Da li javne politike treba da budu „rasno svesne“ ili „slepe za boje“? Da li treba da ciljaju konkretne nejednakosti s kojima se suočavaju manjinske grupe ili da tretiraju sve građane jednako, bez ikakve reference na rasno i kulturno poreklo pojedinaca?
Kontrast između ova dva pristupa često se posmatra kao razlika između anglosaksonskog multikulturalizma i francuskog asimilacionizma, jednog „zasnovanog na pravu etničkih manjina, pravu zajednica“ i drugog „zasnovanog na pravima pojedinca“, kako je to 1991. rekao Marso Lon, tadašnji predsednik francuskog Visokog saveta za integraciju, dodajući da je anglosaksonski pristup, za razliku od francuskog, „samo još jedan način da se ljudi zatvore u geto“.
Trideset godina kasnije, jasno nam je da su ova pitanja složenija i danas se ređe prepuštaju prostim binarnim opozicijama. Ovu složenost dobro ilustruju diskusije pokrenute povodom dva nedavna događaja: odluke Vrhovnog suda SAD da poništi afirmativnu akciju i nereda koji su zahvatili Francusku nakon policijskog ubistva tinejdžera Naela Merzuka.
Presuda Vrhovnog suda kojom je upisna politika Harvarda zasnovana na rasi proglašena nezakonitom, kod mnogih je izazvala strah od zastoja u napretku Afroamerikanaca u visokom obrazovanju. Međutim, kao što je afroamerički pisac Bertrand Kuper primetio još pre sudske odluke: „Realnost je takva da je za siromašne Crnce svet bez afirmativne akcije samo svet onakav kakav jeste – ništa drugačiji nego inače.“
Zašto? Dok je afirmativna akcija izvesno unapredila izglede za crne ljude srednje klase, ostavila je netaknutim živote Afroamerikanaca iz radničke klase. Do 2020, procenat Afroamerikanaca primljenih na Harvard iznosio je skoro 16% – što je više od udela crnih ljudi u opštoj populaciji SAD. Crni studenti na Harvardu su, međutim, sve samo ne predstavnici afroameričke zajednice.
U većini diskusija o rasi, crni Amerikanci se smatraju jedinstvenom zajednicom. Međutim, crna Amerika je, tokom većeg dela poslednjih pola veka, bila najneravnopravnija rasna ili etnička grupa u zemlji. Beli Amerikanci u najvišoj kvintili prihoda poseduju 21,3 puta više bogatstva od belaca u najnižoj kvintili prihoda. Među Afroamerikancima, taj odnos je neverovatnih 1.382 puta više. Najsiromašniji crni Amerikanci zarađuju samo 1,5% medijane prihoda u crnoj zajednici.
Ovaj disparitet oblikuje sve, od obrazovanja do robije. Više od 70% studenata Harvarda dolazi iz 20% najbogatijih porodica; samo 3% potiče iz 20% najsiromašnijih. Gotovo je jednak broj studenata iz najbogatijih 1% kao iz najsiromašnijih 60%.
Drugim rečima, najveće odsustvo raznolikosti na američkim elitnim univerzitetima nije zasnovano na rasi, već na klasi. To je ono što najteže pogađa crne Amerikance, jer se isti obrazac regrutovanja elite odnosi na Afroamerikance kao i na populaciju u celini. Afirmativna akcija je akcija uglavnom za crnu elitu.
To nije novi argument. U svom seminalnom delu iz 1978, Opadanje značaja rase, sociolog Vilijam Džulijus Vilson primetio je promenljive konture rase i klase i razvoj „dubljeg ekonomskog raskola“ unutar afroameričkih zajednica, „gde siromašni Crnci sve više zaostaju za Crncima sa višim primanjima“.
