Venac koji je premijer Dačić – u funkciji ministra policije – položio na grob Aleksandra Rankovića gest je civilizovanog čoveka. Tako bi se, naime, rezonovalo o ovom potezu predsednika srpske vlade, kad bi se apstrahovale mnoge činjenice, a pre svega one koje govore o tome šta je danas Dačić, i šta je nekad bio Ranković.
Kad se, međutim, uzmu u obzir ti fakti, stvar se pokazuje mnogo složenijom nego što na prvi pogled izgleda.
Pođimo s kraja. Ranković je u komunističkom sistemu druge Jugoslavije bio ne samo simbolički nego i praktični guru jedne policijske strukture koja kao ni nigde drugde tako ni u bivšoj državi – u bivšoj državi možda još i više – nije bila milosrdni anđeo, nego je surovošću i stegom koju je promovisala neretko ulazila u područja torture pa i revolucionarnog terora. Bila je, recimo prosto, strah i trepet. Žrtva kojom je Ranković postao nakon što ga je Tito 1966. uklonio na tzv. Brionskom plenumu u nikad dokraja razjašnjenoj čistki, promenila je naglaske u istorijskoj percepciji njegove ličnosti: rukovođenje tajnim službama i vladanje pomoću njihovih mehanizama palo je u drugi plan, a u prvi je izašla ta gruba politička likvidacija. Ona je tim više dobijala na značaju što je više povezivana sa tezom da je obračun sa Rankovićem zapravo bio obračun jugoslovenskog komunizma sa srpskim narodom.
Sad Dačić. Dačić se naslonio upravo na ovu teoriju, i to gotovo bez ikakvih ograda i bez ikakvih rezervi. Još je u vreme Dušana Mihajlovića ustanovljena praksa da se bivši ministri policije o zgodnim godišnjicama adoriraju vertikalno, bez ideoloških otklona, i bilo kakve selekcije. Nije se, dakle, nikome gledalo u zube. Dačić je prekjuče, stavljajući Rankoviću venac na grob u Aleji heroja, otišao, međutim, i korak dalje. Rehabilitacija koju je zatražio za njega i nije bila posebno šokantna – premijer i njegov prvi zamenik naprosto su u nekom takmičenju u tome ko će dalje otići sa političkim probojima – tako da ovakve stvari sad malo koga iznenađuju. Ono što jeste bilo iznenađenje, gomila je olakih ocena o Rankovićevom liku i delu, o političkom karakteru njegove sahrane, i o stradanju Srba i Srbije u jugoslovenskoj državi. Zvučalo je bogami kao da smo na pragu nove antibirokratske revolucije.
Zato je prekjuče na beogradskom groblju Dačić više ličio na lidera jedne bivše stranke nego na premijera današnje srpske vlade. Korak nazad! Delovao je kao da su mu prokleti nacionalni poeni potrebniji od jedne stroge, odgovorne i istinite nacionalne politike.
Danas, 21.08.2013.
Peščanik.net, 22.08.2013.
