U izbornoj noći 2008, čim su prebrojani glasovi Ohaja, “Predsednički salon”, bar na južnoj, pretežno crnoj strani Čikaga, prolomio se od oduševljenja. Leteli su čepovi iz flaša šampanjca, neznanci su grlili jedni druge, policijske patrole su preko razglasa izvikivale ime novoizabranog predsednika: Obama!

Posmatrao sam ljude u baru, jedna žena mi je veselo nazdravila čašom margarite i doviknula: “Moj muž je u Avganistanu! Doći će kući!” Barack Obama nikada nije obećao prekid rata u Avganistanu. Naprotiv, rekao je da će tamo pojačati američke vojne snage. Ova žena je to znala, ali je u Obamu projektovala svoje životne nade i pobrkala ih sa istinom.

Obama je tada tako delovao na ljude. Često nisu pažljivo slušali šta govori, jer im se sviđao način na koji govori. Odmeren, rečit, obavešten i obrazovan – političar koji izgovara cele rečenice, ne izostavlja glagole. On ne želi samo da zameni Georgea W. Busha – on je njegova antiteza.

Dopadao im se i izgled govornika: visok, zgodan, crn – diskretna, otmena pojava iz slabo predstavljenog, marginalizovanog dela društva. Bila je divna sama pomisao da bi takav čovek mogao doći na čelo zemlje, svega tri godine posle uragana Katrina. Zato su mnogi zadivljeno zurili u njega umesto da ga pažljivo slušaju. Pusti sad detalje: ovaj čovek bi mogao da postane predsednik SAD.

Na dan izbora sam sreo odraslog crnog čoveka kako plačući izlazi sa biračkog mesta: „I ranije je bilo crnih kandidata, ali nikad nisu dogurali tako daleko. Za mene je to emotivno važno, uzbuđen sam“. Glas mu je pukao, zaćutao je i brisao suze.

Prvi put sam čuo za Baracka Obamu od moje pokojne tašte. Živela je u Čikagu i pridružila se kampanji za Senat 2003. Te godine sam se preselio u SAD kao dopisnik Guardiana, prvo u Njujork, pa u Čikago, odakle sam se prošlog avgusta vratio u London.

Moja tašta Janet je nekoliko puta videla Obamu na lokalnoj televiziji i učinilo joj se da to što on govori ima smisla. Odlazila je na skupove gde je on kao državni senator govorio protiv invazije na Irak. Kada se prvi put kandidovao, strahovala je da će biti ubijen, ali se onda navikla na njegovo redovno pojavljivanje u udarnom televizijskom terminu: „To je kao da živiš u Kaliforniji. Ne možeš sve vreme da misliš na zemljotres“.

Zajedno smo otišli u južni Čikago da čujemo Obamin pobednički govor 2008; sa nekoliko stotina drugih ljudi gledali smo ga na velikom platnu bioskopa Regal. Ljudi su plakali i likovali. Na putu do kuće me je moja tašta Janet, crna žena odrasla na jugu Jima Crowa, munula u rame i nasmejala se. Obično je bila brbljiva, ali je sada samo ponavljala: „Ne mogu da verujem“.

Obamina predsednička kampanja bila je po mnogo čemu uobičajena. Dok je bio u Senatu, u 90 odsto slučajeva je glasao isto kao Hillary Clinton. Usvojio je platformu demokratskog centra, koja je obećavala reformu zdravstva i umerenu preraspodelu bogatstva – zapravo isti program s kojim nastupa cela generacija mejnstrim demokrata. Ali njegov uspon je bio meteorski. Njegova priča je bila tako ubedljiva, njegova retorika tako sjajna, njegova baza tako energična – a njegova pobeda, kada je došla, tako neverovatna. Onda je nastupila proza svakodnevice.

Obama naravno zna da glasači u njega projektuju svoje želje. „Ja sam prazan ekran na koji ljudi različitih političkih boja projektuju sopstvena gledišta“, napisao je u Smelosti nade 2006. „Zato ću sigurno razočarati neke od njih, ako ne i sve“. Ali za po nešto od toga je i on odgovoran. Tvrdio je da se oslanja na tradiciju borbe za pravo glasa, na pokret za građanska prava i na sindikalne vođe čije je govore pominjao, i pozicionirao se kao čovek koji se zalaže za preobražaj društva. Na završnoj večeri stranačkih predizbora, juna 2008, doslovno je obećao Zemlju okupljenoj gomili u Sent Polu, Minesota: “Moći ćemo da se osvrnemo i kažemo našoj deci da je to bio trenutak… kada je podizanje nivoa okeana usporeno i kada je naša planeta počela da ozdravlja”.

