Demokratska stranka može nastaviti s politikama koje održavaju u životu jedan slomljen i nepravičan ekonomski i politički sistem i zanemaruju patnje 60% Amerikanaca koji žive od čeka do čeka. Može okrenuti leđa snovima mladih koji će, ako se sistem ne promeni, verovatno imati teži život nego njihovi roditelji.
Može nastaviti da se oslanja na svoje donatore među milijarderima i konsultante za političke kampanje koji su izgubili kontakt sa stvarnošću i bacaju ogromne količine novca na besmislene oglase od 30 sekundi koje sve manje ljudi primećuje.
Može zanemariti tragičnu stvarnost desetina miliona Amerikanaca koji gube veru u demokratiju jer vide da njihovi izabrani predstavnici nemaju pojma o teškoćama s kojima njihovi glasači svakodnevno moraju da se nose i nemaju nameru da tim povodom bilo šta preduzmu.
Ili može izvući pouku iz pobedničke kampanje Zohrana Mamdanija.
Ta pouka glasi:
Sakupite hrabrost da se uhvatite u koštac sa stvarnim ekonomskim i moralnim problemima s kojima se suočava većina ljudi u našoj zemlji, da se suprotstavite pohlepi moćnih oligarha i izborite za agendu koja može poboljšati život radničkih porodica.
Neki će tvrditi da su Mamdanijevoj pobedi doprineli njegova harizma i stil. To je tačno. On jeste harizmatičan. Ali takva pobeda se ne može izvojevati bez ogromne podrške najšire javnosti i pokreta koji se oformio oko njega. Takav pokret i hiljade entuzijasta spremnih da idu od vrata do vrata ne možete zadobiti bez ekonomskog programa koji izlazi u susret potrebama radnih ljudi. Stanovnici Njujorka, kao i svi Amerikanci, veruju da u najbogatijoj zemlji na svetu ne bi trebalo da se svakog dana iznova bore da stave hranu na sto, plate račune i medicinske troškove. To su oni ljudi za koje savetnici Demokratske stranke ne znaju ni da postoje.
Mamdani je kritikovan zbog „radikalne“ i „nerealistične“ ekonomske politike:
Zato što traži da u vreme nezapamćene dohodovne i imovinske nejednakosti velike i bogate korporacije daju svoj doprinos plaćanjem pravično razrezanog poreza.
Zato što u trenutku kada mnogi Njujorčani ne mogu više da priušte sebi krov nad glavom traži da se stanarine zamrznu.
Zato što u vreme kada veliki deo dohotka radnika odlazi na putovanje s posla i na posao predlaže da javni prevoz bude besplatan.
Zato što u situaciji kada mnogi zaposleni s niskim primanjima ne mogu da obezbede kvalitetnu hranu za sebe i svoju decu traži da se otvore lokalne prodavnice mešovite robe u javnom vlasništvu.
Takve i slične ideje nisu radikalne. To verovatno nije ono što priželjkuju milijarderi, bogati politički savetnici i špekulanti na tržištu nekretnina, ali to je ono što žele radni ljudi. A možda je došlo vreme da ih poslušamo.
Mamdani nije pobedio samo zahvaljujući statusu harizmatične političke zvezde. Tu pobedu mu je donela snaga običnih ljudi, njihova vera u revitalizaciju demokratije i otvaranje vrata glasačima tako da konačno steknu kontrolu nad odlukama koje utiču na njihove živote.
Veoma je važno to što nije pokušao da zaobiđe moralno pitanje koje muči milione ljudi u Njujorku i širom zemlje: to je imperativ da se ukine američka vojna podrška ekstremističkoj desničarskoj vladi Benjamina Netanyahua u Izraelu, vladi koja ubija stanovnike Gaze i izgladnjuje njihovu decu. Mamdani zna da je antisemitizam gnusna i opasna ideologija, ali kritika nehumanih postupaka Netanyahuove vlade nije amtisemitizam.
Važna lekcija Mamdanijeve kampanje jeste to da nije dovoljno samo kritikovati Trumpa i njegove destruktivne politike. Moramo ponuditi pozitivnu viziju i analizu zašto su stvari takve kakve jesu. Nije dovoljno održavati status quo koji ne radi u korist većine Amerikanaca. U vreme kada je nade sve manje, kod ljudi se mora probuditi osećaj da ukoliko nastupimo zajedno i sakupimo hrabrost da se sukobimo sa snažnim partikularnim interesima, možemo stvoriti bolji svet – svet ekonomske, socijalne, rasne i ekološke pravde.
Hoće li sadašnje rukovodstvo Demokratske stranke izvući pouke iz Mamdanijeve kampanje? Verovatno neće. Previše je onih koji će radije biti kapetani na Titaniku koji tone, nego što će pokušati da promene kurs.
S druge strane, šta oni misle i nije naročito važno. Establišment je protiv Mamdanija upotrebio sve što je imao – milione iz Super Pac fondova, mišljenja „važnih ljudi“, neprijateljski nastrojene medije – i opet su izgubili.
Budućnost Demokratske stranke neće odrediti njeno sadašnje rukovodstvo. O tome će odlučivati radnička klasa ove zemlje. Ljudi shvataju da nam je politički sistem korumpiran i da ne smemo dozvoljavati milijarderima da kupuju izbore. Shvataju da ne smemo ignorisati nezapamćen nivo dohodovne i imovinske nejednakosti; ne smemo biti jedina bogata zemlja koja ne garantuju zdravstvenu zaštitu za sve; ne smemo mladima uskraćivati pravo na visoko obrazovanje zbog niskih primanja; ne smemo trpeti krizu nepristupačno visokih stanarina; ne smemo dopustiti minimalne nadnice od kojih se ne može živeti; ne smemo dopustiti korporacijama da nezakonito sprečavaju sindikalno organizovanje – i još mnogo, mnogo toga.
Američki narod se budi i počinje da uzvraća udarce. To pokazuju brojni primeri borbi protiv oligarha koje smo organizovali širom zemlje uz ogroman odziv. To smo videli na primeru miliona ljudi koji su izašli na skupove No Kings održane ovog meseca u gotovo svakoj državi. I juče smo to ponovo videli na primeru izbora unutar Demokratske stranke u Njujorku.
Idemo napred. I niko nas ne može zaustaviti.
The Guardian, 27.06.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 07.07.2025.
TRAMPOZOIK
