Foto: Igor Nađalin
Foto: Igor Nađalin

Ovo je najgora noćna mora Viktora Orbána: „Jednog jutra se belac Anders probudio i shvatio da je preko noći njegova koža postala tamna“. Tim rečima, u kojima namerno odjekuje prvi red Kafkinog Preobražaja, počinje novi roman Mohsina Hamida Poslednji beli čovek.

Otkad nas je zapanjio svojim prvim romanom Moljčev dim (Moth Smoke), objavljenim 2000, Hamid je pokazao da želi i ume da se bavi velikim temama koje izazivaju podele: rat protiv terorizma, imigracija, identitet, korupcija, siromaštvo. U novom romanu bavi se još jednom krupnom temom: „belim identitetom“.

To je stanje koje vapi za romanesknim tretmanom i kafkijanskim pristupom. Bela boja kože je postala neka vrsta metafore, mita pomoću koga projektujemo sve vrste strepnji i strahova u vezi sa svetom i našim mestom u njemu. To važi za sve strane u rasnoj debati. Za rasiste, bela boja kože je izraz ponosa i gubitka. Otelovljenje osećanja superiornosti i posebnosti, ali i pokušaj da se zadrži svet koji kao da odlazi u nepovrat.

Mađarski premijer Orbán nedavno je izazvao opšti gnev odbijanjem „rasnog mešanja“ između Evropljana i neevropljana. Zemlje u kojima se događa takvo mešanje, rekao je, „više nisu nacije“. Brisanje belog identiteta je uništavanje „zapadne civilizacije“, koja „gubi svoju moć, sposobnost, autoritet, kapacitet za delovanje“. I dalje: „Zapad se u duhovnom smislu preselio u centralnu Evropu“, jer samo tu postoje zaista bele nacije. Ostatak Evrope je „postzapadni“.

Dok su nekada oni koji su isticali svoju „belost“ to činili iz osećaja superiornosti, sada joj mnogi pribegavaju kao splavu na kojem grčevito plutaju po uzburkanom okeanu savremenog sveta. Na krajnjoj desnici mnogo se govori o potrebi da se odbrane bele „domovine“ i strahuje se od zavere čiji je cilj da se belci „zamene“ ljudima druge boje kože. I ne samo na krajnjoj desnici – te teme se javljaju i kod umerenih konzervativaca, pa mnogi od njih strahuju da belci postaju manjina u evropskim gradovima.

Ako je za mnoge rasiste i konzervativce belost metafora za svet koji nestaje, za mnoge antirasiste, često oblikovane savremenim identitarizmom, belost je simbol moći i nezasluženih privilegija. Dok su nekada antirasisti shvatali svoju misiju kao borbu protiv rasizma, sada je mnogi vide kao suprotstavljanje belcima; tačnije, borba protiv rasizma i belaca sada su isti projekat.

Pored toga, za mnoge antirasiste fokusiranje na belost ukorenjeno je u osećaju pesimizma zbog nemogućnosti prevazilaženja rasizma. „Zemljotres se ne može pozvati na sud. Uragan se neće povući ako bude osuđen“, piše Ta-Nehisi Coates u knjizi Između sveta i mene (Between the World and Me) dok razmišlja o mogućnostima prevazilaženja rasizma.

Coates je možda najpoznatiji savremeni afroamerički esejista, čovek koji po rečima pokojne Tony Morrison „popunjava intelektualnu prazninu koja me je mučila posle smrti Jamesa Baldwina“. Ali dok Baldwin nikada nije izgubio nadu u društveno iskupljenje, Coates očajava zato što je borba protiv rasizma uzaludna, baš kao pokušaji da se zemljotres i uragan zauzdaju zakonskom regulativom.

Novije poreklo rasnog pesimizma nalazimo u delu pravnog teoretičara Derricka Bella. Mnogi nisu čuli za njega, iako je imao ogroman uticaj na savremeno razmišljanje o rasi, posebno u Sjedinjenim Državama. On je pravi preteča kritičke teorije rase. Po njemu, rasizam je „suštinski, trajan i neuništivi sastojak našeg društva“. Crni ljudi „nikada neće ostvariti potpunu jednakost“ jer belci „prosto ne mogu da pojme ličnu odgovornost i žrtvu koju bi morali da podnesu za istinsku jednakost crnih ljudi“.

Bellovi nastavljači su učvrstili pesimizam kao osnovni ton razmišljanja o rasi. On je belost shvatao kao izvor rasizma i prepreku njegovom prevazilaženju. Mada je to posebno američka pojava, njeni elementi se mogu naći i na ovoj strani Atlantika – neki komentatori insistiraju na tome da Rishi Sunak gubi u trci za novog lidera torijevaca zbog rasizma.

Uvlačenje pod belu kožu radi otkrivanja mnoštva njenih značenja i postavljanje tih značenja u metež savremenog sveta i njegove opsednutosti identitetom – zadatak je kao skrojen za romanopisca kakav je Hamid. Ali Poslednji beli čovek više klizi po površini nego što zaseca i analizira.

Anders nije jedini lik ovog romana koji menja boju kože. Uskoro svi postaju „tamni“. Poslednji beli čovek zapravo je Andersov otac, koji umire od raka. Tu teorija zavere o „velikoj zameni“ dobija svoje otelovljenje. Dok ljude bele kože zamenjuju tamnoputi, društvo se raspada. Izbijaju neredi. Borbeni „bledoliki“ izlaze na ulice i rasplamsava se nasilje. Za to vreme priča se fokusira na promenljive odnose između Andersa, njegove ljubavnice Une, Andersovog oca na samrti i Unine majke, teoretičarke zavere tipa Q-Anon. Ali čak i kada autor istražuje te odnose, čitalac ima utisak da viri kroz zamračeni prozor.

„Verujem da fikcija ima tu čudnu moć“, napisao je Hamid u napomeni čitaocima ovoga romana, „da uzdrma proizvode kolektivne imaginacije koje nasleđujemo i reprodukujemo“. U romanu, međutim, nema ničega što uzdrmava „proizvode kolektivne imaginacije“. Nema gotovo ničega što izaziva uznemirenost ili nelagodu.

Poslednji beli čovek je kafkijanski utoliko što su njegovi likovi bačeni u svet u kome im izmiču njihove navike mišljenja i ponašanja. Ali roman se udaljava od svojih kafkijanskih izvora utoliko što nikada ne koristi nadrealni svet fikcije da bi nam predočio nešto novo, mračno i neugodno.

Možda iz toga možemo da zaključimo nešto o mestu belosti i, šire, identiteta u savremenom svetu, naime da su belost i identitet u toj meri deo načina na koji opažamo svet da čak i tako nadaren i angažovan pisac kao Hamid nije u stanju da taj svet obuhvati i opiše. A to je svakako nešto što treba da nas uznemiri.

The Guardian, 07.08.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 29.08.2022.

BLACK LIVES MATTER