Mnogo toga je trebalo lečiti. U vreme kada je Obama došao na vlast, Amerika je već izgubila rat u Zalivu i gubila rat u Avganistanu. Anketa sprovedena u 19 zemalja pokazala je da dve trećine ispitanika ima negativno mišljenje o Americi. Ni sami Amerikanci nisu bolje mislili o sebi. Bankarska kriza upravo je gurnula američku ekonomju u slobodan pad. Siromaštvo je bilo u porastu, cene akcija su se survavale i samo 13 odsto stanovništva je smatralo da je Amerika na dobrom putu. Obama je preuzeo takvu zemlju kada se sa svojom porodicom pobednički popeo na binu u čikaškom Grant parku u noći pobede 2008.

***

U Maršaltaunu (27.800 stanovnika) u Ajovi, 26. januara ove godine gomila čeka nekoliko sati na temperaturi ispod nule da vidi Donalda Trumpa, a ulični prodavci trljaju ruke. U ponudi su šeširi sa sloganom Trumpove kampanje „Da Amerika ponovo bude velika“ (proizvedeni u Kini), bedževi „Bombarduj Isis dok se ne usere“ i „Hillary, kandidat za zatvor 2016“. Jedan čovek nosi poster na kome Hitler drži račun za zdravstvene usluge i kaže „Preterao si, Obama!“ Na drugoj strani su demonstranti, uglavnom hispano porekla. Tokom prethodnih šest meseci Trump je žigosao Meksikance kao silovatelje, obećao da će sve muslimane izbaciti iz Amerike i uspeo da uvredi Kineze, osobe sa posebnim potrebama, žene i Jevreje.

Unutra u sali, šerif Joe Arpaio iz Arizone, zelot antiimigrantske politike koji i dalje tvrdi da je Obamin izvod iz knjige rođenih falsifikat, najavljuje Trumpa koji se pojavljuje ispred zavese kao primadona: „Dajem vaaam – Donalda!“. Gomila se tiska do poslednjeg mesta na gornjim galerijama. Trump lupeta kao dežurni pripiti rođak na porodičnoj proslavi. Glenna Becka, koji je podržao njegovog glavnog rivala Teda Cruza, naziva „ludakom“. Hvališe se svojim zidom koji će zaustaviti Meksikance: „Biće to veliki zid. Veliki, divan zid. Volećete taj zid“. Kasnije mi Brian Stevens (37) kaže da je Trump na njega ostavio dobar utisak. „Ne slažem se sa svim što kaže. Ali verujem da će doneti promene – mora biti tako. Neko mora da brani Ameriku. Potreban nam je“.

Obama je bio slavljen zbog obećanja da ljudi kao Donald Trump više neće biti mogući na američkoj političkoj sceni. Na konvenciji Demokratske partije 2004. opisao je političku podelu nacije kao nešto što su spolja nametnuli cinični operativci i jeftini mediji: „ispirači mozga i prodavci magle koji su prigrlili populističku politiku“. U to vreme, kada je irački rat trajao tek godinu dana, činilo se da Amerika ne može biti više podeljena. Pokazalo se da može.

Kada se Obama kandidovao 2008, jedno od ključnih obećanja njegove kampanje bilo je da će prevazići partijske podele i da će sarađivati sa svima. Ali to nije uspelo. Godine 2010. vođa senatske manjine Mitch McConnell rekao je da „glavni prioritet Republikanske partije u naredne dve godine mora biti sprečavanje drugog mandata predsednika Obame“. Republikanski kongresmeni, koji su odbijali i naloge sopstvenog rukovodstva, stalno su pretili blokadom države i vlade – ako Obama ne odustane od nekog svog obećanja ili već donetog zakona. Pre nekoliko godina, kada su prekinuli finansiranja federalne vlade, zapanjeni kongresmen Marlin Stutzman je ovako komentarisao motivaciju Obaminih protivnika: “Treba da izvučemo pouku iz ovog događaja, samo ne znam koju”.

Šta god rekao ili učinio, predsednik Obama je uvek bio povod za političke podele. Neki su tvrdili da je to zato što desnica ne prihvata crnog predsednika, i tu ima neke istine. Po načinu na koji su republikanci odbijali da mu se obrate kao svom predsedniku, ili uzviku “Lažov!” tokom njegovog obraćanja Kongresu, zaista se činilo da ga ne priznaju kao legitimnog vršioca dužnosti predsednika SAD.

