U Mađarskoj se mobilišu desničarski ekstremisti spremni na nasilje tu: od nedavno postoji garda slična SA odredu.[1] I u susednim zemljama cveta crnokošuljaška misao – a time i hajka na manjine, homoseksualce i Jevreje.
Kečkemet. Mladić koju je upravo ušao u halu, namirisao je svoju veliku šansu. Ištvan ima srebrni pirsing iznad levog oka, obrijanu glavu, na crnoj dukserici nonšalantno šeta svoje crnokošuljaško uverenje. Dvadesettrogodišnji student informatike sanja o velikoj Mađarskoj, a tim povodom bi, između ostalog, moralo doći do pripajanja rumunskih oblasti u Sibenbirgenu/Transilvaniji, kao i srpske Vojvodine, koje se Mađarska morala odreći na osnovu Mirovnog sporazuma potpisanog u Trianonu 1920. godine. Ištvan smatra da je došlo vreme da se spere negdašnja ljaga. „Najzad se može nešto učiniti“, kaže on i pomalo smeteno gleda u vrhove svojih izglancanih crnih martinki. „Moramo biti u pripravnosti“.
Poput Ištvana, u tom trenutku mnoštvo ljudi sličnih godina sliva se u ogromnu prodajnu halu, u kojoj se obično trguje poljoprivrednim mašinama. Tu su i žene, penzioneri, redari u fluorescentnim žutim prslucima stalno moraju da postavljaju nove plastične stolice. Navala je ogromna. Četvrtak je uveče i ultranacionalistički „Pokret za bolju Mađarsku“ (Jobbik) pozvao je građane Kečkemeta, osamdesetak kilometara jugoistočno od Budimpešte, na promotivni skup.
Intonira se nacionalna himna, pet stotina ljudi se diže iz stolica i staje mirno, između kosilica za travu i električnih trotineta, i onda se razleže ponosna pesma mađarska o gnevu prema strancima, o borbi i opasnostima. A zatim za govornicu izlazi Gabor Vona.
Taj 29 godina star mladić predsednik je Jobbik partije, rafiniran, elokventan, tamne zalizane kose. Diplomirani profesor istorije, poput pravog prodavca šarene laže, danima je na turneji po pokrajini ne bi li pridobio nove članove za svoju najnoviju tvorevinu – „Mađarsku gardu“. Mađarska garda je ekstremna desničarska paravojna grupa koju danas čini 56 muškaraca obučenih u vojne čizme i sa oznakama sličnim onima koje se nose na uniformi. Na budimskoj tvrđavi, gde su onomad Habsburzi naneli žestok poraz Turcima, pre nekoliko sedmica su položili svečanu zakletvu, dok su im ni manje ni više nego tri sveštenika osveštala barjak.
Pritom je rasističko ubeđenje gardista ponajmanje hrišćansko: treba iskoreniti „ciganski kriminal“, odbraniti „mađarstvo” od agresora iz susednih zemalja, ako ustreba i oružjem. Stoga za ove ljude u uniformi ubuduće treba da budu obavezne i vojne vežbe. Tako je i inače duboko podeljena zemlja Mađara iznova uskomešana, a provokacije ponovo dolaze sa krajnjeg desnog krila.
Prizemnom ceremonijom polaganja zakletve, kaže bečki publicista Paul Lendvai, opet su vaskrsnuti „demoni prošlosti“. Desničarske rmpalije bili su i oni što su pre tačno godinu dana pred Parlamentom vodili žestoku uličnu borbu sa mađarskom policijom i čitavu zemlju danima držali u neizvesnosti. Sada se drugovi po ubeđenju iznova naoružavaju za borbu – protiv neprijatelja „istinskog mađarstva“. Tu očito spada i Vlada socijalističkog premijera, četrdesetšestogodišnjeg Ferenca Đurčana.
Najkasnije nakon „lažljivog govora“, u kome je priznao neistine izgovorene u protekloj izbornoj trci, ovaj dugajlija, milioner u evrima, avanzovao je u omraženu ličnost političkih desničara. „Nije bilo prave promene sistema“, zagrmeo je Vona, šef Jobbik partije. Stoga, po njegovim rečima, socijalistička Vlada mora konačno otići.
Levičari i intelektualci organizovanje militatnih desničara posmatraju sa sve većom zabrinutošću: taj odred je sramota za Mađarsku, žali se naruženi Đurčan. Mikloš Tamaš Gašpar, filozof iz Budimpešte, čak smatra da stvari idu u pravcu stvaranja “mađarskog SS-a”. Simboli lica u uniformama, pre svih Arpadova zastava sa belo-crveno-belo prugama, zaista se oslanjaju na insignije koje su nekad upotrebljavali ozloglašeni Strelasti krstovi; oni su tokom Drugog svetskog rata bili dobrovoljni pomagači u nemačkom ubijanju mađarskih Jevreja.