Naslov Vilsonove knjige možda zvuči ironično, s obzirom na centralnu ulogu rase u javnoj debati danas. U materijalnom smislu, Vilsonova teza se u velikoj meri pokazala tačnom. Politički, međutim, sve je veća fiksacija na rasne identitete. Ovaj nesklad između materijalnog razvoja i političkih percepcija loše se odražava na većinu Afroamerikanaca.
To ne znači da rasizam više ne igra ogromnu ulogu u životima Crnaca. Kako primećuje Kuper: „Ignorisanje klasnih podela u crnoj Americi tokom poslednjih 40 godina, omogućilo je da se prednosti rasnog napretka koncentrišu na Crnce srednje i više klase, dok su siromašni crni ljudi uglavnom izostavljeni.“
Zato se mnogi kritičari politike svesne rase zalažu za sprovođenje politike „slepe za boje“ koja ne uzima u obzir rasu ili kulturu pojedinca. Nacija koja možda najviše oličava takav pristup jeste Francuska. Istovremeno, to je nacija u kojoj se najviše vide problemi ove politike.
Francuska politika je ukorenjena u njenoj republikanskoj tradiciji i univerzalističkim principima, i odbijanju da rasne razlike utiču na kreiranje politika. Univerzalističko uverenje da se prema svima treba odnositi kao prema građanima, a ne kao prema nosiocima specifičnih rasnih ili kulturnih istorija, zaista je vredan princip.
U praksi, međutim, francuska politika podrazumeva slepilo za rasizam u ime „slepila za boje“ i upotrebu zahteva za „asimilacijom“ kao sredstva za demarkaciju određenih grupa – Jevreja u prošlosti, muslimana i ljudi severnoafričkog porekla danas – kao onih koji u osnovi ne pripadaju naciji. „Univerzalizam“ je postao oružje kojim se ukazuje na „različitost“ pojedinih ljudi i opravdava njihova marginalizacija. Francuska, baš kao i Amerika, suviše često tretira svoje građane ne kao pojedince, već kao delove rasnih ili etničkih zajednica.
Francuska država ne samo da odbija da vidi rasne razlike, već zabranjuje prikupljanje podataka zasnovanih na rasi, što znatno otežava procenu obima rasne diskriminacije, dok istovremeno omogućava poricanje da takva diskriminacija uopšte postoji. Mnoštvo akademskih studija, anketa o stavovima i uvođenje kategorija poput zemlje porekla roditelja, koje mogu poslužiti kao posredni indikatori rasne i etničke pripadnosti, razotkrili su razmere u kojima su francuski ideali rasnog slepila zapravo opterećeni pretpostavkama zasnovanim na rasi, od rasnog profilisanja u policiji do rasne diskriminacije pri zapošljavanju.
A tu je i brutalnost policijskog nasilja; Naelovo ubistvo samo je najnoviji primer. Kako policija opaža manjinske zajednice može se proceniti iz vanrednog saopštenja dva francuska policijska sindikata tokom nereda, u kojem se kaže da je policija „u ratu“ sa „divljim hordama“ i upozorava „sutra ćemo se odupirati“ vladi.
U Francuskoj je odbijanje da se prizna društvena realnost rasizma u ime „univerzalizma“ upravo pomoglo stvaranje „geta“ zbog kojih su francuski političari nekad ismevali anglosaksonski pristup. U Americi, preokupacija politikama u rasnim kategorijama zanemarila je upravo one zajednice kojima te politike treba da koriste, jer se ignorišu mnoge druge odlike koje oblikuju crne živote, kao što je klasa, a istovremeno stvaraju nove društvene frikcije – poput tenzija između Afroamerikanaca i Amerikanaca azijskog porekla. Potrebno je iskoračiti izvan ova dva pristupa, i izgraditi univerzalističku perspektivu koja obuhvata jednak tretman, ali ne poriče realnost rasne nejednakosti.
The Guardian, 09.07.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.07.2023.
Srodni linkovi:
The Economist – Požar u predgrađu
Mijat Lakićević – Francuska: Koreni gneva
BLACK LIVES MATTER