Ali stvari su otišle mnogo dalje od rase: Obama je na sve moguće načine otelovljavao strahove jednog dela bele Amerike. On je sin kenijskog emigranta u času kada Ameriku tište imigracija i spoljna trgovina. On je sin muslimana u času dok Amerika gubi ratove u muslimanskim zemljama. On je dete iz rasno mešovitog braka i svoj mandat završava kao ne-beli predsednik onda kada prvi put u američkoj istoriji većina dece mlađe od pet godina nije bela.

Demografski i geopolitički, biti beli Amerikanac više ne znači ono što je nekad značilo; Obama je za taj deo Amerike postao simbol svega neprihvatljivog. Njegovo puko prisustvo doživljavano je kao pretnja i poniženje. Trump je u stvari odgovor tog dela bele Amerike na Obamu.

U svom poslednjem obraćanju Kongresu u januaru, Obama je priznao da ni izbliza nije ostvario svoj san o složnijoj političkoj kulturi: „Jedan od nekoliko neuspeha mog mandata je i produbljen jaz među partijama. Ne sumnjam da bi jedan Linkoln ili Ruzvelt bolje premostio naše podele. Ja samo mogu da obećam da ću nastaviti da to pokušavam dok sam na ovom položaju“. Ali teško je zamisliti bilo kakav pomak nabolje za ovih devet preostalih meseci.

***

Krajem njegovog prvog mandata 2012, prevladao je opšti utisak da nije bio dovoljno brz i da je bio previše popustljiv prema protivnicima. Prečesto je pružao ruku pomirenja znajući da će biti odgurnuta s prezirom. Izabran na talasu nade, činilo se da je suviše uzdržan i nekako izgubljen. Pokrenuo je ljude svojom retorikom, a onda izgubio vezu sa njima.

Na sastanku sa građanima u gradskoj većnici dve godine posle izbora, održanom pred TV kamerama, Velma Hart, Afroamerikanka, majka dvoje dece, formulisala je razočaranje mnogih i rekla Obami: „Iscrpljena sam od toga da branim vas, vašu administraciju, program promena za koji sam glasala; duboko sam razočarana onim što je dosad urađeno“.

Nekoliko meseci kasnije, ona je izgubila posao šefa knjigovodstva u jednoj organizaciji veterana. Sreo sam je u leto 2011, ponovo je radila, ali je i dalje bila nezadovoljna: „Nisam glasala za predsednika da bi me on grlio i ljubio. Glasala sam za promene koje je obećao tokom kampanje. Želim vođstvo, odlučnost i preduzimljivost da bi ova zemlja bila bolja za mene, moje okruženje i moju decu“. “Mislite da nije dovoljno odlučan?“ upitao sam je. “Ponekad jeste“. Kao i mnogi drugi, i Velma Hart je želela da podrži Obamu, ali joj on u tome nije pomagao.

***

Ideja da jaki pojedinci mogu da menjaju svet po svojoj volji je veoma privlačna. Ali ona je duboko pogrešna. „Od malih nogu nas uče da u to verujemo“, rekla mi je Susan Aylward, radnica u prehrambenom zadružnom preduzeću. „Uče nas da jedan čovek može da popravi sve. Abe Lincoln, George Washington, Ronald Reagan – istorija nas uporno uči da je sve počivalo na njima. Ali svet je previše složen za takav podvig“.

Obamina druga kampanja bila je manje euforična od prve. „Da, mi to možemo“ je spalo na: „Moglo je biti i gore“.

Upoznao sam Susan 2004, kada sam izlazio sa premijere filma Michaela Moorea Fahrenheit 9/11 u Akronu. Tada mi je rekla da će glasati za Johna Kerryja samo zato što on nije Bush, a ne zato što ga voli. Četiri godine kasnije, nedelju dana pre nego što je Obama pobedio na izborima, doručkovali smo zajedno i nije mogla da obuzda oduševljenje. Svoju dvogodišnju unuku Sašu mešovite rase držala je budnom u izbornoj noći. “Hteli smo da jednog dana može da kaže šta je videla, iako tada nije znala šta gleda”.

Ali kada smo se ponovo sreli 2012, Susan je bila razočarana. “To neće uticati na moj glas”, rekla je. “Ali volela bih da je bio bolji. Čak i ne znam tačno kako. Ako neko želi da bude predsednik, pretpostavljam da želi da se upiše u istoriju. Kako bi on želeo da bude zapamćen u istoriji, po čemu? Nemam odgovor na to pitanje”.

