peščanik? – upitah krajnje defanzivno.

„Ne čitam ja, čita moja unuka, pa mi prepričava. Ali tebe znam, rovariš, Milošević te zbog rovarenja po njegovoj državi isterao iz vojske, gde misliš da se deneš? I da ti kažem, počni da pišeš nešto pozitivno, nađi, ima toga na svakom koraku. Tvoja narav je gadna, prgav si, znam te kao belu paru, pogledaj malo sebe. Vidi kolko si zaguljen i navrćeš samo na jednu stranu, gledaš samo šta ne valja, ostavi malo čoveka na miru…“

Kog čoveka?

„Znaš ti. Ne pravi se šuntav, ako ga ne voliš, ćuti, ne podevaj narod!“ Još jednom mi je pripretio toljagom pre nego što je krenuo.

Konačno sam ostao sam, nad ohlađenom kafom. Neki tabloid kazuje da Happy dobija novu voditeljku jutarnjeg programa, estradnu zvezdu Nadu Macuru, kojoj će pomagati „sekselencija“, (kako je sam sebe nazvao) bivši ambasador i erotski ekspert, dr Jovan Marić. Jedva čekam subotu, da vidim taj festival šarma.

U nekom selu kod Prokuplja, vozač „Niš ekspresa“, pišu začuđene novine, izbacio đaka prvaka iz autobusa na minus šest, jer je đačić zaboravio mesečnu kartu. I to u danu pred dan u kome počinje ćutanje. Čudno je da se neko u Srbiji začudi nečoveštvu.

Kad smo već kod snega i leda… Dobio sam poruku koja kazuje da je moja srednja unuka Jovana, koja ima tek koji mesec više od dve godine, dala svoju prvu važniju izjavu o poimanju sveta. Preksinoć su je izveli na sneg i ona je u svom beskrajnom oduševljenju rekla: „Mama, vidi, eno ga mesec! Kakav divan sunčani dan!“

A odmah posle te poruke, na strani tabloida gde se govori o zdravlju, veliki naslov: „Psiha nas upozorava da nešto nije u redu!“

Psiha nas upozorava godinama, ali struka ćuti.

Peščanik.net, 03.03.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)