Objavljivanje srednjevekovnih stihova vređa verska osećanja u Turskoj, za šta vam preti kazna zatvorom. „Ovaj sudski proces“, žali se vajar Mehmet Aksoj, „nas vraća 900 godina unazad“. Razlog za njegovo nezadovoljstvo je početak suđenja poznatom pijanisti Fazilu Saju zbog omalovažavanja „verskih vrednosti“. Optužen je, između ostalog, i zato što je retvitovao stih srednjevekovnog pesnika Omara Kajama: „Ti kažeš da u raju teku reke vina, da li je onda raj kafana?“
„Apsurdno. Potpuno apsurdno“, najčešće su reči pred početak ovog procesa. Oko 200 Fazilovih prijatelja okupilo se u znak podrške ispred palate pravde u Istanbulu. Ni umetničkom direktoru gradske opere, Rengimu Gekmenu, nije jasno šta se dešava: „Kako mogu da na ovaj način maltretiraju svetski poznatog umetnika. Fazil Saj je poštovalac anadolske kulture. Proces je apsurdan.“
Ovo je još jedan autogol turskog pravosuđa, poput onog pre nekoliko godina protiv kasnijeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost Orhana Pamuka, kome je suđeno zbog „povrede turskog nacionalnog ponosa“, jer je izjavio da se u Turskoj negira genocid nad Jermenima. Ovaga puta, najpoznatiji savremeni turski kompozitor optužen je za javno vređanje verskih vrednosti i osećanja religioznih muslimana. Zaprećena kazna je 18 meseci zatvora.
Fazil Saj, 42-ogodišnjak, na Tviteru je pisao kritičke komentare o licemerju imama i ostalih sveštenih lica. Uz to, nije krio neslaganje sa politikom vlade premijera Erdogana. U intervjuima tokom poslednjih par godina, više puta je ukazivao na islamizaciju turskog društva nagovestivši da bi možda mogao i da napusti zemlju. Iz krugova vladajuće AKP više puta mu je prebacivano da je njegova muzika zapadnjačka i da nema nikakve veze sa ljudima koji žive u Turskoj.
Fazil Saj je stekao međunarodnu slavu 1994, nakon pobede na evropskom takmičenju mladih talenata. Od tada je nastupao u svim poznatim svetskim koncertnim kućama. U Turskoj je pao u nemilost vlasti jer se njegove kompozicije bave aktuelnim društvenim temama. Jedna od poslednjih posvećena je ubijenom jermenskom novinaru Hrant Dinku.
Proces je juče ujutro počeo potpuno haotično, što je često slučaj sa ovom vrstom spektakularnih procesa u Turskoj. Iako je mesto održavanja nedavno izgrađena ogromna zgrada, za koju se sa ponosom govori da je najveća palata pravde u Evropi, samo ročište zakazano je u verovatno najmanjoj sudnici u celoj zgradi. Četrnaest mesta u publici nije bilo dovoljno da primi sve one koji su želeli da prisustvuju suđenju, pa je većina zainteresovanih ostala ispred sale.
Unutra se sve odvijalo prilično nespektakularno. Fazil Saj govorio je o sebi, a svoje mišljenje o optužbi predao je u pisanom podnesku. Optužbe je odbacio kao potpuno neosnovane. Tužioci su tri građanina koji smatraju da su im povređena verska osećanja. Nije jasno da li su se oni sami odlučili na podizanje optužnice ili je to uradila neka organizacija. Jedan od njih trojice je i Emre Bukagili, redovna pojava u turskim sudnicama. On je već podnosio tužbe protiv romana i publikacija kritičnih prema religiji, među kojima su knjige Ričarda Dokinsa, kao i knjiga Nedim Gursels „Ćerke Alaha“. U intervjuu književnom časopisu Zabid Fikir, Bukagili sebe opisuje kao pristalicu čuvenog turskog kreacioniste Adnana Oktara. Na suđenju je tvrdio da ga je „nevernik“ Fazil uvredio.
Sud je nakon saslušanja obe strane zakazao novo ročište za februar sledeće godine i oslobodio Fazila obaveze prisustva na sledećim ročištima.
Proces protiv Fazila Saja nije izolovan slučaj. On je deo pokušaja religiozno-konzervativnih krugova unutar i izvan vladajuće partije za pravdu i razvoj (AKP), da se u Turskoj sprovede „duhovno-moralni preobražaj“. Oni smatraju da bi kritiku ili samo satirične primedbe o islamu trebalo potpuno zabraniti, a pozorište, muziku i vizuelne umetnosti prilagoditi ukusu naroda, to jest ukusu vladajuće partije.