Obama čini da ljudi na sebe preuzimaju svoje razočaranje njime. To govori o njima koliko i o njemu. Nijedan pojedinac ne može da reši probleme Amerike. Radikalne promene u Americi, kao i bilo gde drugde, moraju poteći od velikih društvenih pokreta odozdo. Ljudi ne mogu naprosto izabrati bolji život za sebe i očekivati da im se ne odupru oni sa jakim interesima da se postojeće stanje održi: tako radi zapadna demokratija.

Podržao sam Obamu, a ne Hillary Clinton, zato što se on suprotstavio ratu u Iraku u vreme kada je to moglo da škodi njegovoj političkoj karijeri; ona je taj rat podržala da bi unapredila svoju. Smatrao sam ga za najnaprednijeg kandidata koji može biti izabran, i mada njegov program nije zadovoljavao potrebe ljudi do kojih mi je najviše stalo – siromašnih i marginalizovanih – mogao je da donese promene. Razočarao sam se među prvima da bih izbegao gužvu.

Bio sam svestan velikog rasno-simboličkog značaja Obamine pobede i proslavio sam taj događaj. Ali ga nisam fetišizirao, jer nikada nisam očekivao da će iz njega proizaći nešto suštinski važno. On je iskoristio svoj rasni identitet za izbornu pobedu, a da za uzvrat nije bogzna šta obećao. Rasa je bila ključna u njegovoj kandidaturi, ali je bila odsutna iz njegove poruke. Kada sam pročitao transkript pobedničkog govora kome sam prisustvovao sa svojom taštom u južnom Čikagu, shvatio sam da Obama citira Martina Luthera Kinga ne pominjući mu ime (nazvao ga je „stari propovednik“). „Ako crni kandidat ne može da citira Martina Luthera Kinga po imenu“, pomislio sam, „ko može?“ Tada sam ga u šali nazvao „inkognito crnac“.

Obama nikada nije obećao radikalnu promenu, a nije bio ni u poziciji da je sprovede. Predsednik SAD ne postaje neko ko nije u stanju da primi milione od bogatih judi i korporacija (ako sam nije milijarder), koji će se okrenuti protiv njega ako ne služi njihovim interesima. Kongres sa kojim Obama sparinguje na sličan način je korumpiran novcem. Sedištima u Predstavničkom domu manipuliše se otvoreno i bez stida.

To nimalo ne opravdava Obamu. Na mnogim frontovima, posebno u vezi sa ekonomijom, bankama i građanskim slobodama, mogao je da uradi više ili bolje. Uostalom i sam je to znao i 2011. godine, malo pre reizbora, napravio je spisak stvari koje nije dobro uradio: imigraciona reforma, siromaštvo, Bliski istok, Gvantanamo i gej brakovi. Godine 2011. su čak i njegovi najbliži saradnici videli da on gubi ne samo svoju bazu već i ulogu pokretača promene. „Smatrali su vas čovekom koji bi za srednju klasu išao kroz vodu i vatru“, rekao mu je te godine njegov viši savetnik David Axelrod.

Barak Obama, potpredesednik Džo Bajden i državna sekretarka Hilari Klinton prate misiju protiv Osame Bin Ladena, maj 2011, foto: Pete Souza/AP

Barak Obama, potpredesednik Džo Bajden i državna sekretarka Hilari Klinton prate misiju protiv Osame Bin Ladena, maj 2011, foto: Pete Souza/AP

Tada Obamini izgledi nisu bili ružičasti. Euforija koja je pratila prvu kampanju nije se ponovila u drugoj. Predsednikova argumentacija svela se na ovo: „Kad sam došao na vlast, stvari su bile užasne, sad su mnogo bolje nego što bi bile da nisam došao na vlast, i biće još gore ako ja odem sa vlasti“. Ali Obama je uvek imao sreće sa svojim neprijateljima. Republikanska partija je sama potkopala i ponizila svog kandidata Mitta Romneyja, koji se pokazao kao užasan kandidat. Godine 2012. otišao sam na glasanje sa Howardom Davisom, čovekom koji je 2008. plakao dok je izlazio sa biračkog mesta. Opet je glasao za Obamu, ali ovoga puta bez suza.

***

Primiče se kraj Obaminog poslednjeg mandata, pa nismo ograničeni samo na raspravu o značaju činjenice da je on prvo crni predsednik. Sada možemo da progovorimo o tome šta je uradio. Prepuštanje simboličkom obećanju trenutka je jedna stvar; ocena rezultata njegovog predsednikovanja je nešto sasvim drugo.

