Dalekovodi
Foto: Predrag Trokicić

Malo će koji čitalac imati strpljenja da pročita do kraja odluku apelacionog suda o kažnjavanju Peščanika. Što nije velika šteta, i oni koji je pročitaju, malo šta će tu razumeti. Kako god, pročitali je ili ne, čitaoci će morati da zaključe: konačno je neko kažnjen u vezi sa padom helikoptera u noći između 13. i 14. marta 2015. godine. Kažnjen je dakle – Peščanik.

Niko drugi nije odgovarao, niko se drugi nije našao pred sudom u vezi sa tom tragedijom – do Peščanika. Na sud je Peščanik izveo fotograf čija se fotografija prvih dana posle nesreće našla u dnevniku RTS-a, u kome je jedan od komentatora spekulisao da se elisa helikoptera možda zaplela u žice dalekovoda te da je letelica zbog toga pala. Tekst o pokušaju javnog servisa da žitelje Srbije zavede na krivi trag, autor fotografije shvatio je kao napad na njega lično iako se u danima posle nesreće nijednom nije oglasio da objasni da je utisak da je letelica pala blizu dalekovoda zapravo efekat dobijen podešavanjem objektiva.

Umesto da se oglasi zbog zloupotrebe svoje fotografije za manipulisanje javnošću, fotograf se obratio sudu sa tužbom da je objavljivanje teksta „Šibicarski trikovi“ Slobodana Tomića, u kome se ta jedna fotografija spominje tek uzgred, kao dodatna ilustracija, u njemu izazvalo strah te da on sad za taj pretrpljeni strah traži naknadu, koju mu je apelacioni sud konačno i dao.

Dva puta su sudovi odbijali tužbu fotografa, suđenje se zbog ponavljanja odvijalo dva puta, da bi naposletku apelacioni sud stvari presekao, objasnio da su kolege sudije loše radile posao, i konačno presudio u korist tužioca. Da bi to uradila, sudija Milanka Vukčević upustila se u temeljno tumačenje nekoliko rečenica u Tomićevom tekstu i odnekud zaključila da se u njemu kaže ono čega tu nema.

Evo šta je zanimljivo – pao je helikopter, izginuli su ljudi u njemu, a ni do danas, gotovo šest godina kasnije, ne znamo zašto je pao. Ko je tačno odgovoran što je uopšte poleteo; ko je odgovoran što je pilotu naređeno da sleti na aerodrom u Surčinu pod maglom, gde je bilo zabranjeno sletanje svim drugim letelicama, a gde su se već namestile kamere da snime spasavanje bebe; ko je dozvolio da kasno uveče 13. marta RTS objavi da je helikopter sleteo, kada je već bio pao; i ko je, naposletku, do ujutru držao pod zabranom informaciju da se letelica srušila?

Ništa od toga nijedan tužilac i nijedan sud nisu utvrdili, nikoga nisu krivično gonili, ali se pravosudni pogon pokrenuo zbog jedne fotografije i straha autora fotografije od jednog teksta. Kako se tačno utvrđuje strah i cena straha, te kako se tačno odmeravaju razlozi za strah, mora biti delikatno pitanje. Mnogo delikatnije od činjenice da se srušila jedna masivna letelica i da je život izgubilo sedam osoba; te da se to dogodilo unutar sistema sa jasno utvrđenim procedurama i pravilima.

Nema jasnih procedura i pravila za utvrđivanje straha. Ali ih ima kada treba da poleti vojna letelica. Međutim, naš (apelacioni) sud se snašao tamo gde je malo šta nedvosmisleno jasno, dok se nijedan sud (uključujući i taj apelacioni) nije snašao tamo gde bi sve moralo biti jasno. Evo kako to izgleda:

„Naime, Apleacioni sud je stanovišta da je u rečenici „Spekulacije u dalekovodima su nakon nekoliko dana nestale, a zanimljivo je da su sa spekulacijama nestali i dalekovodi sa slika“, iznet činjenični zaključak koji je kao takav leziono podoban i proverljiv. Suprotno zaključku iz obrazloženja pobijane odluke drugostepeni sud je stanovišta da ova rečenica ne predstavlja mišljenje novinara niti vrednosni sud, niti je formulisana na način da se njome otvara rasprava o tome da li su dalekovodi uzrok nesreće ili ne, već je akcenat stavljen upravo na proverljivu činjenicu da kada su nestale spekulacije nestali su i dalekovodi. S tim u vezi, Apelacioni sud je stanovišta da kako se svaki, pa i vrednosni sud formira na temelju raspoloživih činjenica, tuženi su iznošenjem mešovitog činjenično-vrednosnog suda povredili čast i ugled tužioca.“ [Slovne greške su iz originala.]

A evo šta stoji u Tomićevom tekstu:

„Ovi pokušaji da se javnost dezinformiše detaljima kojima se skreće pažnja sa suštine nisu ništa novo. Setimo se, primera radi, početnih spekulacija (koje su u javnim nastupima pominjali i pojedini vojni analitičari) da je moguće da se helikopter upleo u žice dalekovoda ili da je pilot pao jer je navodno naglo reagovao kad je ugledao dalekovode. Ovakve interpretacije su se pojavile nakon što je Tanjug objavio prvu fotografiju sa lica mesta, na kojoj su jasno vidljivi dalekovodi u blizini olupine.

Spekulacije o dalekovodima su nakon nekoliko dana nestale, a zanimljivo je da su sa spekulacijama nestali i dalekovodi sa slika. Bilo bi dobro, recimo, da Tanjug (i potpisani fotograf Srđan Ilić) pojasne zašto tih dalekovoda nema na jednoj drugoj fotografiji iz galerije Tanjuga, konkretno na ovoj…“

Sad ponovo apelacioni sud:

„Suprotno zaključku iz obrazloženja pobijane odluke drugostepeni sud je stanovišta da ova rečenica ne predstavlja mišljenje novinara niti vrednosni sud, niti je formulisana na način da se njome otvara rasprava o tome da li su dalekovodi uzrok nesreće ili ne, već je akcenat stavljen upravo na proverljivu činjenicu da kada su nestale spekulacije nestali su i dalekovodi.“

Kakve veze „proverljiva činjenica“ da su „dalekovodi nestali“ ima sa onim što stoji u Tomićevom tekstu, zna samo apelacioni sud. Ruku na srce, sud je pokušao to da objasni, recimo tako što se Tomiću pripisuje da je hteo da kaže da je autor fotografije brisao dalekovode sa slike. Ali, čitalac jasno vidi, Tomić to ne kaže. Kome bi tako nešto uopšte i palo na pamet? Apelacionom sudu? Verovatno će, vođen istom logikom, samo taj sud umeti onda da objasni i kako se u celom slučaju oko helikoptera dogodilo da jedino Peščanik bude gonjen i osuđen.

Peščanik.net, 31.10.2020.

Srodni link: Sofija Mandić – Pravosudno šibicarenje


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)