Time se zaoštravaju društvene tenzije u Turskoj. Do nedavno, obično su karikaturisti zapadali u nevolje kada su se bavili likom premijera Erdogana, koji ih je, očigledno kao čovek bez imalo smisla za humor, redovno tužio sudu. Kao sredstvo protiv vladinih kritičara sve češće se koristi član 216. turskog krivičnog zakona koji sankcioniše „javnu uvredu verskih vrednosti“. To je, kao i sada Fazil Saj, prošle godine na svojoj koži osetio i jedan od najpoznatijih turskih karikaturista Bahadir Baruter.
U februaru prošle godine, u najvećem satiričnom časopisu Penguen objavljena je Baruterova karikatura na kojoj je prikazan vernik u jednoj džamiji kako preko mobilnog razgovara sa bogom o tome da li bi mogao da napusti džamiju pre kraja molitve jer „ima još neke obaveze“. Malim slovima, u pozadini, na zidu džamije stoji ispisano: Nema boga – religija je laž. Baruter je novembra prošle godine morao pred sud. Državni tužilac se posebno osvrnuo na Muhamedove karikature objavljene u Danskoj, kako bi ilustrovao koliko je opasno vređati verska osećanja i zahtevao godinu dana zatvora. Proces je još uvek u toku.
Karikaturista je od tada pod posebnom prismotrom islamističke štampe. Povodom izložbe njegovih radova ovog leta, ponovo se detaljno pisalo o „novim provokacijama ovog protivnika islama“. Ovakve prljave kampanje mogu biti daleko opasnije od bilo kakvog krivičnog gonjenja.
Krajem prošle godine islamistička štampa otkrila je novu metu – „neprikladne“ predstave u istambulskim državnim pozorištima. Godine 2010, najradikalniji islamistički tabloid Vakit sprečio je izvođenje predstave koja je kritikovala licemeran odnos prema prostitutkama. Časopis je podigao toliku buku da ja na kraju gradska uprava zatvorila pozorište zbog „nedovoljne protivpožarne zaštite“.
Sada konzervativna štampa objavljuje koje su predstave 11 državnih pozorišta u Istambulu sadržajno sumnjive, delimično pornografske i koje od njih vređaju vernike. Gradska uprava pokušala je da uz podršku vlade ograniči slobodu pozorišta, tako što je za direktore svih istambulskih državnih pozorišta postavila birokrate koji bi trebalo da kontrolišu repertoar. Odmah se pobunila cela istambulska pozorišna i umetnička scena. Došlo je do velikih demonstracija za slobodu umetnosti. Tokom umetničkog maratona, 152 sata uzastopno su izvođene predstave na ulicama.
Erdogan je kao odgovor na protest zapretio zatvaranjem svih državnih pozorišta i otpuštanjem svih glumaca i ostalih zaposlenih. Erdogan je dodao: „Kada bi svoje komade izvodili u privatnim pozorištima, videli bi da li bi onda mogli da finansiraju svoj rad.“
Protest nije doneo željeni rezultat. Doduše, pokazalo sa da je ad hoc privatizacija državnih pozorišta pravno teško izvodljiva, ali se ona ipak korak po korak nastavlja. Do sada su umetnici zaposleni u državnim kulturnim institucijama imali ugovore na neodređeno vreme. Od sada to neće biti slučaj. Ugovori će se od sada potpisivati na određeno vreme ili će biti vezani za određeni projekat. Programski savet će morati da odobri sve predstave u državnim pozorištima. Ragip Javiz, predsednik saveza istambulskih pozorišnih umetnika, objašnjava da od sada „država određuje koje će se predstave izvoditi, a koje ne.“
Bulent Arinc, zamenik premijera i jedan od glavnih predstavnika religioznog krila vladajuće partije, smatra da je to potpuno normalno, jer je reč o pozorištima koje finansira država: „To je na kraju pravo svakog poslodavca na svetu.“
Do koje mere premijer Erdogan i njegova partija poistovećuju sebe sa državom, nedavno je saznao i poznati skulptor Mehmet Aksoj. Njegovu „Statuu mira“ postavljenu u blizini granice sa Jermenijom, Erdogan je smatrao toliko groznom da je naredio njeno rušenje i uklanjanje.
Jürgen Gottschlich, TAZ, 19.10.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 23.10.2012.
