Vincent Bourilhon http://bit.ly/1yM4Uz5I. Evropski izbori potvrdili su tendenciju koja se već godinama uočava širom kontinenta: spektakularni uspon ekstremne desnice. Reč je o pojavi nezapamćenoj još od 1930-ih. U mnogim zemljama ovaj pokret je dobio između 10 i 20 odsto glasova; danas je u tri zemlje (Francuskoj, Britaniji, Danskoj) već dostigao 25 do 30 procenata. Štaviše, uticaj krajnje desnice je veći od njenog biračkog tela: njene ideje kontaminiraju i „klasičnu“ desnicu, pa čak i deo socijalno neoliberalne levice. Francuski slučaj je najozbiljniji, jer je uspeh Nacionalnog fronta nadmašio čak i najpesimističnija predviđanja. Kako je nedavno napisano u uvodniku na sajtu Mediapart, „pet minuta je do dvanaest“.

II. Krajnja desnica je vrlo raznolika i kreće se od otvoreno nacističkih stranaka poput „Zlatne zore“ u Grčkoj do buržoaskih sila koje su savršeno integrisane u institucionalnu političku igru, poput UDC u Švajcarskoj. Zajednički su im šovinistički nacionalizam, ksenofobija, rasizam, mržnja prema imigrantima – naročito „neevropljanima“ – i Romima (najstarijem narodu ovog kontinenta), islamofobija i antikomunizam. Tome se u mnogim slučajevima mogu dodati antisemitizam, homofobija, mizoginija, autoritarnost, preziranje demokratije i evrofobija. Što se tiče drugih pitanja – na primer, stavova za ili protiv neoliberalizma i sekularizma – ovaj pokret je podeljen.

III. Bilo bi pogrešno verovati da su fašizam i antifašizam pojave koje pripadaju prošlosti. Naravno, danas nemamo masovne fašističke stranke koje se mogu porediti sa NSDAP u Nemačkoj 1930-ih, ali ni tada se fašizam nije ograničavao samo na ovaj model: španski frankizam i portugalski salazarizam veoma su se razlikovali od italijanskog i nemačkog modela. Veliki deo današnje Evropske krajnje desnice deluje u direktno fašističkom i/ili neo-nacističkom okviru: to važi za grčku „Zlatnu zoru“, mađarski Jobik i ukrajinske stranke Svoboda i Desni sektor; ali i nešto drugačije, za francuski Nacionalni front, austrijski FPO, i belgijski Vlaams Belang, čiji su osnivači održavali bliske veze sa istorijskim fašizmom i snagama koje su kolaborirale sa Trećim rajhom. U drugim zemljama poput Holandije, Švajcarske, Britanije i Danske – krajnje desničarske stranke nemaju fašističko poreklo, ali sa fašizmom dele rasizam, ksenofobiju i islamofobiju. Jedan od argumenata kojim se često dokazuje da se krajnja desnica promenila i da više nema mnogo veze sa fašizmom jeste njeno prihvatanje parlamentarne demokratije i izbornog puta do vlasti. Prisetićemo se da je izvesni Adolf Hitler postao kancelar Nemačke legalnim glasanjem u Rajhstagu, i da je maršala Petena za šefa države izabrao francuski parlament. Kad bi Nacionalni front došao na vlast izbornim putem – što nažalost više nije hipoteza koja se može odbaciti – šta bi ostalo od demokratije u Francuskoj?

IV. Ekonomska kriza koja razdire Evropu od 2008. skoro svuda (osim u Grčkoj) više je pomogla krajnjoj desnici nego radikalnoj levici. Ove dve sile su neuporedive, za razliku od evropske situacije tridesetih, kada je u mnogim zemljama antifašistička levica rasla uporedo sa fašizmom. Današnja krajnja desnica je nesumnjivo profitirala od krize, iako ona ne objašnjava sve: u Španiji i Portugaliji, dvema državama najteže pogođenim krizom, krajnja desnica je ostala marginalna. I u Grčkoj, iako je „Zlatna zora“ eksponencijalno rasla, to se odvijalo u senci uspona Sirize, koalicije radikalne levice. U Švajcarskoj i Austriji, zemljama koje je u velikoj meri kriza zaobišla, rasistička krajnja desnica često dobija preko 20 odsto glasova. Tako da se treba čuvati ekonomističkih objašnjenja koja često daje levica.

V. Istorijski faktori su nesporno odigrali neku ulogu: duga antisemitska tradicija rasprostranjena u nekim zemljama; izdržljivost kolaboracionističkih struja iz Drugog svetskog rata; i kolonijalna kultura koja prožima stavove i ponašanje dugo nakon dekolonizacije – ne samo u bivšim imperijama, nego u skoro svim evropskim državama. Svi ovi faktori deluju u Francuskoj i pomažu da se objasni uspeh stranke Marin Le Pen.

