Pogoršanje rejtinga je konstatacija stanja stvari, a i izraz očekivanja da se ono neće brzo popraviti. Time se i sugeriše da se rešenja ne nalaze u daljem zaduživanju hrvatske države, bar ne ukoliko se ne ubrza privredni rast. To se, sugeriše rejting agencija Standard & Poor’s, može postići uglavnom strukturnim reformama. Koliko je ovo poslednje tačno?

Ako se razlozi za pad proizvodnje u Hrvatskoj potraže u poslednje četiri godine, 2009-2012, jasno je da je reč pre svega o padu ukupne tražnje, pre svega domaće, ali i strane. Lična potrošnja i investicije su imale značajno negativan rast, dok je javna potrošnja uglavnom realno stagnirala ako se u obzir uzme ceo period. Izvoz, u evrima, kako robe tako i usluga, nije još uvek na nivou 2008, dok je uvoz značajno smanjen, što daje pozitivan doprinos neto izvoza rastu BDP. U prethodnom periodu, od 2002. do 2008, privredni rast je uglavnom bio posledica rasta lične potrošnje i investicija, uz ne naročito veliki doprinos javne potrošnje, dok je doprinos neto izvoza bio negativan. Ovo poslednje nije posledica nedostatka strane tražnje, već nedostatka konkurentnosti.

Dakle, rast tražnje u dobra vremena i pad u rđava uglavnom objašnjavaju kretanja privrednog rasta u Hrvatskoj. Negativna kretanja u spoljnoj razmeni se mogu pripisati nedostacima na strani ponude, dakle nedovoljnoj konkurentnosti, posebno kada je reč o proizvodnji robe. Ovo se vidi iz činjenice da se ni poljoprivredna, a ni industrijska proizvodnja ne oporavljaju, zapravo imaju negativan rast, od 2009. do danas.

Tako posmatrano, oporavak hrvatske privrede bi bio olakšan ukoliko bi se povećala domaća tražnja i ukoliko bi se povećala konkurentnost kako bi se ubrzao oporavak izvoza, pre svega robe, koji će ove godine sva je prilika biti negativan. I zaista, hrvatska vlada je polagala nade u značajan rast investicija, koji je ove godine izostao. Sa istim se očekivanjima ulazi u sledeću godinu. No, kako se očekuje dalji pad lične i javne potrošnje, investicije bi trebalo da imaju za cilj izvoz, usled čega je konkurentnost još važnija.

Opet, ako je učiti na iskustvu, poboljšanje konkurentnosti hrvatske privrede zavisi pre svega od unutrašnje devalvacije, jer se preferira monetarna politika stabilnog, zapravo praktično fiksnog tečaja. Ona ne može da se oslanja na trgovačku politiku, koja je najbliža zamena za fleksibilni tečaj, jer je spolja trgovina uglavnom liberalizovana. Usled toga preostaju smanjenje neto i bruto plata, dakle zarada i poreza, i povećanje poreskog tereta koji pada na dohotke od rada, a manje na dohotke od kapitala, što se obično postiže povećanjem posrednih poreza, kao što su porezi na dodatu vrednost i na promet. Time bi trebalo da se obezbedi da su troškovi rada manji, a da su očekivani profiti veći, pa bi se povećale investicije i prodaja na stranim tržištima usled povećane cenovne konkurentnosti.

Smanjenja plata u javnom sektoru, po prirodi stvari, od manjeg su značaja, osim u tom smislu što se smanjuje javna potrošnja. Ključno je smanjenje plata u privatnom sektoru, a to se obično postiže povećanjem konkurencije na tržištu rada, dakle smanjenjem zaposlenosti odnosno povećanjem nezaposlenosti. Hrvatska privreda je prošla kroz jedan takav ciklus početkom dvehiljaditih, a trenutna kretanja na tržištu rada su usklađena sa sličnim procesom poboljšanja konkurentnosti. Naravno, to podrazumeva prilagođavanje kroz recesiju, što je upravo i slučaj. Trenutno je realni BDP negde oko 10 procentnih poena niži nego 2008, dok je proizvodni jaz, dakle razlika između toga gde bi BDP bio da je nastavio da raste po, recimo, stopi od 4 posto, grubo rečeno, iznad 25 posto ovogodišnjeg BDP.

Problem je u tome što je pre desetak godina stanje u bilansima preduzeća, države, pa i privrede u celini, dakle u odnosima sa inostranstvom, bilo bolje nego što je danas. A uz to, usledio je period povoljnih privrednih kretanja u Evropskoj uniji i u svetskoj privredi, usled čega je bilo moguće finansirati i povećanje domaće tražnje i rastuće obaveze prema stranim kreditorima. Ovoga puta, međutim, potrebno je da se praktično svi sektori privrede razduže, jer su dugovi korporacija, domaćinstava, države i oni prema inostranstvu veliki i teško ih je dodatno povećavati. Bruto strani dug je iznad 100 posto BDP, javni dug se približava nivou od 60 posto od BDP, a nenaplativa potraživanja banaka su preko 20 posto njihovih kredita korporacijama. Usled toga se ne očekuje povećanje domaće tražnje, već naprotiv njeno dalje smanjivanje, bar u sledećoj, a sva je prilika i u 2014. godini. To je, dakle, razlog što Standard & Poor’s računa da bi samo strukturne reforme mogle da podstaknu privredni rast. Dok dalje zaduživanje države samo približava čas kada se dugovi više neće moći vraćati. Usled čega, kako se ne vide poboljšanja u javnim finansijama, rizik da se potraživanja neće moći naplatiti se povećava, a to se izražava smanjenjem rejtinga suverenih obveznica.