I u drugim zemljama istočne Evrope sledbenici desničarske ideologije su u usponu: u Slovačkoj su čak uspeli da uđu u vladu – „Slovačka nacionalna partija” Jana Slote poznata je po raspirivanju hajke na Rome, Jevreje i sve koji misle drugačije. Za to vreme na ulicama manjih gradova u unutrašnjosti, poput Trnave i Novog Mesta, glavnu reč vodi gromoglasna pešadija po imenu ”Slovakia Hammer Skins” i “Slovakia Rebel Klan“. Pokret “postaje sve radikalniji” zabrinuto konstatuju branitelji ustava u Bratislavi.
U susednoj Češkoj se zahvaljujući desničarskim vandalima sa fudbalskih stadiona razležu antisemitske parole i rasističke pesme pune mržnje. Pavel Horvat, vezni igrač fudbalskog tima koji je rekorder po broju osvojenih titula, Sparte iz Praga, nedavno je na terenu provokativno otpozdravio desnom rukom – podižući je u Hitlerov pozdrav.
No, neonacisti su daleko najležerniji u carstvu Vladimira Putina. Njima je lov na homoseksualce takoreći deo dnevnih aktivnosti. Ali i drugi moraju da strahuju za život: krajem jula horda pomahnitalih skinhedsa u sibirskom gradu Angarsku, napala je šatorski kamp grupe protivnika atomske energije i dvadesetšestogodišnjeg ekološkog aktivistu metalnim šipkama pretukla na smrt.
Frakcija martinki na istoku, upozorava mađarska služba za nacionalnu bezbednost, međusobno je izuzetno dobro umrežena. Pritom se kontakti ne ostvaruju samo preko grupa poput „Blood & Honour“ što nadilaze državne granice, ili volšebnih organizacija koje im služe kao paravan, već se njihovi pripadnici susreću i na koncertima, gde grupe skinhedsa poput „Gesunde Kopfhaut“ (Zdrava koža glave – prim. prev.) ili „Karpatia” na najbolji način glasno demonstriraju svoju rasističku ideologiju.
No, odakle dolazi ova navala, ta raširena mržnja prema svemu što je strano i drugačije? Na prvi pogled, u mnogim od ovih zemalja vlada solidan standard, profiteri tranzicije paradiraju između Budimpešte i Moskve u moćnim džipovima, paradirajući svojim novostečenim bogatstvom. Međutim, iza fasade vlada siromaštvo, tokom političkih i ekonomskih previranja ljudi su masovno propadali. Samo nekoliko kilometara dalje od bleštavih izloga budimpeštanskog velegrada, recimo ulice Andraši, gde poznate zapadne firme zavodljivo nude svoju robu, u narodnim kuhinjama stoje suvonjavi penzioneri koji se bore samo nekako da prežive.
„Od pada gvozdene zavese previranja su surovija nego za vreme svetske ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka“, konstatuje budimpeštanski istoričar Kristijan Ungvari. „To je plodno tle za demagoge“. A njih ima i unutar etabliranih partija.
Kada su se u moćnom Parlamentu neogotičkog stila sve frakcije distancirale od novoosnovane „Mađarske garde“, jedna partija je bila vidno uzdržana: mlade demokrate (Fidesz) opoziconara Viktora Orbana. Zakleti neprijatelj socijalista agresivnom retorikom već odavno ide u lov na glasove na krajnje desno krilo. Sad mu podrška nasilnih desničara dolazi u pravi čas. Ovaj pravnik, poznat po svojim govorima što pale široke narodne mase, već je ušao u koaliciju sa Jobbikovim ultranacionalistima u nekim gradovima i opštinama, a i u glavnom gradu Orban se primiče desničarima, primera radi u sirotinjskoj četvrti koja vrvi od nebodera, u Novoj Pešti. I Orban i Vona imaju samo jedan cilj: srušiti „mafijašku Vladu“.
Za to vreme, okupljeni u sali sa kosilicama u Kečkemetu slušaju kako je Svetski jevrejski kongres izrazio zabrinutost zbog osnivanja „Nacionalne garde“. No, Vona, mladi narodni tribun, ne da se zbuniti takvom vrstom prigovora. U nedelju, na pompeznoj svečanosti na budimpeštanskom Trgu heroja, njegovoj desničarskoj trupi treba da pristupe novi dobrovoljci. Ovaj put će ih biti na stotine, obećava Vona.
Zvuči kao pretnja.
Spiegel, 20.10.2007.
Prevod Hana Ćopić
Peščanik.net, 19.10.2007.
- SA (Sturmabteilung). Jurišni odred nacional-socijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP) za vreme Hitlerove vladavine. Prim. prev. ↑