VI. Koncept „populizma“ koji koriste neki politikolozi, mediji, pa čak i deo levice, potpuno je neadekvatan za objašnjavanje ove pojave i služi samo širenju konfuzije. Ako se u Latinskoj Americi od 30-ih do 60-tih termin populizam upotrebljavao da definiše nešto sasvim konkretno – vargasizam, peronizam itd. – njegova evropska upotreba od 90-ih do danas sve je manje jasna i precizna. Populizam se definiše kao „politička pozicija koja se svrstava uz narod protiv elite“, što važi za skoro svaku političku partiju ili pokret. Kada se upotrebljava za stranke krajnje desnice, ovaj pseudokoncept ih – svesno ili nesvesno – legitimiše, čini prihvatljivim, ili čak primamljivim – jer ko još nije za narod protiv elite? – pažljivo izbegavajući uznemiravajuće izraze: rasizam, ksenofobija, fašizam i ekstremna desnica. Neoliberalni ideolozi takođe svesno mistifikatorski koriste „populizam“ da spoje krajnju desnicu i radikalnu levicu, pa ih označavaju kao „desničarski populizam“ i „levičarski populizam“, budući da su i jedni i drugi protiv neoliberalnih mera, „Evrope“ itd.

VII. Levica u celini, sa retkim izuzecima, ozbiljno je potcenila ovu opasnost. Nije videla podizanje smeđeg talasa, pa tako nije videla ni potrebu da preuzme inicijativu u antifašističkoj mobilizaciji. Za određene struje na levici, koje krajnju desnicu tumače kao puki nusprodukt krize i nezaposlenosti, moraju se napasti uzroci, a ne sama fašistička pojava. Takvo tipično ekonomističko rezonovanje razoružalo je levicu pred desničarskom rasističkom, ksenofobičnom i nacionalističkom ideološkom ofanzivom.

VIII. Nijedna društvena grupa nije imuna na smeđu kugu. Ideje krajnje desnice, naročito rasizam, zagadile su veliki deo ne samo sitne buržoazije i nezaposlenih, nego i radničke klase i mladih ljudi. Ovo je naročito primetno u slučaju Francuske. Ove ideje nemaju veze sa realnošću imigracije: podrška Nacionalnom frontu, na primer, bila je naročito visoka u nekim ruralnim oblastima koje nikad nisu videle nijednog imigranta. A Roma imigranata, koji su nedavno bili predmet histerične rasističke kampanje – uz nesebično učešće tadašnjeg „socijalističkog“ ministra unutrašnjih poslova Manuela Valsa – ima manje od dvadeset hiljada u čitavoj Francuskoj.

IX. Druga „klasična“ levičarska analiza fašizma jeste da se u suštini radi o instrumentu krupnog kapitala za gušenje revolucije i radničkog pokreta. Budući da je radnički pokret danas vrlo oslabljen i da revolucionarna pretnja ne postoji, krupni kapital nema interes da podržava desničarske pokrete, pa tako rizik od smeđe ofanzive ne postoji. To je još jedno ekonomističko tumačenje koja ne uzima u obzir autonomiju nekog političkog fenomena – birači zaista mogu da izaberu stranku koja nema podršku krupne buržoazije – i po svemu sudeći zanemaruje činjenicu da krupni kapital može da se prilagodi na najrazličitije političke režime bez mnogo predomišljanja.

X. Ne postoji čarobna formula za borbu protiv krajnje desnice. Moramo biti inspirisani – uz odgovarajuću kritičku distancu – antifašističkim tradicijama iz prošlosti, ali moramo i biti kreativni kako bismo reagovali na nove oblike ove pojave, Moramo znati da kombinujemo lokalne inicijative sa dobro organizovanim i strukturiranim unitarnim sociopolitičkim i kulturnim pokretima, i na nacionalnom i na kontinentalnom planu. Ponekad je moguće udružiti se sa duhovima „republikanizma“, ali organizovani antifašistički pokret može biti efikasan i verodostojan samo ako ga predvode snage izvan dominantnog neoliberalnog konsenzusa. To podrazumeva borbu koja se ne može ograničiti samo na jednu zemlju, već se mora organizovati na nivou Evrope u celini. Borba protiv rasizma, kao i solidarnost sa njegovim žrtvama, jedna je od osnovnih komponenti ovog otpora.

 
Michael Löwy, Verso Blog, 06.08.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 17.08.2014.

TEMA – POPULIZAM