E sada, uzmimo da se smatra da je privredni rast negativan usled nedostatka tražnje, ali da domaću ne možete povećati, usled potrebe da se praktično svi sektori razdužuju, te da samo preostaju interna i fiskalna devalvacija, kako bi se povećale investicije u proizvodnju za izvoz; onda se svakako smatra da se isto može postići i depresijacijom tečaja. Jer, cilj je zapravo devalvacija realnog tečaja, kako bi se poboljšala konkurentnost. To se može postići smanjenjem realnih plata i smanjenjem javne potrošnje, koja dovodi do povećanja nezaposlenosti, i poreskom reformom koja preraspodeljuje teret sa dohodaka od kapitala na dohotke od rada, ali se može postići i devalvacijom tečaja. Šta određuje izbor između ove dve politike?

Argument protiv korekcije tečaja jeste da bi ona ili dovela do pogoršanja bilansa svih dužnika, pa bi ugrozila finansijsku stabilnost, ili bi podstakla inflaciju pa bi se efekat poboljšanja realnog tečaja veoma brzo istopio. Pored toga, povećanje izvoza, ukoliko do njega uopšte dolazi, nije značajno. Ovi su argumenti jaki ukoliko alternativna strategija obećava da se neće postići isto tako loši rezultati, a možda i gori. Jer smanjenje plata i zaposlenosti i fiskalna devalvacija ugrožavaju održivost svih bilansa, uz socijalnu i političku stabilnost.

Ovde ima smisla napraviti digresiju i komentarisati ono što Standard & Poor’s ima da kaže o fiskalnoj strategiji hrvatske vlade. Naime, oni cene da je javna potrošnja i dalje ekspanzivna, bar kada je reč o planovima za sledeću godinu, dok je poreski teret previše visok. I zaista, fiskalna devalvacija, u vidu povećanja poreza na dodatu vrednost i nekih olakšica poslodavcima, ima depresivan efekat na domaću potrošnju, a ne utiče dovoljno na povećanje konkurentnosti sve dok su plate i socijalni transferi i dalje visoki. Implikacija je da bi trebalo smanjiti javnu potrošnju i socijalne transfere kako bi dodatno smanjenje zaposlenosti dovelo do potrebnog smanjenja troškova rada, kako neto tako i bruto plata.

Prigovor o povećanju poreza u recesiji je bez sumnje na mestu. Cilj bi trebalo da bude da se smanjuje poreski teret i postepeno smanjuje i javna potrošnja, kako bi se fiskalni deficit značajnije počeo smanjivati usled ubrzanja privrednog rasta. Ponekad se kaže kako je prinos na državne obveznice od 7 posto neodrživ, a do toga može doći usled pogoršanja kreditnog rejtinga. Međutim, grubo rečeno, realna kamatna stopa koja je veća od realnog privrednog rasta je već ozbiljna pretnja održivosti javnog duga (neodrživost, uprošćeno govoreći, znači da dug raste brže od BDP). A ako je realni rast negativan, to je gotovo bilo koja pozitivna realna kamatna stopa. Usled toga, od najvećeg je značaja da se podstakne privredni rast, a povećanje poreza obično tome ne doprinosi.

Ukoliko se, dakle, prihvata potreba poboljšanja konkurentnosti putem nekako izvedene devalvacije, interne ili korekcijom tečaja, pitanje jeste da li je eventualni šok korekcije tečaja takav da bi doveo do svakojake destabilizacije. Jedno je pitanje inflatornih posledica. Privreda sada naravno trpi deflatorne pritiske, ali inflatorna očekivanja ne moraju da budu sa tim usklađena. Pitanje je, dakle, da li bi centralna banka bila u stanju da održi stabilna inflatorna očekivanja. To bi, u okolnostima recesije, trebalo da bude moguće. Potom je tu pitanje efekta na bilanse banaka. Kako one imaju izvore uglavnom u evrima, a isto važi i za njihove kredite, neto efekat ne bi trebalo da bude značajan. Posledice po bilanse domaćinstava i korporacija bi verovatno bile značajnije, ali bi to bilo podnošljivo u meri u kojoj je reč o problemima likvidnosti, dok nesolventnost i tako nije potrebno održavati. Ključni bi efekat bio na dugove države, usled čega bi značajno porastao pritisak da se izvrše odgovarajuće poreske i reforme javne potrošnje.

Kako god da se izvede devalvacija, ne bi trebalo očekivati trenutno povećanje izvoza, jer ono zavisi od ponude robe i usluga. Tako da bi povoljni efekti trebalo da dođu od povećanih investicija, jer bi se i domaćim i stranim preduzetnicima isplatilo da proizvode za izvoz. Alternativna strategija jeste da se nastavi putem interne devalvacije uz eventualno oslanjanje na finansijsku podršku Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda. Naravno, ova bi podrška bila dobrodošla i ako bi se prešlo na fleksibilniji tečaj kako bi se povećala konkurentnost.

Ove dve strategije su alternativne, samo do određene granice. Jer ako strategija interne devalvacije ne bude održiva, do devalvacije tečaja dolazi tržišnom prinudom.

 
Jutarnji list, 17.12.2012.

Peščanik.net, 18.12.2012.