I da, i ne, ali i obrnuto
Dug, relaksirajući ručak sa Peterom Esterhazijem koji je sinoć imao književno veče u Beogradu, a večeras će ga imati i u Novom Sadu. Peter i njegova supruga Gita poslednji put bili su u Novom Sadu pre tri godine. U razgovoru se prisećamo našeg prvog zajedničkog putovanja u Beograd, njihovim tadašnjim, crvenim folksvagenom, bezmalo pre četvrt veka. Da, bilo je to 1988. godine i – sećam se – ja sam predstavio Esterhazija u beogradskom Domu omladine. Malo je ljudi tada znalo za njegovo ime. Ovoga puta srpska štampa piše o njemu s punim uvažavanjem, u superlativima. Prisećamo se i scene, te 1988. godine, kad je policija zaustavila saobraćaj u (današnjoj) Ulici srpskih vladara jer se očekivao prolazak konvoja crnih limuzina – u posetu je dolazio Mihail Gorbačov. Peter je iskočio iz kola i uzverao se na obližnji kandelabr. Kad se zatim vratio, rekao je samo toliko da je to trebalo videti – ipak smo svedoci istorijskog događaja. I bio je to istorijski događaj, jer je Gorbačov već tada dao naslutiti da će ukinuti državni socijalizam. To se moglo znati i po tome što je tadašnje beogradsko rukovodstvo održalo sovjetskom partijskom lideru lekciju o pravom socijalizmu. I prisećali smo se, na tom oduženom ručku, i naših zajedničkih letovanja na kojima smo uživali u plodovima mora, rakovima, ribama, školjkama, specijalitetima mediteranske kuhinje. Razgovarali smo i o napadima na nedavno osnovani Naploov kružok, napadima koji me stavljaju pred raznorazne nedoumice. Nekad su bili učestali napadi na moju ličnost u medijima, koncipirani i usmeravani iz partijskih komiteta, ali tada sam jasno znao o čemu je reč. Ovi sadašnji napadi su čist nadrealizam. Zapravo, sve nekadašnje drame su se srozale na nivo farse. Ručak se nastavio u opuštenijoj atmosferi. Esterhazi citira sjajnu priču koju je i uvrstio u svoju knjigu o Kornelu Večernjem. Ispovest jedne devedesetpetogodišnje gospođe: Petruško moj, šaputala je, ja bih i sad rado spavala s muškarcem, ali u ovim godinama, je li, za to je potrebna i ljubav. Kad sam bila mlada, stvar je išla i bez ljubavi, ona baš i nije bila neophodna… A ja citiram jednu mudru vojvođansku manjinsku rečenicu. Nekadašnji partijski funkcioner se, početkom sedamdesetih, ovako branio: ali, molim vas, ja nisam rekao da, niti sam rekao ne, nego baš naprotiv! Peter je tu rečenicu pribeležio na jednu ceduljicu. Kasnije, kod kuće, s ne malim zaprepašćenjem sam shvatio koliko se ova – hajde da kažemo – duhovitost, modifikovala. Danas funkcioneri zbore ovako: ja sam rekao i da, rekao sam i ne, ali je bitno to da sam se zakleo i na suprotno od toga. Demokratija obogaćuje našu retoriku.
Poljupci imaju cenu
Pred pultom sa bogatim izborom sladoleda jedna vremešnija gospođa upozorava prijateljicu da ni po koju cenu ne ulazi u lift sa nepoznatim muškarcem. Ima, glede toga, kaže, nadasve rđava iskustva. Bila je opljačkana, izbubetana, policija je nemoćna, nemaju dovoljno operativaca, a ovakvi i slični slučajevi su česti. Posle dugotrajnih, mučnih i na momente komičnih pogađanja, šef države, Tomislav Nikolić, poverio je mandat za sastav nove vlade Ivici Dačiću. Gledam na ovo kao na kakav ljubavni trougao. Demokratsku stranku su srušili njeni vlastiti koalicioni partneri, nakon čega je zamenik premijera postao premijer. Ivica Dačić ispreda hvalospeve samome sebi, ne stiže da dovoljno naglasi koliko je uspešan ministar policije bio. Pomišljam na gospođu napadnutu u liftu. Banalna sitnica, rekli bi na to veliki političari. Dakle, prema trenutnom stanju stvari, na velikoj bahanaliji vršenja vlasti naći će se zagrljeni socijalisti, naprednjaci i ujedinjeni regionalisti. Bilo je ovde svega i svačega. Kradljivcima glasova su nazivani oni koji su namah postali saveznici, u vazduhu su poput Hičkokovih ptica lebdele vreće s glasačkim listićima, hor partijskih lidera obećavao je bolji život. Zaklinjali su se da će pobediti aždaju partokratije, da od sada članovi partije neće imati privilegije, i da će se o njima rasuđivati isključivo prema njihovim stručnim sposobnostima. Posle svega, ništa ne može da bude iznenađenje, sve je moguće, i ovako, i onako. A i obrnuto. Svako može sa svakim da se nađe u koaliciji. Biće, naravno, i malih, provincijskih, lokalnih bahanalija. Ali, voleo bih da znam da li ikoga brine to što je ovaj dvomesečni politički lunapark, taj vašar taština, potkopao autoritet demokratskih institucija? Nažalost, rušenje, potkopavanje autoriteta demokratskih institucija, njihovog ugleda, započeto je još pre četiri godine, kad je Demokratska stranka stupila u koaliciju sa naslednicom partije Slobodana Miloševića. I sad je došao trenutak da se plati cena tadašnjih poljubaca. Demokratska stranka ih je platila, s debelim kamatama, a socijalisti su kapitalizovali te poljupce i sad su – debelo – profitirali i, sa tim pozamašnim mirazom, našli novog mladoženju. Međutim, znajući dobro hirovitu i prevrtljivu prošlost mlade, moguće je zamisliti da će prevareni đuvegija jednom još i da se zahvali naprednjacima što su mu preoteli mladu. Zapravo, i ne zanima me baš mnogo ko će biti na vlasti, više me zanima hoće li ta vlast imati stvarnu opoziciju. Vlast, rekao bih rado, kvalifikuje njena opozicija. Hoće li opozicija biti u stanju da formuliše alternativu? Jer, kao što vidim, ideje stranaka koje su sad na vlasti toliko su različite da bi se, i u slučaju kompromisa, mogle složiti samo oko toga da sneg pada, najčešće, zimi, a da leti ume da bude baš jako toplo. Neka onda konačno bude – alternative! Hoćemo li se iskobeljati iz začaranog kruga? Jedno je, međutim, izvesno: post-đinđićevskom razdoblju je došao kraj. Ostaje samo pitanje: da li je uopšte i bilo đinđićevskog razdoblja?
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 06.07.2012.
Peščanik.net, 06.07.2012.