Svako ima svoj spisak. Obama je povukao američke vojnike iz Iraka (da bi kasnije obnovio bombardovanje), popravio odnose sa Kubom, pogubio Osamu bin Ladena, postigao nuklearni sporazum sa Iranom i znatno popravio ugled Amerike u svetu. Dvadeset miliona neosiguranih odraslih osoba sada imaju zdravstvenu zaštitu zahvaljujući Obamacareu. Kad je došao na vlast, nezaposlenost je bila 7,8 odsto i rasla je; danas je 4,9 odsto i opada. On je beskrajno odlagao deportaciju roditelja čija su deca ili građani SAD ili legalno borave u zemlji, i proširio je zaštitu na decu koja su ilegalno ušla u zemlju s roditeljima (DREAM Act). Dobijanje energije od vetra i sunca je utrostručeno; automobilska industrija je spasena. Na kraju se energično založio za kontrolu vatrenog oružja. U Vrhovni sud je imenovao dve žene, Elenu Kagan i Soniu Sotomayor – a prva od njih je latino porekla. Kada levica dovodi u pitanje Obaminu progresivnost, njegovi branioci obično navode ovo što sam nabrojao, u maniru Johna Cleesa u Žitiju po Brajanu kada kaže: „Šta su Rimljani ikada učinili za nas?“

Naravno, ovim činjenicama mogu se suprotstaviti neke druge. Obama je odgovoran za to što je rat u Avganistanu eskalirao i što je naša vojska još uvek tamo; što je deportovano više ljudi nego pod bilo kojim drugim predsednikom u istoriji SAD; što je korišćen Zakon o špijunaži iz 1917. da bi se sudski gonilo dvostruko više ljudi nego za vreme svih drugih predsednika zajedno; što je za 700 odsto povećan broj napada dronovima u Pakistanu (da ne pominjemo Jemen, Somaliju i druge zemlje), koji su za sobom ostavili između 1.900 i 3.000 mrtvih, među kojima više od sto civila; što su vršena vansudska pogubljenja nad građanima SAD; što nejednakost u bogatstvu i dohodovna nejednakost rastu jer su korporativni profiti podivljali; što je njegova partija doživela jedan od najtežih poraza u istoriji tokom mandata svog predsednika. U Siriji je Obama povukao crvenu liniju na pesku, a onda je rekao da nije; rekao je da neće iskrcati vojsku na sirijsko kopno, a onda je to uradio.

Jaz između obećanja Obamine kampanje i njegovih rezultata najupadljiviji je u domenu građanskih sloboda. „Ova administracija predlaže lažni izbor između sloboda koje su nam na srcu i sigurnosti građana“, rekao je kao kandidat 1. avgusta 2007. „Ne možete imati 100 odsto sigurnosti i 100 odsto privatnosti i 0 odsto uznemiravanja“, rekao je 7. juna 2013, u vreme afere Edwarda Snowdena. „Moraćemo da biramo“.

Na kraju, tu je i ono što Obama nije uradio. Nije sudski gonio nijednog službenika obaveštajne službe zbog torture; nije gonio nijednog finansijskog direktora zbog malverzacija koje su izazvale krah 2007/8; nije zatvorio zatvor u Gvantanamu.

Ali nasleđe nije pitanje knjigovodstva. Ono je neodređenije i u isti mah veće od spiska urađenih stvari. „U nekoj tački sportske karijere Jackieja Robinsona prestalo je da bude važno koliko je pogodaka postigao i koliko je baza preuzeo“, rekao mi je Mitch Stewert, koji je vodio obe Obamine kampanje. „Šira slika je podjednako važna kao i statistika”.

Kada je reč o nasleđu, ono što ljudi osećaju jednako je važno kao ono što znaju, prošlost je jednako važna kao i sadašnjost. Estetski gledano, u Obaminom javnom profilu uvek je bilo nečeg retro. Prvi plakati kampanje najavljivali su „Nadu“ i „Promenu“; crno-beli video klipovi u videu Yes We Can asocirali su na davno vreme. Sa svojom porodicom pored sebe, Obama nije nudio glamur već šik. Kao i John F. Kennedy, projektovao je sliku koju je kritična masa Amerikanaca želela da vidi ili je za njom osećala potrebu, ili i jedno i drugo: mlada, lepa porodica, sjajna budućnost. Ponudio je Kamelot bez zamka: nema prošlosti, važna je samo budućnost.

Fotografije Obame u Beloj kući pokazuju da su se on i Michelle bez muke uživeli u tu ulogu. Prizori Michelle koja pleše sa decom na travnjaku Bele kuće, ili Baracka koji se krevelji sa bebama ili juri decu po Ovalnoj sobi – povratili su sliku razigrane normalnosti u Belu kuću: neusiljenu srdačnost koja ne ometa ozbiljan posao.

“Važno je zapamtiti da je on u novije vreme bio normalniji od većine ljudi na tom položaju“, rekao mi je jedan veteran u njegovom timu. „Za konvenciju 2000. godine nije mogao da dobije akreditive, 2004. je predstavio demokratskog kandidata, da bi 2008. sam bio nominovan. Teško je videti njega i Michelle i ne biti blagonaklon. Imao je malu decu u Beloj kući. Mislim da će ljudi taj period zapamtiti kao divno doba“.

Barak Obama sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel tokom sastanka G7 u Nemačkoj, jun 2015, foto: Pete Souza/The White House

Barak Obama sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel tokom sastanka G7 u Nemačkoj, jun 2015, foto: Pete Souza/The White House

Početkom ove godine, kada se Virginiji McLaurin, Afroamerikanki od 106 godina, ispunila životna želja da poseti Belu kuću, predsednik i njegova žena su vrlo spontano plesali sa njom. „Usporite malo, meni je to prebrzo“, našalio se Obama. Kako je odmicao drugi mandat, izgledali su srećni u svojoj koži – a novost da je to crna koža za mnoge još nije izbledela. „Mislila sam da neću doživeti da uđem u Belu kuću“, rekla je McLaurin svojim domaćinima. „Tako sam srećna. Crni predsednik, crna supruga i ja koja sa njima proslavljam crnu istoriju Amerike“.

***

Nasleđa nemaju konačan oblik, već stalno evoluiraju. Nekoliko godina pre smrti Martina Luthera Kinga, gotovo dve trećine Amerikanaca se nije slagalo sa time što se on protivio vijetnamskom ratu i zalagao za preraspodelu bogatstva. Za nešto više od 20 godina njegov rođendan je postao državni praznik; godine 1999. kada su se Amerikanci izjašnjavali o javnim ličnostima iz 20. veka kojima se najviše dive, zauzeo je drugo mesto, odmah iza Majke Tereze.

Ronalda Reagana sada slave kao konzervativnog heroja, mada je podržao amnestiju za migrante bez papira i uvećao vladin deficit. Tokom poslednje godine vladavine Billa Clintona mnogi su smatrali da će skandal biti njegovo jedino nasleđe. Danas ga hvale kao predsednika pod kojim je postignut dugotrajan ekonomski oporavak. Ali dok se njegova supruga nadmeće za nominaciju Demokratske stranke, on mora da se odrekne ključnih delova tog nasleđa: predloga krivičnog zakona, reforme u oblasti socijalne zaštite, finansijske deregulacije, dakle, svih onih elemenata koji su nesrazmerno osiromašili Afroamerikance i obogatili banke.

„Istorija će biti daleko blaži sudija nego što je to današnji Kongres“, kaže mi Stewart. „Ona će se oslanjati na neispričane uspehe ove administracije. Energetska efikasnost, smanjenje ugljen dioksida. Obama je reformisao program studentskih zajmova, što će se odraziti na celu generaciju studenata. On je poveo SAD putevima koji će nastaviti da isplaćuju dividende dugo pošto on ode s vlasti. Njegovo nasleđe će biti ta mala, neopevana postignuća koja će imati generacijski značaj“.

Paradoksalno, onaj element nasleđa po kojem će Obama biti najbolje zapamćen – prvi crni predsednik – pripada sferi u kojoj nije ostvaren značajniji pomak: rasnoj jednakosti. Imovinski jaz između belih i crnih Amerikanaca se produbio, kao i jaz u zaposlenosti i crno siromaštvo; dohodak crnih građana stagnira. To ne znači da Obama ništa nije uradio. Imenovao je dosad najveći broj crnih sudija, oslobodio nekoliko hiljada nenasilnih uživalaca droge, smanjio razliku u presudama za heroin i kokain. Sve što je učinio u korist siromašnih, više će pomoći crnim nego belim Amerikancima.

Ali šire gledano, Obamino rasno nasleđe je simbolično, a ne suštinsko. Činjenica da je postao predsednik izmenila je odnos Afroamerikanaca prema svojoj zemlji. To što se njihovi životi nisu radikalno promenili nabolje nije promenilo njihovo razumevanje funkcionisanja Amerike. Kada je razmišljao da se upusti u utakmicu za Belu kuću, njegova supruga ga je upitala šta može da postigne ako pobedi. „Onog dana kada položim zakletvu“, odgovorio je, „svet će drukčije gledati na nas. Milioni dece širom zemlje drugačije će videti sami sebe. To je već nešto“.

Stvari se nisu odvijale baš tako. Zaista, 2012. godine, kada je George Zimmerman iz vatrenog oružja ubio Trayvona Martina, Obama je rekao nešto što nijedan predsednik pre njega nije mogao da kaže: „Trayvon Martin je mogao da bude moj sin“. Ipak, malo je verovatno da je Zimmerman pogledao Trayvona i pomislio: „Ode budući predsednik Amerike“. Zahvaljujući Obami, Amerikanci sada drugačije shvataju rasizam, ali crne ljude vide isto kao pre.

Obama će otići sa dužnosti u periodu pojačanih rasnih tenzija zbog policijskih obračuna sa crnom manjinom. „Pretpostavljalo se da će nas njegovo predsednikovanje prevesti u doba post-rasizma i slepila za boje“, rekao mi je Keeanga-Yamahtta Taylor, profesor sa Prinstona i autor knjige Od pokreta „Crni životi su važni“ do crnog oslobođenja. „Međutim, u vreme dok je on bio predsednik buknuo je pokret Crni životi su važni. Po mnogo čemu, to je naznačajniji antirasistički pokret u poslednjih četrdeset godina, a pojavio se pod prvim crnim predsednikom. Erupcija tog pokreta može se shvatiti kao razočaranje ograničenjima Obaminog predsednikovanja. Neka od tih ograničenja mogu se objasniti spoljašnjim razlozima, neprijateljstvom na koje je nailazio u pretežno republikanskom kongresu. Ali za nešto su kriva i ograničenja njegove politike“.

Poslednjih godina debata o pokretu Crni životi su važni vodila se gotovo bez pominjanja Obame. Njegov uticaj na živote crnih ljudi je gotovo ornamentalan. Njegov lik je na plakatima u berbernici ili manikir salonu, na muralu u podzemnom prolazu, na slici u restoranu ili vinskom podrumu. Amerika je pokazala da je u stanju da izabere crnog predsednika, ali pitanje da li crni životi vrede koliko i beli – ostaje otvoreno.

***

Dvorana Col Ballroom u Davenportu, Ajova, budi nostalgiju: izgrađena je 1914. i upisana u Nacionalni registar Građevina od istorijskog značaja, sa svećnjacima koji doprinose kraljevskoj atmosferi ove stare muzičke dvorane i plakatima koji svedoče o velikanima koji su tu svirali, od Dukea Ellingtona do Jimija Hendrixa.

Kada je tog 29. januara sving orkestar zastao i Bill Clinton se popeo na binu da predstavi svoju suprugu Hillary, imao sam jak osećaj déjà vua. Hillary je energičnija sada nego pre 8 godina kada je gubila od Obame. Heather Johnson je zadužena da joj obezbedi podršku u ovom okrugu. Mesecima je kucala na vrata, pozivala pristalice i animirala lokalne sledbenike: „Kada je izgubila prošli put, zarekla sam se da ću sledeći put učiniti sve da ona pobedi. Niko nema njeno iskustvo“.

Ostalo je nekoliko dana do kokusa i pretežno starija gomila je živnula. Ali Hillary pati od istih slabosti kao 2008. Glasači je vide kao insajdera, a žele promenu. Progoni je skandal – njeni mejlovi poslati preko privatnog servera – i glasači je smatraju nepouzdanom. Ona obećava postepeni napredak, a ne transformaciju. Pokušava da pretvori u prednost činjenicu da joj je kampanja dosadna: „Radije ću obećati manje a uraditi više“. Ona zapravo vodi kampanju za Obamin treći mandat, jer traži da joj se pruži prilika da nastavi ono što je on započeo.

Nekoliko dana pre toga, na koledžu Grinnell, Bernie Sanders je gomili mlade publike ponudio radikalniju i smeliju budućnost – besplatno zdravstvo, besplatno školovanje, minimalnu nadnicu od 15 dolara na sat – i jasan raskid sa političkom kulturom koju su iskvarili novac i korporativni uticaji. Sanders je rezervisan prema Obaminom nasleđu; nedavno je podržao knjigu Kajanje kupca: kako je Obama izneverio progresivce. Ali na mitinzima se uzdržava od kritikovanja predsednika.

Ljudi vole Obamu. Njegov drugi mandat bio je čvršće zasnovan nego prvi. Posle pucnjave u školi Sandy Hook, kada je dvadesetogodišnji Adam Lanza ubio dvadesetoro učenika, šestoro nastavnika, svoju majku i sebe, Obama se konačno zakleo da će se suprotstaviti zakonodavnoj inerciji u vezi sa kontrolom vatrenog oružja. Pošto su se republikanci pokazali nesposobnima za kompromis, Obama je poćeo da slobodnije nameće svoj autoritet i svoju viziju političke kulture. Nekoliko meseci po isteku polovine mandata, potpisao je proimigrantski DREAM Act; prošlog novembra stavio je veto na naftovod Keystone, od Kanade do Meksičkog zaliva, u interesu životne sredine. Dok drugi predsednici koriste poslednju godinu mandata za sređivanje predsedničke biblioteke, Obama pokušava da dovrši započeto. Njegov primer može da postane uputstvo za korišćenje drugog mandata.

Karen Sanchez, devetnaestogodišnjakinja koja podržava Sandersa u Maršaltaunu, Ajova, smatra da je Obama obavio veliki posao: „Uradio je ono što je mogao. Stalno su ga blokirali“. Pristalica Hillary Clinton na skupu u Adelu, Ajova, koja nije želela da kaže svoje ime, složila se sa tim: „Davao je sve od sebe. Mislim da niko ne bi uradio više kada bi naspram sebe imao ljude pune mržnje, spremne da ga kamenuju“.

Na svakom demokratskom skupu to je bio standardni odgovor na pitanje po čemu će Obama biti zapamćen: fantomsko nasleđe. Ne ono što je stvarno postigao, već šta je mogao postići da druga strana nije bila tako nerazumna. U poređenju sa pravom podrškom, sve ove pohvale deluju bledo. Kao Svetski kup u fudbalu koji je Engleska mogla osvojiti da se nije umešao Maradona, ili kao Goreova pobeda koja se mogla dogoditi da nije bilo Vrhovnog suda – pohvale Obaminog nasleđa su uvek u pogodbenom načinu – šta je moglo biti. Yes, we tried.

Sa primicanjem stranačkih predizbora, delimično i uslovno odobravanje Obaminih poteza razvilo se u otvorene pohvale. U poređenju sa potencijalnim kandidatima, cirkuskim govornicima i zabavljačima, Obama je počeo da raste i sada izgleda pametnije nego ikada.

Dan posle republikanske debate, CNN je emitovao vest „Trump brani veličinu svog penisa“, gde Trump odgovara na aluziju Marca Rubioa da on ima male šake, to jest mali penis. „Pogledajte ove ruke; jesu li to male ruke?“ Pitao je Trump gomilu koja mu je klicala. „Garantujem vam da nemam problema“.

Kada politički diskurs padne tako nisko, kada se tako malo očekuje od kandidata i kada je izbor tako bedan, činjenica da je Obama bar pokušao da nešto uradi – i način na koji je to činio – postaje važnija od od činjenice da često u tome nije uspevao. Kao savestan lekar, pažljivo je pregledao nesaradljivog pacijenta i nije odustajao čak ni kada su izgledi na uspeh bili slabašni. Radio je svoj posao.

Sada kada njegov mandat ističe i kada se opet ogoljuje prevrtljiva priroda američke izborne politike, Amerikanci počinja da shvataju da je Obama bio odrasla, zrela osoba na položaju predsednika. Dok se nasilje sa izbornih skupova preliva na ulice, možda će početi da cene odsustvo skandala i drame u Beloj kući. Dok su im plate stagnirale, industrija propadala, neizvesnost rasla a nada venula, on je pokušavao da nešto preduzme. Ne mnogo, ne dovoljno – ali nešto. Moguće je ozbiljno, sa moralnog stanovišta kritikovati Obamino nasleđe, a ipak ceniti njegovu vrednost, posebno u poređenju sa alternativama.

Amerikanci sa njegovim odlaskom gube čoveka koji je ozbiljno shvatao javne dužnosti i javnost, nekoga ko je bio svestan da predstavlja nešto veće i važnije od sebe samog. On je lider koji uvažava činjenice, poštuje svoje sugrađane i veruje da demokratija i izabrana vlast imaju smisla. Ukratko, odlazi čovek koji zaista veruje da Amerika može biti bolje mesto za život.

The Guardian, 19.03.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 02.04.2016.